Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu u preinačenom delu, tužilja je shodno članu 403. stav 2. tačka 2. ZPP blagovremno izjavila reviziju zbog pogrešne primene materijalnog prava.

Ispitujući pobijanu presudu na osnovu člana 408. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“ broj 72/11..18/20), Vrhovni kasacioni sud je ocenio da revizija nije osnovana.

U postupku donošenja pobijane presude nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti, kao ni druge bitne povrede odredaba parničnog postupka iz člana 407. stav 1. ZPP zbog kojih se revizija može izjaviti. U postupku po žalbi drugostepeni sud nije propustio da primeni niti je nepravilno primenio odredbe procesnog zakona, što je bilo ili moglo biti od uticaja na zakonitost i pravilnost pobijane presude.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju sledi da je tužilja ćerka sada pokojnog BB, rođenog 1917. godine, preminulog u ... 2003. godine. Tužiljina porodica kolonizovana je iz Crne Gore u Vrbas 1945 godine, a rešenjem Komisije za prekršaje Narodnog odbora drugog reona Grada Beograda od 01.11.1949. godine tužiljin otac kažnjen je kaznom lišenja slobode u trajanju od mesec dana i kaznom od 20 meseci društevno korisnog rada. On je slobode lišen u periodu od 02.10.1949. godine do 01.05.1951. godine. BB rehabilitovan je pravosnažnim rešenjem Višeg suda u Novom Sadu Reh 54/11 od 02.03.2012. godine. Tužilja je rođena dana ...1950. godine, u vreme boravka svog oca u zatvoru i do njegovor izlaska na slobodu živela je sa babom, dedom, tetkom, majkom i sestrom VV. U vreme izlaska oca iz zatvora tužilja je imala godinu dana, a tokom odrastanja i školovanja bila je izložena ličnim doživljajima poniženja i prokaženosti u sredini u kojoj je sa porodiciom živela, s tim što su po izlasku oca na slobodu provokacije bile češće, bile su uslovljene njegovom obavezom redovnog javljanja nadležnoj policijskoj stanici i mogućnošću zaposlenja isključivo na teškim fizičkim poslovima, koji su mu dodatno narušili zdravlje i uzrokovali raniji odlazak u penziju. Produženo traumatsko iskustvo, čijih je uzroka postala svesna sa 3-4 godine, proizvelo je kod tužilje hronični postraumatski stresni poremećaj prisutan godinama.

Primenjujući na ovako utvrđeno činjenično stanje odredbe člana 27. stav 4. u vezi sa stavom 3. Zakona o rehabilitaciji, prvostepeni sud je ocenio da po tužbi blagovremeno podnetoj dana 20.10.2020. godine tužilja, koja je dana 03.06.2019. godine podnela zahtev za rehabilitaciono obeštećenje, a dana 03.10.2019. godine predlog sporazuma nije prihvaćen, ima pravo na rehabilitaciono obeštećenje čiji je pravični iznos odmeren u visini od 1.000.000,00 dinara, na koji je shodno članu 77. stav 1. ZOO zakonska zatezna kamata priznata od presuđenja, pa do isplate.

Razmatrajući žalbu tužene drugostepeni sud je pravilno utvrđenim ocenio izloženo činjenično stanje i primenu odredbi Zakona o rehabilitaciji, ali je zaključio da je odredba člana 200. stav 2. ZOO, kojom je propisano da će prilikom odlučivanja o zahtevu za naknadu nematrijalne štete, kao i o visini njene naknade sud voditi računa o značaju povređenog dobra i cilju kome ista služi, ali i o tome da se njome ne pogoduje težnjama nespojivim sa prirodnom i društvenom svrhom ovog vida obeštećenja, pogrešno primenjena, zbog čega je shodno članu 394. stav 1. tačka 4. ZPP prvostepenu odluku preinačio, dosuđujući tužilji pravičnu novčanu naknadu na ime rehabilitacionog obeštećenja u visini od 300.000,00 dinara.

Prema oceni Vrhovnog kasacionog suda, prilikom odlučivanja o tužiljinom zahtevu za naknadu nematerijalne štete revizijom pobijanom odlukom materijalno pravo je pravilno primenjeno.

Članom 21. stav 1. Zakona o rehabilitaciji („Službeni glasnik RS“ broj 92/11), propisano je da lice iz člana 7. tačka 5. ima pravo na zdravstvenu zaštitu, druga prava iz zdravstvenog osiguranja, kao i pravo na rehabilitaciono obeštećenje u skladu sa odredbom člana 26. stav 3. ovog zakona.

Članom 7. stav 1. tačka 5. Zakona o rehabilitaciji propisano je da zahtev za rehabilitaciju mogu podneti lica iz člana 1. stav 1. ovog zakona koja se za vreme trajanja povrede prava i slobode roditelja rođena u ustanovama za izvršenje sankcija, odnosno koja se u tim ustanovama sa njima provela deo vremena ili su za to vreme rasla bez roditeljskog staranja jednog, drugog ili oba roditelja.

Članom 26. stav 3. Zakona o rehabilitaciji propisano je da rehabilitovano lice i lice iz člana 7. stav 1. tačka 5. ovog zakona ima pravo na naknadu nematerijalne štete za duševne bolove zbog lišenja slobode, u skladu sa zakonom kojim se uređuju obligacioni odnosi.

Članom 200. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima propisano je da će sud za pretrpljene fizičke bolove, za pretrpljene duševne bolove zbog umanjenja životne aktivnosti, naruženosti, povrede ugleda, časti, slobode i prava ličnosti, smrti bliskog lica, kao i za strah, ako nađe da okolnosti slučaja, a naročito jačina bolova straha i njihovo trajanje to opravdava, dosuditi pravičnu novčanu naknadu, nezavisno od naknade materijalne štete, kao i u njenom odsustvu. Stavom 2. istog člana propisano je da će prilikom odlučivanja o zahtevu za nakadu nematerijalne štete, kao i o visini njene naknade, sud voditi računa o značaju povređenog dobra i cilju kome ta naknada služi, ali i u tome da se njome ne pogodi u težnjama nespojivim sa njenom prirodom i društvenom svrhom.

Cilj novčane naknade nematerijalne štete zbog povrede prava ličnosti nije reparacija već satisfakcija – zadovoljenje. Tužilji je donošenjem pravnosnažnog rešenja o rehabilitaciji njenog oca pružena satisfakcija, jer je utvrđeno da je oglašen krivim i na zatvorsku kaznu osuđen iz političkih razloga, te da je rehabilitovan pravosnažnim rešenjem Višeg suda u Novom Sadu Reh. 54/11 od 02.03.2012. godine. Imajući u vidu izloženo, te činjenicu da je dana ...1950. godine tužilja rođena tokom boravka njenog oca BB u zatvoru, da je po očevom puštanju na slobodu dana ...1951. godine imala godinu dana, te da u tom periodu i u nizu godina koje su usledile nije bila svesna posledica očeve osude, novčana naknada od 300.000,00 dinara dosuđena revizijom pobijanom odlukom predstavlja odgovarajuće i pravično obeštećenje, koje odgovara pravnoj prirodi ove vrste naknade nameterijalne štete, na koji iznos je shodno članu 277. stav 1. ZOO zakonska zatezna kamata priznata od presuđenja do isplate. Dosuđivanjem višeg iznosa bilo bi protivno članu 200. stav 2. Zakona o obligacionim odnosima, kako je to pravilno zaključio drugostepeni sud.

Saglasno datoj pravnoj argumentaciji Vrhovni kasacioni sud je ocenio da nisu osnovani navodi revizije o pogrešnoj primeni materijalnog prava u postupku odlučivanja o pravu tužilje na naknadu nematerijalne štete i o odmeravanju njene visine u skladu sa zakonom predviđenim kriterijumima.

Iz navedenih razloga, shodno članu 414. stav 1. ZPP odlučeno je kao u prvom stavu izreke.

Kako tužiljina revizija nije usvojena, to je shodno članu 165. stav 1. ZPP, kao neosnovan odbijen njen zahtev za naknadu troškova revizijskog postupka.

Predsednik veća – sudija

Marina Milanović,s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić