Odlučujući o izjavljenoj reviziji u skladu sa članom 408. ZPP, Vrhovni sud je našao da tužiljina revizija nije osnovana.

U sprovedenom postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti. Bitna povreda odredaba parničnog postupka iz tačke 12. stava 2. navedenog člana, na koju se revident poziva, nije zakonski razlog za reviziju (član 407. stav 1. tačka 2. ZPP).

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, ugovorom o kupoprodaji Ov. 1137/09 od 12.02.2009. godine tužilja je prodala tuženom stan u ulici ... broj .. u ..., po ugovorenoj ceni od 70.000 evra u dinarskoj protivvrednosti. Tuženi je ugovorenu cenu isplatio, što je konstatovano u članu 5. ugovora. U posed predmetnog stana tuženi je stupio 16.01.2014. godine, u postupku prinudnog izvršenja. Pravnosnažnom presudom Prvog osnovnog suda u Beogradu P 7088/10 od 17.01.2013. godine odbijen je tužiljin zahtev za utvrđenje ništavosti označenog kupoprodajnog ugovora. Pravnosnažnom presudom Trećeg osnovnog suda u Beogradu K 823/16 od 06.04.2017. godine tužilja je oslobođena optužbe da je izvršila krivično delo prevare iz člana 208. stav 4. u vezi stava 1. Krivičnog zakona, tako što je 12.02.2009. godine u nameri da sebi pribavi imovinsku korist u iznosu od 70.000 evra (6.510.000,00 dinara) lažnim prikazivanjem činjenica da je trosoban stan u prizemlju kuće kućni broj .. u ulici ... njeno isključivo vlasništvo dovela u zabludu tuženog i navela ga da joj na ime kupoprodajne cene za predmetnu nepokretnost isplati iznos od 70.000 evra, i sa njim zaključila ugovor o kupoprodaji nepokretnosti Ov. 1137/09 od 12.02.2009. godine iako je znala da je za predmetnu nepokretnost pre toga u svojstvu prodavca zaključila i sa kupcem VV overila ugovor o kupoprodaji nepokretnosti Ov. 7953/2007 od 22.06.2007. godine.

Na osnovu tako utvrđenog činjeničnog stanja, prvostepeni sud je zaključio da je tuženi isplatio ugovorenu cenu po kupoprodajnom ugovoru od 12.09.2009. godine, zbog čega je odbio tužbeni zahtev. Pri tom je taj sud cenio i istaknuti prigovor zastarelosti tužiljinog potraživanja i našao da je isti osnovan u smislu člana 371. Zakona o obligacionim odnosima, jer je do podnošenja tužbe (02.10.2020. godine) protekao rok od 10 godina, na čiji tok nije uticala parnica koja je vođena između istih stranaka radi utvrđenja ništavosti kupoprodajnog ugovora, zato što je ona okončana pravnosnažnom presudom o odbijanju tužbenog zahteva tako da nije bilo prekida roka zastarelosti u smislu člana 389. navedenog zakona.

Drugostepeni sud je odbio tužiljinu žalbu i potvrdio prvostepenu presudu. Taj sud prihvata ocenu dokaza i razloge nižestepenog suda kojima je ona obrazložena, nalazeći da zato nisu osnovani navodi žalbe kojima se vrši analiza iskaza svedoka i stranaka, kao i ostalih izvedenih dokaza. Po stanovištu tog suda, materijalno pravo u ovom sporu je pravilno primenjeno i pravilno je ocenjen istaknuti prigovor zastarelosti, a drugačija ocena punovažnosti kupoprodajnog ugovora koji su stranke zaključile, koju je dao krivični sud kroz rešavanje prethodnog pitanja, ima dejstvo samo u tom krivičnom postupku i ne obavezuje parnični sud, a osim toga postoji i pravnosnažna presuda kojom je odbijen tužbeni zahtev za utvrđenje ništavosti tog ugovora.

Po oceni Vrhovnog suda, nisu osnovani navodi revidenta o pogrešnoj primeni materijalnog prava.

Tužilja je podnetom tužbom tražila izvršenje obaveze tuženog na plaćanje cene iz ugovora o kupoprodaji Ov. 1137/09 od 12.02.2009. godine. Podnošenjem takve tužbe tužilja smatra da je taj ugovor punovažan pravni posao i da tuženi nije izvršio svoju ugovornu obavezu saglasno članovima 17. stav 1. i 262. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima. U reviziji tužilja tvrdi da je kupoprodajni ugovor ništav, u kom slučaju bi mogla osnovano potraživati samo da joj tuženi vrati ono što je po osnovu tog ugovora primio - da joj preda stan koji je bio predmet prodaje, a naknadu u novcu mogla bi tražiti samo ako predaja stana nije moguća. Međutim, o punovažnosti ugovora o kupoprodaji odlučeno je pravnosnažnom sudskom odlukom kojom je odbijen tužiljin zahtev za utvrđenje njegove ništavosti. Ta pravnosnažna presuda vezuje sud u ovom sporu koji zato ne može o pravnoj valjanosti kupoprodajnog ugovora odlučivati kao o prethodnom pitanju, u smislu člana 12. ZPP.

Prema članu 17. stav 1.i 2. Zakonika o krivičnom postupku, ako primena Krivičnog zakona zavisi od pravnog pitanja za čije je rešavanje nadležan sud u drugoj vrsti postupka ili neki drugi državni organ, sud koji sudi u krivičnom predmetu može sam rešiti to pitanje po odredbama koje važe za dokazivanje u krivičnom postupku, ali rešenje tog prvnog pitanja ima dejstvo samo u krivičnom postupku u kojem je to pitanje raspravljeno. Zato se tužilja neosnovano u reviziji poziva na rešenje prethodnog pitanja punovažnosti kupoprodajnog ugovora u krivičnom postupku i utvrđenje krivičnog suda da je reč o simulovanom pravnom poslu i da kupoprodajna cena nije isplaćena. Rešenje prethodnog pitanja u krivičnom postupku ima dejstvo samo u tom postupku i ne vezuje parnični sud, tim pre što je o pravnosnažnosti ugovora o kupoprodaji već pravnosnažno odlučeno kao o glavnoj stvari u istoj vrsti postupka, a ocenom dokaza izvedenim u ovoj parnici utvrđeno je da je cena isplaćena.

Revizijski navodi o pogrešnoj oceni prigovora zastarelosti tužiljinog potraživanja su irelevantni u situaciji kada je utvrđeno da je ugovor izvršen - cena plaćena i stan predat kupcu, odnosno da je kupoprodajni ugovor pravno valjani pravni posao.

Iz navedenih razloga, na osnovu člana 414. stav 1. ZPP, odlučeno je kao u prvom stavu izreke.

Troškovi odgovora na reviziju, po oceni Vrhovnog suda, nisu bili nužni. Zbog toga je zahtev tuženog za njihovu naknadu odbijen i primenom člana 165. stav 1. u vezi člana 154. stav 1. ZPP odlučeno kao u drugom stavu izreke.

Predsednik veća - sudija

Branislav Bosiljković, s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković