.jpg "Sudska praksa")
Republika Srbija
VRHOVNI KASACIONI SUD
Rev 955/2015
28.05.2015. godina
Beograd
U IME NARODA
Vrhovni kasacioni sud, u veću sastavljenom od sudija: Milomira Nikolića, predsednika veća, Marine Govedarica i Slađane Nakić-Momirović, članova veća, u parnici tužilja mal. L.B. iz B., koju zastupa zakonska zastupnica – majka M.B. iz B. i M.B. iz B., čiji je punomoćnik O.P., advokat iz B., protiv tuženog B.B. iz T., R.C.G., čiji je punomoćnik M.M., advokat iz B., radi lišenja roditeljskog prava, odlučujući o reviziji tužilja izjavljenoj protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž2 602/14 od 30.10.2014. godine, u sednici veća održanoj 28.05.2015. godine, doneo je
P R E S U D U
ODBIJA SE revizija tužilja izjavljena protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž2 602/14 od 30.10.2014. godine, kao neosnovana.
O b r a z l o ž e nj e
Presudom Prvog osnovnog suda u Beogradu P2 117/13 od 29.10.2013. godine, stavom prvim izreke, odbijen je kao neosnovan tužbeni zahtev tužilja da tuženi bude delimično lišen roditeljskog prava prema ćerki – mal. tužilji i to prava na održavanje ličnih odnosa, dok mal. tužilja ne navrši 10 godina života, odnosno dok ne budu ispunjeni uslovi da se mal. tužilja bez prisustva majke viđa sa ocem. Stavom drugim, uređen je način održavanja ličnih odnosa mal. tužilje sa tuženim po sledećem modelu: maloletno dete će se viđati sa ocem u kontrolisanim uslovima, u prostorijama Gradskog centra za socijalni rad, Odeljenje Č., jedanput mesečno, poslednjeg petka u mesecu u intervalu od 10,00 časova – 11,00 časova, s tim što će maloletno dete u prostorije Gradskog centra dovoditi majka ili treće lice koje majka ovlasti i po proteku vremena viđanja majka ili ovlašćeno lice će dete preuzimati. Stavom trećim izreke, naloženo je Gradskom centru za socijalni rad, Odeljenje Č., da sprovede korektivni nadzor nad vršenjem roditeljskog prava tužilje M.B. i tuženog, a stavom četvrtim izreke, tuženi je obavezan da tužilji M.B. na ime troškova parničnog postupka isplati iznos od 321.000,00 dinara.
Odlučujući o žalbama stranaka Apelacioni sud u Beogradu je presudom Gž2 602/14 od 30.10.2014. godine, odbio kao neosnovanu žalbu tužilja i potvrdio presudu Prvog osnovnog suda u Beogradu P2 117/13 od 29.10.2013.
godine u stavovima prvom, drugom i trećem izreke (stav prvi izreke); ukinuo istu presudu u stavu četvrtom izreke (odluka o troškovima postupka) i predmet vratio Drugom osnovnom sudu u Beogradu na ponovni postupak (stav drugi izreke) i odbio kao neosnovan zahtev tužilja za naknadu troškova drugostepenog postupka (stav treći izreke).
Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu tužilje su blagovremeno izjavile reviziju zbog bitne povrede odredaba parničnog postupka, pogrešno i nepotpuno utvrđenog činjeničnog stanja i pogrešne primene materijalnog prava.
Vrhovni kasacioni sud je pobijanu presudu ispitivao u smislu člana 408. ZPP („Sl. glasnik RS“, broj 72/11, 49/13-US, 74/13-US i 55/14), pa je našao da revizija nije osnovana.
U provedenom postupku nije počinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 372. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti.
Prema utvrđenom činjeničnom stanju tužilja M.B. i tuženi su bili u braku od 25.06.2006. godine do 21.03.2012. godine, kada je brak razveden, iz braka imaju jedno dete - tužilju L.B. koja je rođena 17.11.2007. godine, a presudom o razvodu braka poverena je majci na samostalno vršenje roditeljskog prava dok je tuženi obavezan da doprinosi njenom izdržavanju. Bračna zajednica tužilje i tuženog prekinuta je u decembru 2007. godine i od tada tuženi nije video mal. tužilju i sa njom nema nikakav kontakt. Tužilja M.B. i tuženi su u lošim odnosima, tužilja ne dozvoljava viđanje tuženog sa mal.tužiljom ni u kontrolisanim uslovima, mal. tužilja je vezana za majku, a nema predstavu o svom ocu, pa je prilikom razgovora sa stručnim timom Centra za socijalni rad na pominjanje oca govorila o dedi (ocu tužilje M.B.). Tuženi je od 12.05.2010. godine, kada je privremenom merom uređen način održavanja ličnih odnosa između njega i maloletne tužilje pa do kraja januara 2011. godine, redovno dolazio u B. (tuženi živi u T., R.C.G.), kako bi u terminima određenim privremenom merom viđao mal. tužilju, ali tužilja M.B., mal. tužilju nije dovodila u centar radi viđanja sa tuženim, smatrajući da viđanje nije u interesu mal. tužilje sve dok ne bude u mogućnosti da se sama viđa sa ocem – tuženim, ne izjašnjavajući se kada bi to, po njenom mišljenju, tačno moglo da se dogodi (navodi da je to period posle sedme, odnosno dvanaeste godine života mal. tužilje). Utvrđeno je i da je tuženi podoban za vršenje roditeljskog prava prema mal. tužilji i da nema nikakvih kontraindikacija odn. razloga da tuženi bude delimično lišen roditeljskog prava.
Polazeći od ovako utvrđenog činjeničnog stanja pravilno su nižestepeni sudovi primenili materijalno pravo kada su odlučili da nije osnovan zahtev da tuženi bude delimično lišen roditeljskog prava prema svojoj ćerki – mal. tužilji i to prava na održavanje ličnih odnosa sa mal. tužiljom do njene 10 godine života, odnosno dok ne budu ispunjeni uslovi da se ona bez prisustva majke viđa sa tuženim; uredili način održavanja ličnih odnosa mal. tužilje i tuženog i naložili centru za socijalni rad da sprovede korektivni nadzor nad vršenjem roditeljskog prava tužilje M.B. i tuženog prema mal. tužilji. Donoseći ovakve odluke sudovi su postupali u smislu svoje obaveze iz člana 6. stav 1. Porodičnog zakona i rukovodili se najboljim interesima mal. tužilje a pravilno su primenili i odredbe članova 7, 71. stav 1, 80. i 266. stav 1. Porodičnog zakona i čl.2, 3. i 9. Konvencije o pravima deteta. Oba nižestepena suda su savesno i brižljivo cenili sve nalaze i stručna mišljenja organa starateljstva i komisije sudskih veštaka i na jasan i objektivno prihvatljiv način detaljno izneli razloge za svoje odluke, pa ne stoje navodi revizije da su prekršili odredbe Zakona o parničnom postupku, stavili se u ulogu sudskih veštaka i propustili da daju razloge za svoje odluke.
Isto tako neosnovano se u reviziji tvrdi da sudovi nisu vodili računa o interesu mal. tužilje i da su svojim odlukama zapravo postupali suprotno njenim interesima. Neprihvatljiv je i nijednim valjanim dokazom potkrepljen stav tužilje M.B., da nije u interesu mal. tužilje da se viđa sa svojim ocem – tuženim sve dok ne bude u mogućnosti da to čini sama, bez njenog prisustva. Jedno od najvažnijih prava deteta čiji roditelji ne vode zajednički život jeste pravo da održava lične odnose sa onim roditeljem sa kojim ne živi zajedno (propisano članom 61. stav 1. Porodičnog zakona). Ovo pravo proizilazi iz opšteg principa da oba roditelja deteta imaju zajedničku odgovornost za podizanje i razvoj deteta i da su ravnopravni u vršenju roditeljskog prava (član 7. Porodičnog zakona i član 8. Konvencije o pravima deteta); ono obuhvata ne samo pravo deteta da vidi roditelja već i pravo da sa njim održava lične odnose i neposredne kontakte na svaki način i na stalnoj osnovi. Odredba člana 61. stav 4. Porodičnog zakona, propisuje da dete koje je navršilo 15. godina života i koje je sposobno za rasuđivanje može odlučiti o održavanju ličnih odnosa sa roditeljem sa kojim ne živi, ali da bi mal. tužilja jednog dana mogla da odluči o održavanju ličnih odnosa sa ocem ona mora, pre svega, da upozna oca i sa njim uspostavi kontakt, a što neće biti moguće ako tužilja M.B. zbog svog lošeg odnosa sa tuženim, to bude onemogućavala.
Navod revizije da su i prvostepeni i drugostepeni sud pogrešno utvrdili činjenično stanje, Vrhovni kasacioni sud nije ispitivao i cenio s obzirom da je odredbom člana 407. stav 2. ZPP propisano da se revizija ne može izjaviti zbog pogrešno i nepotpuno utvrđenog činjeničnog stanja, osim u slučaju iz člana 403. stav 2. ovog zakona, a odredba člana 208. Porodičnog zakona, na koju kao na poseban zakon revidenti ukazuju ne propisuje pogrešno i nepotpuno utvrđeno činjenično stanje kao razlog za izjavljivanje revizije već navodi da je revizija uvek dozvoljena u postupcima u vezi sa porodičnim odnosima, osim ako tim zakonom nije drukčije određeno, iz čega proizilazi da se i u postupcima u vezi sa porodičnim odnosima revizija izjavljuje samo iz razloga predviđenih članom 407. stav 1. ZPP.
Na osnovu izloženih razloga, Vrhovni kasacioni sud je na osnovu člana 414. stav 1. ZPP, odlučio kao u izreci.
Predsednik veća-sudija
Milomir Nikolić,s.r.
