U IME NARODA

Vrhovni kasacioni sud u veću sastavljenom od sudija: Predraga Trifunovića, predsednika veća, Jelene Borovac i Zvezdane Lutovac, članova veća, u pravnoj stvari tužilje – protivtužene R.K. iz T., protiv tuženog – protivtužioca B.K. iz T., čiji je punomoćnik S.K., advokat iz T., radi vršenja roditeljskog prava i izdržavanja, odlučujući o reviziji tuženog - protivtužioca izjavljenoj protiv presude Apelacionog suda u Novom Sadu Gž2. 115/16 od 01.03.2016. godine, u sednici održanoj 16.06.2016. godine, doneo je

P R E S U D U

ODBIJA SE kao neosnovana revizija tuženog – protivtužioca izjavljena protiv presude Apelacionog suda u Novom Sadu Gž2. 115/16 od 01.03.2016. godine.

O b r a z l o ž e nj e

Presudom Osnovnog suda u Novom Sadu P2. 1323/14 od 26.11.2015. godine, delimično je usvojen tužbeni i protivtužbeni zahtev (stav prvi izreke), a brak stranaka zaključen 19.10.1996. godine u T. je razveden (stav dva izreke). Zajedničko dete stranaka, maloletna B.K., rođena ... godine u N.S. poverena je na samostalno vršenje roditeljskog prava tuženom – protivtužiocu, kao ocu (stav treći izreke). Tužilja – protivtužena delimično je lišena roditeljskog prava u delu čuvanja, podizanja, vaspitanja, obrazovanja i zastupanja deteta, kao i u delu upravljanja i raspolaganja imovinom deteteta (stav četvrti izreke). Uređen je model održavanja ličnih odnosa između tužilje – protivtužene i maloletne B.K., tako da dete kod majke provodi tri dana u toku radne nedelje, ponedeljkom, sredom i petkom od 17,00 do 20,00 časova, kao i svakog drugog vikenda od subote u 10,00 časova do nedelje do 19,00 časova, tako da tužilja – protivtužena maloletnu B. preuzima na adresi gde živi sa ocem i na istu adresu je vraća (stav peti izreke). Tužilja – protivtužena je obavezana da na ime svog dela doprinosa dečjem izdržavanju plaća mesečni iznos od 15.725,00 dinara, počev od 26.11.2015. godine pa ubuduće, dok za to postoje zakonski uslovi, a dospele iznose odjednom sa zakonskom zateznom kamatom od dospelosti svake rate 10-tog u mesecu za tekući mesec pa do konačne isplate, a ubuduće od prvog do desetog u mesecu za tekući mesec, uplatom navedenog iznosa na tekući račun tuženog – protivtužioca B.K. kod V.b. N.S. (stav šesti izreke). Utvrđeno je da tuženi – protivtužilac ima pravo stanovanja zajedno sa maloletnom ćerkom stranaka na ½ idealnog dela stana u T. bliže označenog u izreci, koja ½ dela je suvlasništvo tužilje – protivtužene, koja je obavezana da trpi upis navedenog prava na svom suvlasničkom delu (stav sedam izreke). Tužbeni zahtev u delu da se maloletna ćerka poveri strankama na zajedničko vršenje roditeljskog prava, a da se kontakti održavaju tako da dete sedam dana boravi kod jednog, a sedam dana kod drugog roditelja je odbijen (stav osmi izreke). Protivtužbeni zahtev u delu da se tužilja – protivtužena u celosti liši roditeljskog prava u odnosu na maloletnu ćerku je odbijen (stav deveti izreke). Protivtužbeni zahtev odbijen je i u delu za obavezivanje tužilje – protivtužene da doprinosi dečjem izdržavanju preko dosuđenog, a do traženog mesečnog iznosa od 30.000,00 dinara (stav 10 izreke). Određeno je da svaka stranka snosi svoje troškove parničnog postupka (stav 11 izreke).

Presudom Apelacionog suda u Novom Sadu Gž2. 115/16 od 01.03.2016. godine, žalbe stranaka su delimično usvojene i delimično odbijene, a presuda Osnovnog suda u Novom Sadu P2. 1323/14 od 26.11.2015. godine ukinuta u delu kojim je određeno održavanje ličnih odnosa tužilje – protivtužene sa maloletnom ćerkom stranaka B.K. tri dana u toku radne nedelje – ponedeljkom, sredom i petkom od 17,00 do 20,00 časova i predmet u tom delu vraćen prvostepenom sudu na ponovno suđenje, dok je u preostalom pobijanom delu kojim je određen model održavanja ličnih odnosa tužilje – protivtužene sa maloletnom ćerkom stranaka B., odluci o doprinosu tužilje – protivtužene izdržavanju maloletnog deteta, u delu kojim je utvrđeno pravo stanovanja, kojim je odbijen protivtužbeni zahtev za potpuno lišenje tužilje – protivtužene roditeljskog prava i odluke o parničnim troškovima, potvrđena.

Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu tuženi – protivtužilac je blagovremeno izjavio reviziju zbog bitnih povreda odredaba parničnog postupka i pogrešne primene materijalnog prava.

Vrhovni kasacioni sud je ispitao pobijanu presudu na osnovu člana 408. ZPP (''Službeni glasnik RS'' br. 72/11, 55/14), pa je našao da revizija nije osnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju Vrhovni kasacioni sud pazi po službenoj dužnosti.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, pravnosnažnom presudom donetom u ovom sporu, razveden je brak parničnih stranaka, zaključen 19.10.1996. godine u T. iz koga imaju jedno maloletno dete – B.K. rođenu ... godine. Ćerka stranaka je teško mentalno bolesna, i nedovoljno je razvijeno lice, boluje od rett sindroma, ima epileptične napade, za koju bolest prima terapiju. Ne može samostalno da se oblači i hrani, kreće se tako što se pridržava za drugu osobu ili u invalidskim kolicima, a fiziološke potrebe ne kontroliše zbog čega nosi pelene.

Do prestanka zajednice života stranaka 10.08.2014. godine stranke su živele sa detetom u stanu u T. površine 64,67m2 koje je njihovo suvlasništvo na ravne delove. Iza toga u stanu su živele majka i maloletna ćerka, a nakon određivanja privremene mere 09.12.2014. godine, kojom je maloletna ćerka poverena majci na samostalno vršenje roditeljskog prava, ona je sa detetom napustila stan i prešla da živi u iznajmljenom stanu. Tuženi – protivtužilac je u tom vremenskom periodu doprinosio dečjem izdržavanju mesečnim iznosom od 8.000,00 dinara, a po privremenoj meri imao je pravo na održavanje ličnih odnosa sa ćerkom dva vikenda u toku meseca, i tri puta u toku radne nedelje. Iza toga, nakon što se tužilja obratila organu starateljstva sa zahevom za smeštaj maloletne B. u specijalizovanu ustanovu, po predlogu organa starateljstva, a uz saglasnost tuženog – protivtužioca dete je prešlo da živi sa ocem, pa je rešenjem o privremenoj meri sud 29.06.2015. godine poverio ocu samostalno vršenje roditeljskog prava, a majku obavezao da doprinosi dečjem izdržavanju mesečnim iznosom od 10.000,00 dinara i odredio identičan model održavanja ličnih odnosa majke i deteta, po ranije određenom modelu sa ocem. Centar za socijalni rad je tada predložio da se majka delimično liši roditeljskog prava, osim u delu održavanja ličnih odnosa sa detetom i doprinosa dečjem izdržavanju.

Tuženi – protivtužilac sada živi u zajedničkom stanu sa maloletnom B., zaposlen je u osiguravajućem društvu sa mesečnom zaradom od 58.000,00 dinara. Režijski troškovi za stan mesečno iznose 7.000,00 dinara, a dok je on na poslu o maloletnoj B. se stara žena. Troškovi po ovom osnovu podmiruju se iz socijalnih primanja (tuđe nege i pomoći). Osim navedenog iznosa, potrebe maloletne B. zadovoljavaju se mesečnim iznosom od još 31.450,00 dinara. Tužilja – protivtužena je zaposlena u banci sa mesečnom zaradom od 64.000,00 dinara, živi u iznajmljenom stanu za koji je zakupnina na mesečnom nivou 80 evra, dok su režijski troškovi 5.000,00 dinara.

Od prekida zajednice života konfliktni odnosi među strankama su se sve vreme produbljivali, što se reflektuje na kontakte deteta sa majkom. Utvrđeno je da je razlog zahteva tužilje – protivtužene za smeštaj maloletne B. u ustanovu, njena emocionalna iscrpljenost. Tuženi – protivtužilac je pokazao motivaciju da preuzme brigu o detetu, a kao roditelj je procenjen kao kompetentan.

Polazeći od utvrđenog činjeničnog stanja, nižestepeni sudovi su pravilno primenili materijalno pravo, kada su zaključili da je najbolji interes maloletnog deteta da roditeljsko pravo samostalno vrši otac – tuženi u ovom sporu, te da delimično liši roditeljskog prava tužilju – protivtuženu u oblasti vaspitanja, čuvanja, podizanja, odlučivanja, zastupanja, raspolaganja imovinom deteta osim u delu viđanja deteta i majke i obaveze izdržavanja.

U tom smislu, pravilno je ocenjeno mišljenje i predlog organa starateljstva, u pogledu vršenja, odnosno lišenja roditeljskog prava, i potrebe deteta koje isključuju potpuno lišenje roditeljskog prava, jer međupartnerski konfliktni odnos ne može imati prevagu nad najboljim interesom maloletne B., koja je emotivno vezana za majku, bez obzira na majčinu iscrpljenost koja je posledica zdravstvenog stanja deteta.

Imajući u vidu potrebe maloletnog deteta (poverioca izdržavanja) i mogućnosti tužilje – protivtužene (dužnika izdržavanja), kao i minimalnu sumu izdržavanja propisanu članom 164. Porodičnog zakona, pravilno su primenjeni član 160, 161. i 162. ovog Zakona u pogledu kriterijuma, načina i visine određivanja izdržavanja.

U reviziji tuženi – protivtužilac u pretežnom delu osporava ocenu izvedenih dokaza, čime posredno pobija utvrđeno činjenično stanje, što prema članu 407. stav 2. ZPP, ne može biti revizijski razlog.

Na osnovu člana 414. stav 1. ZPP Vrhovni kasacioni sud je odlučio kao u izreci.

Predsednik veća - sudija

Predrag Trifunović,s.r.