Prema odredbi člana 404. stav 1. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“ br. 72/11, 49/13-US, 74/13 – US, 55/14 i 87/18 – u daljem tekstu: ZPP), revizija je izuzetno dozvoljena zbog pogrešne primene materijalnog prava i protiv drugostepene presude koja ne bi mogla da se pobija revizijom, ako Vrhovni kasacioni sud oceni da je to potrebno radi razmtranja pravnih pitanja od opšteg interesa ili pravnih pitanja u interesu ravnopravnosti građana, odnosno radi ujednačavanja sudske prakse ili novog tumačenja prava. Prema stavu 2. ovog člana, o dozvoljenosti i osnovanosti revizije iz stava 1. ovog člana odlučuje Vrhovni kasacioni sud u veću od pet sudija.

Vrhovni kasacioni sud je našao da u konkretom slučaju nisu ispunjeni uslovi iz člana 404. ZPP za odlučivanje o posebnoj reviziji tužilje jer potreba za ujednačavanjem sudske prakse u ovoj vrsti spora ne postoji. Takođe, nema potrebe za razmatranjem pravnog pitanja od opšteg interesa ili pravnog pitanja u interesu ravnopravnosti građana, kao ni potrebe za novim tumačenjem prava. U konkretnoj pravnoj stvari predmet tražene pravne zaštite je isplata naknade štete zbog manje isplaćenih iznosa penzije u skladu sa rešenjem Republičkog fonda za penzijsko i invalidsko osiguranje od 25.01.2008. godine o vanrednom usklađivanju penzija, za period posle 01.01.2008. godine. Tužbeni zahtev je odbijen zbog nedostatka pasivne legitimacije na strani tuženog Fonda za socijalno osiguranje vojnih osiguranika, sa sedištem u Beogradu. Pobijana presuda, kojom je odbijena žalba i potvrđena prvostepena odluka kojom je odbijen tužbeni zahtev, zasnovana je na primeni i tumačenju materijalnog prava koje je u skladu sa pravnim shvatanjima izraženim kroz sudske odluke. Priložene sudske odluke i odluke Ustavnog suda ne opravdavaju odlučivanje o podnetoj reviziji kao posebnoj radi ujednačavanja sudske prakse jer se u ovom slučaju ne radi o istoj činjeničnoj i pravnoj situaciji kao u tim odlukama.

Naime, o pasivnoj legitimaciji tuženog pravilno je odlučeno primenom člana 79. Zakona o izmenama i dopunama Zakona o penzijskom i invalidskom osiguranju („Službeni glasnik RS“ br. 101/10 – stupio na snagu 31.12.2010. godine i primenjuje se od 01.01.2011. godine), člana 193. stav 2. Zakona o vojsci Srbije, Uredbe o obim u i načinu preuzimanja imovine, obaveza i zaposlenih kod Fonda za socijalno osiguranje vojnih osiguranika u Republički fond za penzijsko i invalidsko osiguranje („Službeni glasnik RS“, br. 97/11). Shodno navedenim zakonskim odredbama, Republički fond za penzijsko i invalidsko osiguranje preuzeo je imovinu i obaveze Fonda za socijalno osiguranje vojnih osiguranika u delu koji se odnosi na poslove penzijskog i invalidskog osiguranja, osim obaveze iz člana 79. stav 5. Zakona o izmenama i dopunama Zakona o penzijskom i invalidskom osiguranju od 29.12.2010. godine – obaveze dospelih a neizmirenih novčanih potraživanja vojnih penzionera po osnovu delimičnog usklađivanja njihovih penzija i novčanih naknada do 01.01.2008. godine koje su utvrđene u članu 193. stav 2. Zakona o Vojsci Srbije. Konkretno novčano potraživanje tužilje, prema konačno opredeljenom tužbenom zahtevu odnosi se na period počev od 01.01.2008. godine zaključno sa 31.12.2010. godine, dakle odnosi se na obavezu isplate usklađene penzije posle 01.01.2008. godine za koji period je kako je napred navedeno Republički fond penzijskog i invalidskog osiguranja preuzeo obavezu isplate dospelih a neizmirenih novčanih potraživanja korisnika vojnih penzija. Suprotno navodima revizije, Republički fond za penzijsko i invalidsko osiguranje nije pravni sledbenik (sukcesor) Fonda za socijalno osiguranje vojnih osiguranika, jer se radi o dva posebna i samostalna pravna subjekta, već je na osnovu donetih propisa preuzeo imovinu i deo obaveza Fonda za socijalno osiguranje vojnih osiguranika u pogledu poslova penzijskog i invalidskog osiguranja.

Neosnovano se revizijom tužilje ukazuje da su nižestepeni sudovi pogrešno primenili odredbu člana 205. ZPP, kada nisu dozvolili uređenje tužbe podenskom od 30.07.2012. godine jer je Republički fond za PIO zakonom određen kao univerzalni sukcesor Fonda za SOVO zbog čega revident smatra da nije bio potreban pristanak Republičkog fonda za penzijsko i invalidsko osiguranje za stupanje u parnicu. Ovo stoga što se u konretnom slučaju ne radi o uređenju već o preinačenju tužbe u smislu člana 201. ZPP, s obzirom da je kao tuženi označeno drugo pravno lice umesto do tada tuženog, za šta je shodno stavu 2. ovog člana bio potreban njegov pristanak. Međutim, posebna revizija po članu 404. ZPP može se izjaviti samo zbog pogrešne primene materijalnog prava a ne i povrede procesnog prava kakva je odredba člana 201. ZPP kao i odredbe člana 215. -218. ZPP o učešću umešača ( Republičkog fonda za penzijsko i invalidsko osiguranje) u parnici.

Iz izloženih razloga odlučeno je kao u stavu prvom izreke.

Odlučujući o dozvoljenosti revizije u smislu člana 410.stav 2. tačka 5. u vezi člana 479. stav 6. ZPP, Vrhovni kasacioni sud je našao da revizija tužilje nije dozvoljena.

Pobijanom presudom pravnosnažno je okončan postupak u sporu male vrednosti iz člana 468. ZPP jer je predmet tužbenog zahteva novčano potraživanje u ukupnom iznosu od 170.008,76 dinara, koji iznos očigledno ne prelazi dinarsku protivrednost 3.000 evra na dan podnošenja tužbe 16.05.20011. godine. Prema članu 479. stav 6. navedenog zakona, protiv odluke drugostepenog suda (u postupku u sporu male vrednosti) revizija nije dozvoljena.

Imajući u vidu izloženo, na osnovu člana 413. ZPP, odlučeno je kao u drugom stavu izreke.

Predsednik veća - sudija

Branislava Apostolović, s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić