Protiv pravnosnažne presude donesene u drugom stepenu, tužena Republika Srbija je blagovremeno izjavila reviziju, zbog bitne povrede odredaba parničnog postupka i pogrešne primene materijalnog prava.

Ispitujući pobijanu presudu u smislu člana 408. u vezi člana 403. stav 2. Zakona o parničnom postupku, Vrhovni kasacioni sud je našao da je revizija neosnovana.

U postupku donošenja pobijane presude nema bitne povrede iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju ovaj sud pazi po službenoj dužnosti, a revizijom se ne ukazuje na druge povrede postupka.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilac je kupoprodajnim ugovorom od 21.10.1996. godine od sada pok. M.J., tada smeštenog u Gerentološkom centru u Z., kupio parcele bliže navedene izrekom pobijane presude. Predmetni ugovor je u ime prodavca potpisala radnica Centra za socijalni rad R.C., a potpisi ugovarača su overeni pred sudom. Plaćen je porez na promet. Tužilac je kupoprodajnu cenu isplatio i ušao u posed, u kom je bio 15 godina do davanja ovih parcela trećim licima, u zakup od strane Opština Nova Crnja. Tužilac se nije uknjižio kao vlasnik budući da navedeni ugovor nije sadržao klauzulu itambulandi. Nakon smrti M.J. vođen je ostavinski postupak u kom je za naslednika svih pobrojanih nepokretnosti oglašena Republika Srbija, koja je nakon toga na osnovu DN rešenja br. ... od .... godine u listu nepokretnosti br. ... KO T. i br. ... KO M.C. upisana kao vlasnik. Tužilac je sa R.C. naknadno 29.10.2013. godine sačinio i aneks kupoprodajnog ugovora potpisan od istih strana, u kom je navedeno da se aneksom ispravlja nedostatak klauzule intambulanti iz osnovnog ugovora.

Na osnovu ovako utvrđenog činjeničnog stanja, prvostepeni sud je odbio tužbeni zahtev, zaključujući da tužilac nije stekao pravo svojine ni po jednom od osnova propisanih članom 20. Zakona o osnovama svojinsko pravnih odnosa, kao i da Republika Srbija nije bila u pravnom odnosu ni sa Centrom za socijalni rad, ni sa M.J., kao ni sa tužiocem, pa nije ni pasivno legitimisana u ovoj parnici.

Drugostepeni sud je odlučujući o žalbi tužioca preinačio pobijanu presudu i usvojio tužbeni zahtev, ocenjujući da su tuženi u ovoj parnici pasivno legitimisani i to Republika Srbija zbog činjenice da je u javnim knjigama upisana kao vlasnik predmetne nepokretnosti.

Razlozi revizije kojima se ukazuje na pogrešnu primenu materijalnog prava nisu osnovani.

Pravilan je zaključak drugostepenog suda u odnosu na pasivnu legitimaciju Republike Srbije i osnovanost tužbenog zahteva tužioca kojim je tražio da se utvrdi da je vlasnik predmetnih nepokretnosti. Naime, tužilac je sa ZKNJ vlasnikom predmetnih parcela, M.J., zaključio pravno perfektan pravni posao o prometu nepokretnosti, koji je overen pred sudom, za koji je plaćen i porez na promet i koji je u celosti izvršen budući da je kupoprodajna cena isplaćena i posed predat. Tužena Republika Srbija, kao zakonski naslednik, s obzirom da sada pok. M.J. nije imao drugih zakonskih naslednika, je kao njegov pravni sledbenik upisana kao vlasnik predmetnih nepokretnosti, iz kojih činjenica, suprotno navodima revizije, proizilazi i njena pasivna legitimacija u ovoj parnici. Momentom smrti ostavioca zaostavštine, saglasno članu 212. Zakona o nasleđivanju, zaostavština prelazi po sili zakona na ostavčeve naslednike, pri čemu rešenje o nasleđivanju, ima deklaratorni, a ne konstitutivan karakter, te je dozvoljeno prema nasledniku u parnici utvrđivati da imovina koja je obuhvaćena rešenjem o nasleđivanju predstavlja po nekom pravnom osnovu imovinu trećeg lica. Zbog nedostatka klauzule intambulandi u ugovoru o kupoprodaji, tužilac se nije mogao upisati u javnim knjigama, kao vlasnik, te ima pravni interes da se u parnici utvrdi njegovo pravo svojine i da se na osnovu takve presude upiše njegovo pravo stečeno valjanim pravnim poslom.

Iz iznetih razloga, primenom člana 414. stav 1. ZPP odlučeno je kao u izreci.

Predsednik veća – sudija

Ljubica Milutinović, s.r.