Protiv pravnosnažne presude, donete u drugom stepenu, tužilac je blagovremeno izjavio reviziju zbog pogrešne primene materijalnog prava.

Vrhovni sud je ispitao pobijanu presudu na osnovu člana 408. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“ broj 72/11 ... 18/20 i 10/23 – drugi zakon), koji se primenjuje na osnovu člana 506. stav 2. tog zakona i utvrdio da je revizija osnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilac je lišen slobode 13.03.2003. godine, tokom policijske akcije „Sablja“ i na osnovu rešenja MUP RS Ku 4713/03 od 13.03.2003. godine, tužilac je prinudno doveden i zadržan u službenim prostorijama MUP sve do 09.04.2003. godine, kada je zadržavanje ukinuto, nakon čega je pušten na slobodu. Za navedeni period policijskog zadržavanja tužiocu je u ovoj parnici pravnosnažno dosuđena naknada nematerijalne štete zbog neosnovanog lišenja slobode u iznosu od 270.000,00 dinara. Posle toga, pred Posebnim odeljenjem za organizovani kriminal tadašnjeg Okružnog suda u Beogradu, protiv tužioca, kao jednog od više okrivljenih pokrenut je krivični postupak pod brojem Kp 3/04 zbog osnovane sumnje da je izvršio veći broj krivičnih dela, nakon čega je rešenjem istražnog sudije Ki 2/03 od 16.05.2003. godine određen pritvor iz razloga propisanih članom 142. stav 1. tačka 1. i stav 2. tačka 1. ZKP, te je istog dana naredbom istražnog sudije Ki 2/03 od 16.05.2003. godine, prema tužiocu izdata poternica. Policijski službenici su krenuli u potragu za tužiocem na adresi njegovog prebivališta ali ga nisu pronašli budući da se u tom trenutku nalazio u stanu svoje devojke zbog čega su saopštili majci tužioca da mu prenese da se javi u policijsku stanicu, što je ona i učinila. Tužilac se telefonom javio policiji i informisao o razlozima potrage. Tom prilikom nije otkrio gde se nalazi, a nakon toga policiji se više nije javljao niti vraćao na adresu svog prebivališta. Tužilac je 20.01.2004. godine lišen slobode na osnovu rešenja od 16.05.2003. godine, u bolnici gde je doveo svoju devojku na intervenciju, a na osnovu rešenja od 17.02.2004. godine i 16.04.2004. godine, tužiocu je produživan pritvor iz razloga predviđenih članom 142. stav 2. tačka 1. ZKP uz obrazloženje da i pored opsežne potrage domaćih i stranih državnih organa nije bio lišen slobode više od osam meseci od donošenja rešenja kojim je određen pritvor, što ukazuje na opasnost da bi puštanjem na slobodu mogao pobeći i tako postati nedostupan državnim organima, zbog čega se dalje zadržavanje u pritvoru javlja kao neophodna mera u cilju njegovog prisustva i nesmetanog vođenja krivičnog postupka. Sa istim obrazloženjem tužiocu je poslednji put pritvor produžen na osnovu rešenja Kv 19/05 od 10.02.2005. godine koje je ukinuto jer nije naveden zakonski osnov po kome je pritvor produžen da bi zatim rešenjem Kv 38/05 od 11.03.2005. godine, pritvor bio produžen sa razloga predviđenih članom 142. stav 2. tačka 1. i 2, 3. i 5. ZKP zbog potrebe obezbeđenja njegovog prisustva radi nesmetanog vođenja postupka i opasnosti da bi puštanjem na slobodu mogao pobeći (zbog težine dela koja su mu stavljena na teret, stepena oranizovanosti i međusobne povezanosti sa većim brojem lica koja se nalaze u bekstvu i činjenice da nije lišen slobode više od osam meseci od donošenja rešenja kojim mu je određen pritvor), mogućnosti ometanja postupka uticanjem na saučesnike (koji su još u bekstvu) ukoliko bi se našao na slobodi, strahom da bi boravkom na slobodi mogao nastaviti sa vršenjem dela i zaprećenom kaznom zatvora preko 10 godina za krivično delo otmice koje mu je stavljeno na teret. Uz istovetno obrazloženje sa pozivom na iste zakonske razloge prema tužiocu kao optuženom pritvor je produžavan za po još dva meseca na osnovu 17 rešenja Posebnog odeljenja Okružnog suda u Beogradu sve do ukidanja pritvora rešenjem K 3/04 od 18.01.2008. godine. Presudom K 3/04 od 18.01.2008. godine, tužilac je pravnosnažno oslobođen optužbe da je izvršio krivično delo otmice iz člana 64. stav 1. KZ, dok je u odnosu na krivično delo zločinačko udruživanje iz člana 227. stav 2. KZ optužba odbijena zbog nastupanja apsolutne zastarelosti krivičnog gonjenja. Tužilac je i ranije osuđivan, a paralelno sa ovom postupkom tekao je i drugi krivični postupak u kom je osuđen na kaznu zatvora u trajanju od 4 godine koju je izdržao nakon ukidanja pritvora 18.01.2008. godine.

Polazeći od ovako utvrđenog činjeničnog stanja, prvostepeni sud je zaključio da je tužilac lišen slobode 20.01.2004. godine i sve do donošenja rešenja Kv 19/05 od 10.02.2005. godine, lišenje slobode je bilo osnovano bez obzira na činjenicu što je pravnosnažnom presudom oslobođen od optužbe, odnosno optužba odbijena, zbog čega mu saglasno članu 560. stav 3. ZKP za taj period ne pripada pravo na naknadu štete. Naime, tužilac je svojim nedozvoljenim postupcima prouzrokovao lišenje slobode, odnosno bio je nedostupan državnim organima nakon što je pušten iz policijskog pritvora 09.04.2003. godine, svesno je izbegavao da se javi na poziv policije pri čemu je po sopstvenom priznanju pretpostavljao da je za njim raspisana poternica i odlučio da se krije uprkos tome, odnosno da se da u beksto u kojem je bio gotovo osam meseci pre nego što je po raspisanoj poternici uhapšen i priveden 20.01.2004. godine, pri čemu nije dokazao torturu policije prilikom pritvaranja. Tužiocu zbog toga ne pripada pravo na naknadu štete za navedeni period, ali je u narednom periodu tužiocu produžavan pritvor ne samo zbog opasnosti od bekstva, već to nisu bili ni osnovni razlozi tužiočevog boravka u pritvoru sve do puštanja na slobdu 18.01.2008. godine, što ukazuje da tužiocu za navedeni period pripada pravo na naknadu nematerijalne štete koja je odmerena primenom člana 200. ZOO u iznosu od 2.300.000,00 dinara.

Drugostepeni sud je preinačio prvostepenu presudu u usvajajućem delu i odbio tužbeni zahtev, a potvrdio u delu kojim je tužbeni zahtev tužioca odbijen kao neosnovan, nalazeći da razlozi zbog kojih je tužiocu produžavan pritvor ne mogu biti predmet ocene u redovnom parničnom postupku, čak i u situaciji kada je naknadno došlo do oslobađajuće presude, odnosno odbijanja optužbe usled nastupanja apsolutne zastarelosti krivičnog gonjenja, već samo može ispitivati uslove za ostvarenje prava tužioca na naknadu štete koju on tužbenim zahtevom traži. Činjenica da je krivični postupak trajao dugo bila bi osnov za eventualno utvrđenje povrede prava na suđenje u razumnom roku u krivičnom postupku, što nije traženo tužbenim zahtevom, niti je tužilac dokazao da je on ili ko drugi za njega u zamenu za puštanje na slobodu u smislu člana 137. ZKP predložio polaganje jemstva, što ukazuje da postupajući sud nije ni mogao odrediti jemstvo u konkretnom slučaju. Pored toga, po stanovištu drugostepenog suda u parničnom postupku za naknadu štete po odredbama ZKP i Zakona o obligacionim odnosima, nije od uticaja da li je došlo do povrede prava iz člana 5. stav 3. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda jer o povredi ovog prava odlučuje Evropski sud za ljudska prava, odnosno Ustavni sud, a ne parnični sud u redovnom postupku. Pozivom na praksu Evropskog suda za ljudska prava, drugostepeni sud je izrazio stanovište da se produženje pritvora može opravdati ako postoje odeđene indicije da je to od javnog interesa, koji će bez obzira na pretpostavku nevinosti prevagnuti nad pravilom o poštovanju lične slobode, zajemčenim članom 5. Konvencije, te da odbijanje puštanja na slobodu čak i uz jemstvo može biti prihvatljiv razlog ukoliko postoji opasnost da se optuženi neće pojaviti na suđenju, koja je u konkretnom slučaju postojala, te da neka krivična dela zbog svoje posebne težine i reagovanja društva na njih mogu izazvati uznemirenost javnosti koja bi mogla opravdati pritvor na određeno vreme, zatim složenosti i posebne karakteristike istrage koje predstavljaju faktore koje treba uzeti u obzir prilikom razmatranja da li su organi pokazali posebnu savesnost u postupku.

Po nalaženju Vrhovnog suda, osnovano se revizijom tužioca ukazuje da zbog pogrešne primene materijalnog prava činjenično stanje nije u potpunosti utvrđeno.

Odredbom člana 35. stav 1. Ustava utvrđeno je da ko je bez osnova ili nezakonito lišen slobode, pritvoren ili osuđen za kažnjivo delo ima pravo na rehabilitaciju, naknadu štete od Republike Srbije i druga prava utvrđena zakonom.

Odredbama Zakonika o krivičnom postupku („Službeni list SRJ“, br. 70/01 i 68/02 i „Službeni glasnik RS“, br. 58/04, 85/05, 115/05, 46/06, 49/07, 122/08), koji je bio merodavan u konkretnom slučaju, bilo je propisano: da lice koje je bez osnova osuđeno za krivično delo ili je bez osnova lišeno slobode ima pravo na rehabilitaciju, pravo na naknadu štete od države, kao i druga prava utvrđena zakonom (član 14.); da pravo na naknadu štete pripada i licu koje je bilo u pritvoru a nije došlo do pokretanja krivičnog postupka, ili je postupak obustavljen pravnosnažnim rešenjem, ili je pravnosnažnom presudom oslobođeno od optužbe ili je optužba odbijena (član 560. stav 1. tačka 1); da naknada štete ne pripada licu koje je svojim nedozvoljenim postupcima prouzrokovalo lišenje slobode (član 560. stav 3.); da će se u postupku za naknadu štete u slučajevima iz st. 1. i 2. ovog člana shodno primenjivati odredbe ove glave (član 560. stav 4.).

U kontekstu navedenih materijalno pravnih odredaba, lice koje je bez osnova lišeno slobode ima pravo na naknadu štete od države, a šta se podrazumeva pod neosnovanim lišenjem slobode određeno je u samom ZKP. Kao što je ranije navedeno, tokom trajanja krivičnog postupka tužilac je bio u pritvoru od 20.01.2004. godine do 18.01.2008. godine i predmetni krivični postupak je pravnosnažno okončan presudom krivičnog suda kojom je oslobođen od optužbe, odnosno optužba je odbijena. Prema tome, tužilac spada u zakonsku kategoriju lica neosnovano lišenih slobode (neosnovano pritvorenih lica) i njemu kao takvom licu načelno pripada pravo na naknadu štete, u smislu člana 14. i člana 560. stav 1. tačka 1. ZKP i u ovoj vrsti spora tužilac nema teret dokazivanja nepravilnosti i nezakonitosti rada državnog rada, niti njegove krivice. Međutim, opšta zakonska negativna pretpostavka, koja isključuje pravo na naknadu štete zbog neosnovanog lišenja slobode, jeste da je pritvoreno lice svojim nedozvoljenim postupcima prouzrokovalo lišenje slobode. Naknada štete ne pripada licu koje je krivo što je lišeno slobode. Zakonska odrednica „nedozvoljeni postupci kojima je okrivljeni prouzrokovao lišenje slobode“ je opšteg karaktera i upravo zbog toga je zadatak parničnog suda da konkretizuje i jasno odredi nedozvoljeno postupanje tužioca (okrivljenog lica) koje je prouzrokovalo određenje pritvora. Šta se smatra ovim doprinosom predstavlja činjenično pitanje u svakom konkretnom slučaju, pri čemu činjenica da je tužilac svesno izbegavao da se javi na poziv policije, da je za njim raspisana poternica, da gotovo osam meseci i pored opsežne potrage domaćih i stranih državnih organa nije bio lišen slobode od donošenja rešenja kojim je određen pritvor, jasno ukazuje na nedozvoljene postupke i da je zadržavanje u pritvoru bila neophodna mera u cilju prisustva i nesmetanog vođenja krivičnog postupka. Međutim, pitanje da li je opravdano da se okrivljeni zadrži u pritvoru u tako dugom vremenskom periodu ne može se procenjivati in abstracto, već se mora proceniti u svakom slučaju prema posebnim karakteristikama predmeta. Shodno tome, produženje pritvora se može opravdati samo ako postoje određene indikacije da je to od istinskog javnog interesa koji će, bez obzira na pretpostavku nevinosti, prevagnuti nad pravilom o poštovanju lične slobode zajemčene članom 5. stav 3. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda. To znači da se moraju ispitati sve činjenice koje idu u prilog ili su protivne postojanju navedenog javnog interesa koji opravdava odstupanje od pravila iz člana 5. stav 3. Konvencije. Suprotno stanovištu drugostepenog suda, sud je u konkretnom slučaju pozvan da oceni da li je došlo do povrede člana 5. stav 3. Konvencije, jer to proizilazi iz člana 22. stav 1. u vezi člana 18. Ustava RS, da svako ima pravo na sudsku zaštitu ako mu je povređeno ili uskraćeno neko ljudsko ili manjinsko pravo zajemčeno Ustavom, kao i pravo na uklanjanje posledica koje su povredom nastale.

Po navedenom pravilu EK (Pravo na slobodu i bezbednost) 1. Svako ima pravo na slobodu i bezbednost ličnosti. Niko ne može biti lišen slobode osim u sledećim slučajevima i u skladu sa zakonom propisanim postupkom pored ostalog: c) u slučaju zakonitog hapšenja ili lišenja slobode radi privođenja lica pred nadležnu sudsku vlast zbog opravdane sumnje da je izvršilo krivično delo, ili kada se to opravdano smatra potrebnim kako bi se predupredilo izvršenje krivičnog dela ili bekstvo po njegovom izvršenju. 3. Svako ko je uhapšen ili lišen slobode shodno odredbama iz stava 1.c ovog člana mora bez odlaganja biti izveden pred sudiju ili drugo službeno lice zakonom određeno da obavlja sudske funkcije i mora imati pravo da mu se sudi u razumnom roku ili da bude pušten na slobodu do suđenja. Puštanje na slobodu može biti uslovljeno jemstvima da će se lice pojaviti na suđenju.

Postojanje osnovane sumnje da je uhapšeno lice izvršilo krivično delo i opasnost od bekstva jeste uslov zakonitosti produžavanja pritvora, ali kako vreme prolazi, ono više nije dovoljno, te sud tada mora da utvrdi da li su nadležni organi pokazali posebnu marljivost u vođenju postupka, odnosno da li se vodilo računa da pritvor ne pređe razumnu dužinu trajanja. Dalje, kada je tužiocu produžavan pritvor gotovo 4 godine, neophodno je bilo razmotriti i da li su postojale alternativne mogućnosti za obezbeđenje njegovog prisustva na suđenju, te da li je prilikom produžavanja pritvora i protekom vremena postojala potreba da se nastavi sa lišenjem slobode ne samo iz razloga mogućnosti bekstva, već i drugih razloga, koje drugostepeni sud ne konkretizuje na dati slučaj sa stanovišta prava na naknadu štete. Bitno je na osnovu razloga datih u odlukama o produženju pritvora i stvarnih činjenica, primenu navedenih načela ispitati u konretnom slučaju, što je drugostepeni sud propustio da učini navodeći da tužilac nije dokazao da je tužena postupala suprotno članu 172. ZOO. S obzirom da drugostepeni sud nije razjasnio sve bitne činjenice koje su prethodno navedene, radi ocene okolnosti o opravdanosti pritvora u tako dugom vremenskom trajanju i okolnosti koje isključuju pravo na naknadu štete zbog neosnovanog lišenja slobode, to je Vrhovni sud ukinuo presudu drugostepenog suda i predmet vratio istom sudu na ponovno suđenje.

Na osnovu člana 416. stav 2. ZPP Vrhovni sud je odlučio kao u izreci.

Predsednik veća – sudija

Dragana Marinković, s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković