Presudom Apelacionog suda u Kragujevcu Gžrr 37/22 od 01.02.2022. godine, stavom prvim izreke, odbijena je kao neosnovana žalba tužene i potvrđena prvostepena presuda u stavovima prvom i trećem izreke. Stavom drugim izreke, odbijen je kao neosnovan zahtev tužene za naknadu troškova drugostepenog postupka.

Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu, tužena je izjavila reviziju, zbog pogrešne primene materijalnog prava, pozivajući se na član 404. stav 1. Zakona o parničnom postupku.

Prema odredbi člana 404. stav 1. Zakona o parničnom postupku – ZPP („Sl. glasnik RS“, br.72/11...10/23), revizija je izuzetno dozvoljena zbog pogrešne primene materijalnog prava i protiv drugostepene presude koja se ne bi mogla da pobija revizijom, ako je, po oceni Vrhovnog kasacionog suda, potrebno da se razmotre pravna pitanja od opšteg interesa ili u interesu ravnopravnosti građana, ujednačavnja sudske prakse ili novog tumačenja prava (posebna revizija).

Po oceni Vrhovnog suda, u konkretnom slučaju je potrebno ujednačavanje sudske prakse o odgovornosti Republike Srbije za naknadu materijalne štete zbog nenaplaćenih utvrđenih potraživanja u stečajnom postupku u situaciji utvrđene povrede prava na suđenje u razumnom roku u tom postupku.

Iz tog razloga, na osnovu odredbe člana 404. stav 2. ZPP, odlučeno je kao u stavu prvom izreke.

Odlučujući o reviziji na osnovu člana 408. ZPP, Vrhovni sud je utvrdio da je revizija tužene osnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, rešenjem Privrednog suda u Beogradu St 4558/10 od 27.10.2010. godine otvoren je stečajni postupak nad ovim privredni subjektom, koji nije okončan. Rešenjem Privrednog suda R4 St 3458/18 od 16.04.2018. godine, usvojen je prigovor predlagača-ovde tužilje, i utvrđeno da joj je povređeno pravo na suđenje u razumnom roku u postupku stečaja nad „Slap Group“ Fabrika u Čačku, AD Beograd. u predmetu tog suda St 4558/10 i naloženo stečajnom sudiji da u roku od četiri meseca od dana prijema rešenja preduzme neophodne mere i radnje koje su potrebne da bi se pristupilo unovčenju imovine stečajnog dužnika. Tužilja je u stečajnom postupku blagovremeno podnela prijavu potraživanja (prijave br.170 i 363) na ime neisplaćene dividende utvrđenog pravnosnažnom presudom Trgovinskog suda u Čačku P 422/07 od 27.05.2008.godine i ime neisplaćene dobiti za 2000.,2001., 2002. i 2003. godinu utvrđenog pravnosnažnom presudom Opštinskog suda u Čačku P1 632/07 od 22.04.2009. godine. Ova potraživanja su tužilji priznata Zaključkom o listi utvrđenih i osporenih potraživanja St 4558/10 od 10.03.2011.godine, izmenjenim rešnjem St 4558/10 od 12.03.2013. godine, i to po prijavi potraživanja br.170 u iznosu od 120.531,96 dinara u prvom isplatnom redu i 42.263,85 dinara u trećem isplatnom redu i po prijavi potraživanja br.363 u iznosu od 648.322,04 dinara u trećem isplatnom redu. Prema izveštaju stečajnog upravnika nije bilo namirenja tužilje kao stečajnog poverioca.

Polazeći od utvrđenog činjeničnog stanja, nižestepeni sudovovi su obavezali tuženu Republiku Srbiju da tužilji isplati traženi iznos naknade štete u celosti sa zakonskom zateznom kamatom počev od dana podnošenja tužbe do isplate, uz zaključak o postojanju uslova odgovornosti na strani tužene, zbog naplaćenih potraživanja u stečajnom postupku koji se vodi nad društvenim, odnosno državnim preduzećem, pozivajući se na odredbe članova 32. stav 1., 35. stav 2. i 58. stav 1. Ustava RS, člana 6. stav 1. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda, član 1. stav 1. Protokola br.1 uz navedenu Konvenciju, članove 2., 22., 31. i 32. Zakona o zaštiti prava na suđenje u razumnom roku i član 172. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima. Ovo stoga što se radi o privrednom subjektu „Slap Group“ Fabrika u Čačku, AD Beograd koje je od osnivanja 1974. godine do 19.06.2003. godine, bilo u statusu društvenog preduzeća, a nadalje poslovalo kao akiconarsko društvo, s tim da je nakon raskida ugovora o privatizaciji od 22.11.2007. godine Akcijskom fondu RS preneto 70% društvenog kapitala preduzeća, sa kojom strukturom kapitala kao većinskom državnom dolazi do pokretanja stečajnog postupka 27.10.2010. godine nad ovim privredni subjektom u kom tužilja nije naplatila svoje potraživanje priznato Zaključkom o listi utvrđenih i osporenih potraživanja Privrednog suda u Beogradu St 4558/10 od 10.03.2011.godine. Prema stanovištu nižestepenih sudova potraživanje tužilje prema stečajnom dužniku potiče iz vremena kada je stečajni dužnik kao privredni subjekat poslovao sa društvenim/državnim kapitalom odnosno većinskim društvenim kapitalom (pozivajući se na izveštaj APR i druge dokaze), imajući u vidu činjenicu da je Agencija za privatizaciju raskinula ugovor o kupoprodaji stečajnog dužnika metodom javne aukcije, da je doneta odluka o prenosu kapitala stečajnog dužnika Akcijskom fondu u skladu sa tada važećim odredbama Zakona o Akcijskom fondu koji je obavljao poslove zastupnika društvenog kapitala i upravljanja subjektom privatizacije do prodaje kapitala subjekta privatizacije.

Po nalaženju Vrhovnog suda zaključak nižestepenih sudova se za sada ne može prihvatiti, jer je zbog pogrešne primene materijalnog prava činjenično stanje nepotpuno utvrđeno.

Predmet tužbenog zahteva u ovoj parnici radi naknade štete protiv Republike Srbije, zasnovan je na nesprovođenju namirenja prijavljenih potraživanja tužilje kao stečajnog poverioca u stečajnom postupku protiv njenog bivšeg poslodavca nad kojim je otvoren stečaj priznatih Zaključkom o listi utvrđenih i osporenih potraživanja Privrednog suda u Beogradu St 4558/10 od 10.03.2011.godine, izmenjenim rešnjem St 4558/10 od 12.03.2013. godine, shodno kojem je opredelila tužbeni zahtev podneskom od 17.06.2021. godine u ukupnom iznosu od 811.117,85 dinara.

Odredbom člana 31. stav 3. Zakona o zaštiti prava na suđenje u razumnom roku („Sl. glasnik RS“, br.40/15), važećem u vreme podnošenja tužbe, propisano je da stranka može da podnese tužbu protiv RS za naknadu imovinske štete izazvane povredom prava na suđenje u razumnom roku, u roku od jedne godine od dana kada je stekla pravo na pravično zadovoljenje. Odgovornost RS za imovinsku štetu izazvanu povredom prava na suđenje u razumnom roku je objektivna (stav 3).

Republika Srbija odgovara za materijalnu štetu nastalu zbog potpunog ili delimičnog neizvršenja pravnosnažnih i izvršnih sudskih odluka odnosno u stečaju utvrđenih potraživanja zaposlenih iz radnog odnosa koje su bez njihove krivice ostala neizvršena i u postupku stečaja vođenom nad stečajnim dužnikom sa većinskim društvenim ili državnim kapitalom, uz uslov da je prethodno utvrđena povreda prava na suđenje u razumnom roku (zaključak usvojen na sednici Građanskog odeljenja Vrhovnog kasacionog suda održanoj 02.11.2018. godine). Stav ovog suda o odgovornosti RS za naknadu materijalne štete nastale zbog neizvršenja u stečaju utvrđenih potraživanja zaposlenih iz radnog odnosa koja su bez njihove krivice ostala neizvršena u postupku stečaja, dopunjen je zaključkom usvojenim na sednici Građanskog odeljenja VKS održanoj 27.09.2019. godine. Za potraživanja koja su nastala prema preduzećima koja u vreme nastanka potraživanja nisu bila u društvenom ili državnom kapitalu, nužno je utvrđivati uzročno-posledičnu vezu, između povrede prava na suđenje u razumnom roku i nenaplaćenog potraživanja, jer se odredba člana 31. Zakona o zaštiti prava na suđenje u razumnom roku odnosi na materijalnu štetu koja nastane zbog dužine trajanja sudskog postupka a ne zbog neisplaćenog prihoda od kapitala od strane stečajnog dužnika kada je kao preduzeće poslovalo kapitalom u privatnoj svojini.

U konkretnom slučaju, tužilji je pravnosnažnim rešenjem Privrednog suda u Beogradu R4 ST 3458/18 od 16.04.2018. godine utvrđena povreda prava na suđenje u razumnom roku u predmetu Privrednog suda u Beogradu St 4558/10, a taj stečajni postupak je otvoren nad preduzećem „Slap Goup“ – Fabrika u Čačku „AD Beograd“, bivšim poslodavcem tužilje, i to rešenjem Privrednog suda u Beogradu St 4558/10 od 27.10.2010. godine, dakle u vreme kada je ovaj privredni subjekat bio u većinskom društvenom kapitalu sa udelom države od 70%. Međutim, po stanovištu Vrhovnog suda za zaključak o odgovornosti države nije dovoljno postojanje pravnosnažnog rešenja o utvrđenoj povredi prava na suđenje u razumnom roku i utvrđenje o većinskoj strukturi državnog kapitala u vreme otvaranja stečajnog postupka. Bitne su i činjenice kada su nastala potraživanja tužilje zbog neisplaćenih naknada dividende i raspoređene dobiti za 2000-2003 godinu po osnovu rada, kakva je tada bila struktura kapitala preduzeća i da li je u pitanju bio privredni subjekat kojim upravlja država ili to nije bio slučaj, kao i o kakvom potraživanju se radi i s tim u vezi status tužilje u vreme nastanka svakog od potraživanja koja su joj priznata u stečajnom postupku, imajući u vidu da učešće zaposlenih u dobiti nema karakter zarade, već prihoda od kapitala, dok akcionar ne mora nužno imati i status zaposlenog.

To znači da se mora povesti računa o prirodi potraživanja, kao i o vremenu nastanka potraživanja i strukturi kapitala u vreme nastanka potraživanja, što je propušteno da se učini i zbog čega se za sada ne može ispitati pravilnost primene materijalnog prava od strane nižestepenih sudova.

U ponovnom postupku sud će, imajući u vidu primedbe iznete u ovom rešenju, upotpuniti činjenično stanje, da bi potom pravilnom primenom materijalnog prava odlučio o tužbenom zahtevu tužilje i troškovima postupka.

Iz iznetih razloga, na osnovu člana 416. stav 2. ZPP, Vrhovni sud je odlučio kao u stavu drugom izreke.

Predsednik veća – sudija

Zvezdana Lutovac, s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković