Presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž 7569/20 od 25.05.2021. godine, stavom prvim izreke, odbijena je kao neosnovana žalba tužene i potvrđena prvostepena presuda u delu stava prvog izreke kojim je tužena obavezana da tužilji na ime naknade za duševni bol zbog umanjene životne aktivnosti plati iznos od 128.320,00 dinara, za fizički bol iznos od 17.680,00 dinara, za duševni bol zbog naruženosti iznos od 63.200,00 dinara i za pretrpljeni strah iznos od 15.760,00 dinara i na ime naknade materijalne štete za izgubljenu zaradu za iznos od 563.931,62 dinara sa zakonskom zateznom kamatom na ove iznose od 18.02.2019. godine kao dana donošenja prvostepene presude do isplate. Stavom drugim izreke, preinačena je prvostepena presuda u preostalom delu stava prvog izreke tako što je odbijen kao neosnovan tužbeni zahtev tužilje kojim je tražila da se obaveže tuženi da joj na ime naknade štete za izgubljenu zaradu plati iznos od još 367.777,78 dinara sa zakonskom zateznom kamatom od 31.12.2008. godine do isplate i za zakonsku zateznu kamatu na iznos od 563.931,62 dinara od 31.12.2008. godine do 17.02.2019. godine. Stavom trećim izreke, preinačeno je rešenje o parničnim troškovima iz stava drugog izreke prvostepene presude tako što je obavezan tuženi da tužilji na ime troškova prvostepenog postupka umesto iznosa navedenog u pobijanom rešenju plati iznos od 215.725,00 dinara sa zakonskom zateznom kamatom od izvršnosti presude do isplate. Stavom četvrtim izreke, odlučeno je da svaka stranka snosi svoje troškove postupka.

Protiv navedene pravnosnažne presude donete u drugom stepenu i to u preinačujućem delu, tužilja je blagovremeno izjavila reviziju zbog bitnih povreda odredaba parničnog postupka i pogrešne primene materijalnog prava.

Ispitujući pravilnog pobijane presude na osnovu člana 408. Zakona o parničnom postupku - ZPP („Službeni glasnik RS“, br.72/11...10/23- dr.zakon) u vezi člana 403. stav 2. tačka 2. istog zakona,Vrhovni sud je našao da revizija nije osnovana.

U postupku donošenja pobijane presude nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti.

Prema činjeničnom stanju, utvrđenom nakon održane rasprave pred drugostepenim sudom, u saobraćajnoj nezgodi koja se dogodila ...2008. godine, u ..., tužilja AA je zadobila teške telesne povrede (prelom obe kosti podlaktice u visini ručnog zgloba i nagnječenja oba stopala) krivicom BB, vozača vozila osiguranog u vreme udesa kod tuženog, koji je pravnosnažnom presudom Prvog osnovnog suda u Beogradu K 329/10 od 04.11.2011. godine, oglašen krivim za krivično delo teško delo protiv bezbednosti javnog saobraćaja iz člana 297. stav 3. KZ učinjenog na štetu tužilje. Saobraćajnim veštačenjem utvrđeno da nije bilo doprinosa tužilje nastanku štetnog događaja. Medicinskim veštačenjem utvrđeni su intenzitet i dužina trajanja pretrpljenih fizičkih bolova, straha, stepen umanjenja životne aktivnosti i stepen naruženosti. Tužilja je bila na bolovanju od ...2008. godine do ...2008. godine u vezi sa zadobijeni povredama. Do povređivanja, radila je poslove lekture i korektore kako za PD „VV“ DOO Beograd koje se bavi izdavačkom delatnošću, čiji je bila osnivač i jedini član, tako i za druge izdavače. Tuženi je tužilji na ime nespornog dela materijalne štete (koja prema tvrdnjama tužilje iznosi 5.575,55 evra) isplatio 11.07.2012. godine iznos od 92.257,00 dinara, što predstavlja dinarsku protivvrednost od 799,14 evra (sve po srednjem kursu NBS na dan isplate od 115.4459 dinara za 1 evro). Neizmirena razlika koju tužilja potražuje iznosi 563.931,62 dinara odnosno 4.776,41 evro (po srednjem kursu NBS na dan donošenja prvostepene presude od 118.0660 dinara za 1 evro).

Tužilja je u toku 2008. godine trebalo da obavi lekturu i korekturu za više knjiga i za četiri broja časopisa „Savremenik“ po ceni od 1, 80 evra po strani odnosno za ukupnu zaradu od 5.997,60 evra bruto u dinarskoj protivrednosti (prema potvrdi PD „VV“ DOO Beograd od 10.10.2008. godine). Početkom 2008. godine, preduzeće „Globosino“ je od tužilje naručilo lektorski posao za pet knjiga, sa rokom za predaju posla oktobra 2008. godine za ugovorenu nagradu od 107.910,00 dinara. Zbog povreda tužilja nije predala radove, pa je ovaj izdavač završio posao sa drugim lektorom, te u 2008. godini objavio i stavio u promet svih pet knjiga navedenih u potvrdi od 17.07.2008. godine i specifikaciji od 17.07.2008. godine. Prema obračunu ovog izdavača nagrada lektora bi iznosila 90,00 dinara po 1800 slovnih znakova i za sve knjige ukupno 107.910,00 dinara, što na dan obračuna predstavlja dinarsku protivvrednost 1.375,55 evra (po srednjem kursu NBS od 78,4482 dinara za jedan evro). U 2006. i 2007. godini, tužilja je od izdavačkog preduzeća „Globosino“ sukcesivno primila iznose koji približno odgovaraju iznosima i specifikaciji ovog pravnog lica od 17.07.2008. godine. Početkom 2008. godine (15.01.2008. godine) tužilja je sa izdavačem „Beogradska knjiga“ zaključila ugovor o delu kojim se obavezala da do 01.10.2008. godine uradi korekturu odobrenih dela Ljubomira Simovića (ukupno 12 knjiga) za ugovorenu naknadu od 1 evro za korekturu štampane strane ili 4.200,00 evra za ceo posao, sa sukcesivnom predajom radova i sukcesivnom isplatom. Tužilja do dana povređivanja nije predala ni jedan deo posla, pa je ugovor sporazumno raskinut 06.06.2008. godine. Ovaj izdavač je 2008. godine objavio „odabrana dela Ljubomira Simovića“ u 12 knjiga i nagrađen za taj izdavački poduhvat. Zbog zadobijenih povreda tužilja nije mogla da za internacionalni časopis za muziku „Novi zvuk“ (brojevi 31 i 32 za 2008. godinu), čiji je izdavač Muzički informativni centar „SOKOJ“ DOO Beograd da obavlja poslove lekture i korekture, čija je vrednost bila 70.000,00 dinara (potvrda od 27.11.2008. godine). SOKOJ je tužilji uplatio 18.05.2006. godine iznos od 12.000,00 dinara, 16.10.2006. godine iznos od 10.000,00 dinara i 20.07.2007. godine iznos od 8.500,00 dinara.

Polazeći od utvrđenog činjeničnog stanja, prvostepeni sud je usvajio tužbeni zahtev tužilje, pozivajući se na odredbe članova 155., 158. stav 1., 185. stavovi 1. i 4., 186., 189. stavovi 1., 2. i 3., 200. stavovi 1. i 2. i 941. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima (ZOO). Ovo stoga što je tužilja u saobraćajnoj nesreći koja se dogodila ...2008. godine zadobila teške telesne povrede krivicom osiguranika tuženog, dok u njenim radnjama nije bilo propusta kojima bi doprinela nastanku nezgode. Kako je tužilja usled telesnih povreda zadobijenih u predmetnom štetnom događaju pretrpela nematerijalnu i materijalnu štetu u vidu izmakle koristi budući da je usled zadobijenih telesnih povreda bila sprečena da obavlja poslove svog zanimanja i ostvari zaradu, koju je osnovano mogla očekivati da će ostvariti u periodu nakon povređivanja, imajući u vidu da je već u trenutku nastanka štetnog događaja imala ugovorene poslove, to je tuženi kao osiguravač vozila kojim je prouzrokovana predmetna nezgoda dužan da tužilji kao oštećenom licu naknadi štetu koju je pretrpeo predmetnim štetnim događajem za koji je odgovoran njegov osiguranik. Tužilja svojim radnjama nije doprinela uvećanju materijalne štete koju je pretrpela, budući da zanimanje kojim se bavila i poslove koje je obavljala u okviru svog zanimanja pre predmetnog povređivanja predstavljaju intelektualni rad (poslovi lektorisanja i korekture) vezan za ličnost osobe koja ga obavlja, pa prema oceni prvostepenog suda tužilja takav rad nije mogla obaviti uz pomoć ili posredstvom druge osobe, već samo lično. Prilikom odlučivanja o visini naknade nematerijalne i materijalne štete prvostepeni sud je imao u vidu vansudsku isplatu, pa je tužilji dosudio nenadoknađeni deo štete nematerijalne i materijalne štete. Kada je reč o naknadi materijalne štete, pošao je od činjenice da je tužilja pre povređivanja imala ugovorene poslove u ukupnoj vrednosti od 1.023.966,40 dinara, kao i da pre povređivanja ni nakon povređivanja nije obavila ni jedan od ugovorenih poslova tokom 2008. godine i da nije primila ni jednu od ugovorenih naknada, a da je tuženi u vansudskom postupku tužilji na ime ovog vida štete isplatio 92.257,00 dinara, čime je delimično naknadio nastalu materijalnu štetu, pa je opredeljeni tužbeni zahtev usvojio i dosudio tužilji preostali nenaknađeni deo štete u iznosu od 931.704,40 dinara, dosudivši tužilji na taj iznos zakonsku zateznu kamatu od 31.12.2008. godine kao dana dospelosti do konačne isplate u skladu sa članom 277. stav 1. ZOO.

Drugostepeni sud je, nakon održane rasprave, delimično potvrdio prvostepenu presudu u pogledu zahteva za naknadu nematerijalne štete u visini dosuđenog iznosa tom presudom sa zakonskom zaeteznom kamatom od presuđenja do isplate, a u pogledu zahteva za naknadu materijalne štete do visine iznosa od 563.931,62 dinara sa zakonskom zateznom kamatom na ovaj iznose od 18.02.2019. godine kao dana donošenja prvostepene presude do isplate. U preostalom delu zahteva za naknade materijalne štete preinačio je prvostepenu presudu za razliku iznosa od 563.931,62 dinara do ukupno dosuđenog iznosa od 931.709,40 dinara, tako što je odbio tužbeni zahtev za iznos od još 367.777,78 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom od 31.12.2008. godine do isplate i za zakonsku zateznu kamatu na iznos od 563.931,62 dinara od 31.12.2008. godine do 17.02.2019. godine pozivajući se na pravilo o teretu dokazivanja iz člana 231. stav 2. ZPP nalazeći da tužilja izvedenim dokazima nije dokazala postojanje materijalne štete u vidu izgubljene dobiti u smislu člana 189. stav 3.ZOO kada je reč o saradnji sa SOKOJ-em i radu za preduzeće „VV“ čiji je ona osnivač i jedini član.

Naime, po oceni drugostepenog suda na osnovu same potvrde SOKOJ-a (koju je tuženi osporio) ne može se sa sigurnošću utvrditi uzročna veza između gubitka ovog posla i telesne povrede tužilje, niti iznos izmakle koristi. Stoga nije prihvatio da je tužilja imala ugovorenu saradnju u utuženom iznosu sa SOKOJ – em Muzičkim informativnim centrom u vezi izdavanja časopisa „Novi zvuk“ u Srbiji, koji izlazi od 1993. godine, kao međunarodni časopis za muziku, koji od osnivanja izlazi u polugodišnjim razmacima, čiji izdavač je do kraja 2008. godine bio SOKOJ, a od 2009. godine Fakultet muzičke umetnosti, imajući u vidu i da su 2008. godini objavljena dva izdanja ovog časopisa (br. 31 i br. 32), da iz potvrde SOKOJ-a od 27.11.2008. godine proizlazi da bi tužiljin honororar za tu godinu iznosio 70.000,00 dinara ( po 35.000,00 dinara prosečno za svako izdanje), što bi kada se uporedi sa specifikacijom izdavača „Globosino“ bilo veće od honorara za književno delo od 558.205 slovnih znakova (oko 320 strana) i višestruko veće od uplate SOKOJ-a na tužiljin tekući račun u prethodne dve godine (tužilji je ovaj izdavač uplatio 18.05.2006. godine 12.000,00 dinara, 16.10.2006. godine 10.000,00 dinara i 20.07.2007. godine 8.500,00 dinara). U potvrdi nije navedeno kada su izašla izdanja „Novog zvuka“ (br. 31 i br. 32), kada je drugi lektor primio rukopise, kada je predao rad, kada je obračunavana naknada na ta izdanja, niti je priložen ugovor o angažovanju tužilje za celu kalendarsku godinu. Tužiljino bolovanje trajalo je od ...2008. godine do ...2008. godine, časopis izlazi u pologodišnjim razmacima, tužilja nije došla na drugostepenu raspravu kako bi se izjasnila o obimu, složenosti, dinamici i drugim okolnostima poslovanja sa svojim naručiocem, a o tome se nije izjašnjavala ni u prvostepenom postupku, pa je drugostepeni sud primenom pravila o teretu dokazivanja zaključio da potvrda ne dokazuje izvesnost zarade, odnosno njen izostanak zbog povrede tužilje.

Kada je reč o saradnji tužilje sa preduzećem „VV“ drugostepeni sud je smatrao da tužilji ne pripada naknada za poslove lekture i korekture za ovo preduzeće jer je iz njenog stranačkog iskaza utvrđeno da je ona osnivač ovog preduzeća, sa kojim ona ne zaključuje ugovore o delu, već se lektorski posao tretira kroz izdavački ugovor kao trošak koji autor plaća izdavaču, da je morala da angažuje uz naknadu drugog lektora da umesto nje radi na knjigama za koje je preduzeće „VV“ imalo zaključene izdavačke ugovore sa piscima, a njena ćerka GG koja je odlukom o osnivanju u sporno vreme bila imenovana za direktora preduzeća saslučana u svojstvu svedoka nije pominjala ovu okolnost. Drugostepeni sud je imao u vidu i to da nisu priloženi izdavački ugovori sa autorima na koje je tužilja ukazivala, a bez toga se ne može suditi o sadržini i o rokovima ispunjenja obaveze autora prema izdavaču i obavezama izdavača prema autorima, nema ni ugovora o angažovanju drugog lektora za rad na određenim rukopisima, ni dokaza o eventualnom odustanku pojedinih autora, pa u odsustvu takvih pokazatelja iz obračuna preduzeća „VV“ ne može da se zaključi da su poslovi navedeni u potvrdi bili izvesni, da suma od 5.977,60 evra predstavlja dobit koju bi tužilja ostvarila po redovnom toku stvari i da je istu izgubila zbog povrede, zbog čega je odbio tužbeni zahtev za razliku utuženog iznosa.

Po oceni Vrhovnog suda, na pravilno i potpuno utvrđeno činjenično stanje drugostepeni sud je pravilno primenio materijalno pravo kada je preinačio prvostepenu odluku na ime naknade materijalne štete za izgubljenu zarada preko iznosa od 563.931,62 dinara (koji se odnosi na saradnju tužilje sa preduzećem „Globosino“ i sa preduzećem „Beogradska knjiga“ DOO Beograd) do dosuđenog iznosa prvostepenom presudom od 931.709,40 dinara, tako što je odbio tužbeni zahtev za razliku iznosa od 367.777,78 dinara (koji se odnosi na saradnju tužilje sa SOKOJ-em i obavljanje lekture i korekture za preduzeće „VV“ DOO Beograd), sa zakonskom zateznom kamatom na navedeni iznos od 18.02.2019. godine, kao dana donošenja prvostepene presude, do isplate, a odbio u preostalom delu tužbeni zahtev tužilje sa traženom kamatom od 31.12.2008. godine kao i zahtev za isplatu zakonske zatezne kamate na iznos od 563.931,62 dinara od 31.12.2008. godine do 17.02.2019. godine.

Ukazivanje u reviziji na to da se prilikom ugovaranja naknade za poslove lekture i korekture primenjuju različiti kriterijumi sa različitim izdavačima imajući u vidu delo koje je predmet lekture i korekture, a na šta utiču i različiti parametri, a ne samo obim posla (rokovi, kvalitet, saradnja i njeno trajanje, mogućnost proširenja saradnje, likvidnost naručioca posla, lični i poslovni kontakti i drugo) nema uticaja na drugačiju odluku u ovoj pravnoj stvari. Ni navodi revizije da drugostepeni sud mogao da prizna tužilji naknadu u iznosima ostvarenim u ranijim godinama poslovne saradnje sa SOKOJ-em nisu od uticaja na drugačiju odluku. Prilikom odlučivanja drugostepeni sud se pravilno vodio pravilom o teretu dokazivanja iz člana 231. ZPP, a u konkretnom slučaju tužilja je imala mogućnost da u svom stranačkom iskazu objasni i pojasni sve detalje tog posla imajući u vidu da je tuženi osporavao osnov i visinu ovog potraživanja tužilje. Kada je reč o saradnji sa privrednim društvima „VV“ DOO, pravilno je drugostepeni sud našao da tužilja nije dokazala da je za obavljanje poslova lekture i korekture za ovo preduzeće, čiji je ona osnivač, dobijala naknadu, već su ti poslovi bili priznavani kao trošak ovom izdavačkom preduzeću koje bi eventualno moglo imati status oštećenog. Pored toga, suprotno navodima revizije, kako se visina štete prema članu 189. ZOO utvrđuje prema cenama u vreme donošenja sudske odluke, to je neosnovan zahtev tužilje za isplatu kamate od dana nastanka štete.

Na osnovu izloženih razloga, na osnovu člana 414. stav 1. ZPP, Vrhovni sud je odlučio kao u izreci ove presude.

Predsednik veća – sudija

Zvezdana Lutovac, s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković