U IME NARODA

Vrhovni kasacioni sud, u veću sastavljenom od sudija: Božidara Vujičića, predsednika veća, Vesne Subić i Jelice Bojanić Kerkez, članova veća, u parnici tužilaca „BMT EXPORT-IMPORT“sa sedištem u Beogradu i AA iz ..., čiji je punomoćnik Zoran Đukelić, advokat iz ..., protiv tužene Republike Srbije - Ministarstvo trgovine, turizma i usluga, čiji je zakonski zastupnik Državno pravobranilaštvo Beograd, odlučujući o reviziji tužilaca izjavljenoj protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž 10904/10 od 27.07.2012. godine, u sednici veća održanoj 24.12.2020. godine, doneo je

P R E S UD U

DELIMIČNO SE USVAJA revizija prvotužioca „BMT EXPORT-IMPORT“, pa se presuda Apelacionog suda u Beogradu Gž 10904/10 od 27.07.2012. godine u stavu drugom izreke i presuda Prvog opštinskog suda u Beogradu P.734/02 od 17.02.2009. godine u stavu prvom i trećem izreke UKIDAJU u delu koji se odnosi na ovog tužioca, i u tom delu predmet ustupa Prvom osnovnom sudu u Beogradu na ponovno suđenje.

U preostalom se ODBIJA kao neosnovana revizija prvotužioca „BMT EXPORT-IMPORT“ i u celosti ODBIJA kao neosnovana revizija drugotužioca AA.

O b r a z l o ž e nj e

Presudom Prvog opštinskog suda u Beogradu P.734/02 od 17.02.2009. godine, stavom prvim izreke, delimično je usvojen tužbeni zahtev tužilaca i tužena Republika Srbija je obavezana da isplati tužiocu „BMT EXPORT-IMPORT“ za period od 29.04.1998. godine do 04.07.2001. godine iznos od 9.771.090,00 dinara na ime materijalne štete i iznos od 8.001.857,00 dinara na ime izgubljene dobiti, sve sa zakonskom zateznom kamatom počev od 01.09.2008. godine do isplate, a tužiocu AA na ime naknade nematerijalne štete isplati iznos od 150.000,00 dinara za pretrpljene fizičke bolove i iznos od 100.000,00 dinara za pretrpljeni strah, sa zakonskom zateznom kamatom počev od 17.02.2009. godine do isplate. Stavom drugim izreke, odbijen je tužbeni zahtev tužioca „BMT EXPORT-IMPORT“ za iznos od 24.444.057,00 dinara na ime materijalne štete i iznos od 498.150.406,00 dinara na ime izgubljene dobiti, sa kamatom od 01.09.2008. godine i tužbeni zahtev tužioca AA za iznos 1.200.000,00 dinara za pretrpljene fizičke bolove i 1.250.000,00 dinara za pretrpljeni strah, sa traženom kamatom. Stavom trećim izreke, obavezana je tužena da na ime parničnih troškova isplati tužiocima iznos od 1.341.000,00 dinara.

Presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž 10904/10 od 27.07.2012. godine odlučeno je o žalbama tužilaca i tužene protiv navedene prvostepene presude, tako što je prvostepena presuda, stavom prvim izreke, potvrđena u delu kojim je odbijen tužbeni zahtev tužioca AA za isplatu naknade nematerijalne štete u iznosu od 1.200.000,00 dinara za pretrpljene fizičke bolove i 1.250.000,00 dinara za pretrpljeni strah, sa zakonskom zateznom kamatom od 28.04.2009.godine do isplate, i delu kojim je odbijen tužbeni zahtev tužioca „BMT EXPORT-IMPORT“ za isplatu zakonske zatezne kamate na iznose dosuđene stavom prvim izreke, za period od 28.04.1998. godine do 16.02.2009. godine. Stavom drugim izreke, preinačena je prvostepena presuda u stavu prvom izreke, tako što je odbijen kao neosnovan tužbeni zahtev tužioca „BMT EXPORT-IMPORT“ za isplatu iznosa od 9.771.090,00 dinara na ime materijalne štete i iznosa od 8.001.857,00 dinara na ime izgubljene dobiti, sve sa zakonskom zateznom kamatom počev od 01.09.2008. godine do isplate, i tužioca AA za isplatu naknade nematerijalne štete u iznosu od 150.000,00 dinara za pretrpljene fizičke bolove i iznosu od 100.000,00 dinara za pretrpljeni strah, sa zakonskom zateznom kamatom počev od 17.02.2009. godine do isplate, te u stavu trećem izreke, tako da svaka stranka snosi svoje troškove postupka.

Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu, tužioci su blagovremeno izjavili reviziju zbog pogrešne primene materijalnog prava.

Vrhovni kasacioni sud je na osnovu člana 399. Zakona o parničnom postupku - ZPP („Službeni glasnik RS“, broj 125/04 i 119/09), koji se u konkretnom slučaju primenjuje na osnovu člana 506. stav 1. ZPP („Službeni glasnik RS“ broj 72/11...87/14), našao da je revizija prvotužioca delimično osnovana, a revizija drugotužioca je neosnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 361. stav 2. tačka 9. ZPP, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti. Revizijom se ne označava koja druga povreda postupka koja bi mogla biti osnov za izjavljivanje tog pravnog sredstva u smislu člana 398 ZPP.

Prema činjenicama koje su utvrđene, tužilac AA je osnivač i odgovorno lice u pravnom licu „BMT EXPORT-IMPORT“ iz Beograda. Ovom preduzeću privremeno je oduzeta roba u transportu na punktu ... kod ..., pri tržišnoj inspekcijskoj kontroli prometa roba, izvršenoj od strane Republičkog tržišnog inspektora Sektor tržišne inspekcije Ministarstva trgovine i usluga, dana 28.04.1998. godine i 29.04.1998. godine. Sačinjen je zapisnik o utvrđenom stanju i izdata potvrda o privremenom oduzimanju prehrambene robe 28.04.1998. godine, kao i 12.150 l flaširane kisele vode u prevozu po potvrdi izdatoj 29.04.1998. godine. To je učinjeno zbog nekompletne dokumentacije, potvrđene nalazom tržišnog inspektora kod izvršene provere poslovnih knjiga u prostorijama „BMT EXPORT-IMPORT“ 30.04.1998. godine, kada je konstatovano da računi o prodaji koji su izdati 24.04.1998. godine i 25.04.1998. godine za robu zatečenu u transporu koja je oduzeta, nisu bili evidentirani u Kepo knjigu, u kojoj je zadnja promena evidentirana 13.03.1998. godine. Zatim, dana 27.10.1998. godine podnet je zahtev za pokretanje prekršajnog postupka sa predlogom da se izrekne zaštitna mera oduzimanja robe kao predmeta prekršaja. Rešenjem Gradskog sudije za prekršaje u Beogradu Up.271531/98 od 29.10.1999. godine okrivljeni „BMT EXPORT-IMPORT“ i AA kao odgovorno lice, su oglašeni odgovornim za prekršaj iz člana 53. stav 1. tačka 10. i stav 2. i 3. Zakona o uslovima za obavljanje prometa robe, vršenje usluga u prometu robe i inspekcijskom nadzoru, izrečene su novčane kazne i zaštitna mera oduzimanja predmeta izvršenja prekršaja. Po žalbi preduzeća „BMT EXPORT-IMPORT“, Veće za prekršaje u Beogradu je donelo rešenje Vp.5089/00 od 14.12.2000. godine kojim je obustavilo prekršajni postupak zbog nastupele apsolutne zastarelosti vođenja prekršajnog postupka, ne upuštajući se u ispitivanje osnovanosti žalbe.

Posle obustave prekršajnog postupka, dana 14.03.2001. godine preduzeće „BMT EXPORT-IMPORT“ uputilo je zahtev za povraćaj privremeno oduzete robe Ministarstvu trgovine, Sektoru tržišne inspekcije i priložilo specifikaciju sa unetim nazivom robe, količinama i veleprodajnim cenama, radi isplate protivrednosti robe ukoliko vraćanje nije moguće. Obračun podnosioca i iskazane cene su prihvaćene kao realne i primerene, od strane Komisije navedenog organa, te je Komisija u svojoj proceni na zapisniku od 21.05.2001. godine iskazala ukupnu vrednost robe na 1.407.987,60 dinara. Sa ovom procenom Komisije, pismeno se saglasio AA u ime pravnog lica, potpisanom i pečatom overenom izjavom 01.06.2001. godine, nakon čega je po donetom rešenju nadležnog Ministarstva 04.07.2001. godine isplata odobrena i izvršena. Isplata se odnosila na protivrednost robe koja je bila privremeno oduzeta, a nije vraćena po obustavi prekršajnog postupka.

Prvostepeni sud je smatrao osnovanim deo tužbenog zahteva tužioca „BMT EXPORT-IMPORT“ za naknadu materijalne štete, i to u iznosu od 9.771.090,00 dinara koji predstavlja obračunatu zakonsku zateznu kamatu na iznos od 1.407.987,60 za period od 29.04.1998. godine do 04.07.2001. godine, te osnovanim za iznos od 8.001.857,00 dinara na ime izgubljene dobiti obračunate po stopi od 5% mesečno, pa je na isplatu ovih iznosa sa kamatom od 01.09.2008. godine obavezao tuženu Republiku Srbiju, a u preostalom je zahtev ovog tužioca odbio kao neosnovan. Prvostepeni sud je osnovanim smatrao i deo tužbenog zahteva tužioca AA za naknadu nematerijalne štete, kao nastale usled stresa izazvanog saznanjem o oduzimanju robe, stresa koji se odrazio na njegovo opšte zdravstveno stanje, pa je obavezao tuženu na isplatu novčanih naknada ovom tužiocu, za fizičke bolove u iznosu od 150.000,00 dinara i za strah u iznosu od 100.000,00 dinara, a u preostalom je zahtev ovog tužioca odbio kao neosnovan. U pogledu osnova odgovornosti za štetu, prvostepeni sud se pozvao na člana 172. Zakona o obligacionim odnosima.

Drugostepeni sud nije prihvatio stanovište prvostepenog suda o odgovornosti tužene, dajući razloge za drugačiju ocenu. I to, da u smislu člana 172. stav 1 Zakona o obligacionim odnosima za postojanje odgovornosti neophodno je utvrditi postojanje uzročnoposledične veze između postupanja službenih lica organa tužene u vršenju ili u vezi sa vršenjem njihovih funkcija, koje mora biti nepravilno i nezakonito, i štete, a da je u konkretnom slučaju utvrđeno da su službena lica organa tužene u postupku inspekcijske kontrole u kome su utvrdili nepravilnosti u evidentiranju robe na način propisan za evidenciju, nabavku i prodaju robe, postupala zakonito. Zbog utvrđenih nepravilnosti preduzeću je oduzeta određena količina robe, o čemu je izdata potvrda i pokrenut prekršajni postupak protiv tužilaca. Tužioci su prvostepenim rešenjem oglašeni odgovornim za prekršaj, a zbog nastupele zastarelosti vođenja prekršajni postupak je obustavljen, nakon čega je tužena na ime naknade štete u visini vrednosti oduzete robe isplatila prvotužiocu potraživani iznos od 1.407.987,60 dinara. Drugostepeni sud je cenio da je protivpravno ponašanje tužilaca prouzrokovalo privremeno oduzimanje robe koje su izvršili organi tužene, da je oduzimanje učinjeno po zakonu uz pokrenut prekršajni postupak, a da je prekršajni postupak obustavljen zbog nastupanja zastarelosti. Nastupanje zastarelosti ne predstavlja razlog koji utiče na odgovornost tužene. Posle obustave prekršajnog postupka prvotužiocu je isplaćena vrednost oduzete robe. Kako u postupanju službenih lica organa tužene nije bilo elemenata protivpravnosti, nisu ispunjeni uslovi koji bi tuženu u smislu člana 172. stav 1. ZOO činili odgovornom za naknadu štete. Pravnosnažnom presudom su svi zahtevi tužilaca odbijeni kao neosnovani.

Vrhovni kasacioni sud prihvata kao pravilno stanovište drugostepenog suda o nepostojanju osnova odgovornosti tužene Republike Srbije za potraživanu naknadu nematerijalnu štetu i razloge zbog kojih je tužbeni zahtev drugotužioca AA odbijen kao neosnovan. S obzirom da za njegova nematerijalna trpljenja (straha i bola) nije ispunjen zahtev adekvatne uzročnosti, to ni revizija ovog tužioca nije osnovana.

Zaključak drugostepenog suda o nepostojanju osnova tužbenog zahteva prvotužioca za naknadu materijalne štete, nije prihvaćen jer je činjenično neutemeljen, isto kao i zaključak prvostepenog suda po tom pitanju.

Kod činjenice da je prvotužiocu u mirnom postupku priznat osnov za isplatu novčane naknade na ime vrednosti robe koja mu je bila privremeno oduzeta, a nije mogla biti vraćena, kao i da mu je tražena naknada isplaćena, trebalo je po daljem njegovom traženju naknade štete u vidu obračunate kamate i izgubljene dobiti, ocenom suda obuhvatiti i druge činjenice o kojima podataka u spisu ima. Prvotužiocu je roba bila privremeno oduzeta u službenom postupanju organa tužene u primeni Zakona o uslovima za obavljanje prometa robe, vršenja usluga u prometu robe i inspekcijskom nadzoru („Službeni glasnik RS“ broj 39/96, 20/97 i 46/98). Ovim zakonom je u članu 16. stav 1. propisano da preduzeća i preduzetnici koji se bave prometom roba i vršenjem usluga u prometu robe dužni su da vode evidenciju o primljenoj i prodatoj, odnosno isporučenoj robi i izvršenoj usluzi, i da obezbede dostupnost te evidencije; u stavu 5. propisano da lica iz stava 1. ovog člana ne mogu prodavati ni prevoziti robu, odnosno vršiti usluge za koje nemaju isprave propisane sadržine i koje nisu propisno evidentirali. Istim je u članu 44. tačka 6) propisano da kad inspektor u vršenju inspekcijskog nadzora utvrdi nepravilnosti, ovlaćen je da u vršenju dužnosti podnese zahtev za pokretanje prekršajnog postupka i privremeno oduzme predmete i izda potvrdu o oduzetim predmetima. U konkretnom slučaju, postupljeno je u skladu sa navedenim ovlašćenjima i dužnostima.

Prema iznetom, privremeno oduzimanje robe je osnov imalo u zakonitim aktima nadležnog inspekcijskog organa preduzetim u vršenju službenih ovlašćenja i dužnosti. Međutim, okolnost da je prekršajni postupak obustavljen i da ne postoji pravnosnažna odluka o trajnom oduzimanju robe, rezultirala je isplatom naknade za nevraćene stvari, u novcu. Isplata je izvršena po traženju prvotužioca, pre pokretanja ovog sudskog postupka. Da li je isplatom iscrpljeno pravo prvotužioca na naknadu materijalne štete, zasad se ne može zaključiti, jer su u tom delu činjenični i pravni razlozi nižestepenih sudova nepotpuni. Nižestepeni sudovi nisu cenili od kakvog je uticaja činjenica da je prvotužilac kod obraćanja nadležnom organu zahtevom za vraćanje stvari ili isplatu vrednosti oduzetih stvari, podneo specificirano opredeljeni novčani zahtev za isplatu vrednosti stvari, kao i da li je iznos koji je prihvaćen i isplaćen formiran prema cenama važećim u vreme kada je preduzeće dostavilo svoj obračun za isplatu novčane naknade ili prema cenama iz kojeg ranijeg vremena. Nije cenjeno ni da je podnetom zahtevu za isplatu obeštećenja za oduzetu robu udovoljeno u prihvatljivom roku. Pri tom, kamata na iznos isplaćene naknade za oduzete stvari ne teče od privremenog oduzimanja robe. U parnici je zajedno sa obračunatom kamatom tražena i naknada izgubljene dobiti. Za odluku o ovim zahtevima merodavna su pravila odštetnog prava sadržana u članu 185. stav 3. i članu 189. Zakona o obligacionim odnosima. Naknade se ne mogu kumulirati.

Tačnost činjenica o nepravilnostima koje su uslovile primenu zakonom predviđene mere prema prvotužiocu, nije dovedena u pitanje u ovom postupku. Po njegovom zahtevu za naknadu izgubljene dobiti, sud je ovlašćen da ceni da li su činjenice o nepravilnostima, spojive sa traženjem izgubljene dobiti u smislu očekivane koristi od prometa koji je izostao, a ujedno još i obračunate kamate. U vidu treba imati da se u smislu člana 189. stav 2. Zakona o obligacionim odnosima, izgubljena dobit vezuje za redovnu delatnost pravnog lica, što podrazumeva isključivo obavljanje delatnosti u skladu sa propisima, a da korist od posla u postupanju nasuprot imperativnim propisima, ne uživa pravnu zaštitu.

Iz navedenih razloga, Vrhovni kasacioni sud je ukinuo drugostepenu presudu u preinačavajućem delu u odnosu na prvotužioca i prvostepenu presudu u usvajajućem delu o zahtevima tog tužioca i predmet vratio prvostepenom sudu na ponovno suđenje. U ponovnom postupku, prvostepeni sud će s pažnjom razmotriti sadržinu zahteva kojim je iniciran postupak kod tužene i isprava iz tog postupka, pa će iz ugla dispozitivnih radnji prvotužioca u tom postupku, koji je rezultirao isplatom novčane naknade za oduzetu robu, oceniti da li je isplatom ugašeno potraživanje preduzeća na ime obeštećenja zbog oduzimanja robe i iznova će odlučiti o navedenim zahtevima prvotužioca, imajući u vidu primedbe iz ove revizijske odluke.

Po nalaženju Vrhovnog kasacionog suda, u pobijanju preostalog dela pravnosnažne presude, revizija prvotužioca nije osnovana, s obzirom da je odbijen deo zahteva čija osnovanost po visini iz dokaza ne proizilazi, tako da ni pravilnosti primene materijalnog prava nije dovedena u pitanje.

Sa iznetih razloga, Vrhovni kasacioni sud je odlučio kao u izreci na osnovu člana 414. stav 1. i člana 415. stav 1.ZPP.

Predsednik veća - sudija

Božidar Vujičić, s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić