Vrhovni kasacioni sud, u veću sastavljenom od sudija: Predraga Trifunovića, predsednika veća, Zvezdane Lutovac, Jelene Borovac, Branka Stanića i Gordane Ajnšpiler Popović, članova veća, u parnici tužioca M.J. iz U., koju zastupaju punomoćnici K.M., advokat iz U. i P.LJ., advokat iz U., protiv tuženog Republičkog fonda za PIO, Beograd, Filijala Užice, koga zastupa punomoćnik M.M., diplomirani pravnik iz U., radi naknade štete, odlučujući o reviziji tužene izjavljenoj protiv presude Višeg suda u Užicu Gž 58/2015 od 30.01.2015. godine, u sednici održanoj 22.01.2016. godine, doneo je

R E Š E NJ E

PRIHVATA SE odlučivanje o reviziji tuženog izjavljenoj protiv presude Višeg suda u Užicu Gž 58/2015 od 30.01.2015. godine, kao izuzetno dozvoljenoj, na osnovu člana 404. ZPP.

UKIDA SE presuda Višeg suda u Užicu Gž 58/2015 od 30.01.2015. godine i presuda Osnovnog suda u Užicu P 348/2013 od 26.12.2014. godine i predmet vraća prvostepenom sudu na ponovno suđenje.

O b r a z l o ž e nj e

Presudom Osnovnog suda u Užicu P 348/2013 od 26.12.2014. godine, stavom prvim izreke, obavezan je tuženi da tužilji na ime naknade štete zbog manje isplaćene penzije za period od 01.01.2010. do 31.10.2014. godine isplati iznos od 222.973,87 dinara sa zakonskom zateznom kamatom na pojedinačno navedene mesečne iznose od dospelosti do konačne isplate, bliže opisane ovim stavom izreke. Stavom drugim izreke, obavezan je tuženi da tužiocu na ime troškova postupka plati iznos od 45.165,00 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom počev od 26.12.2014. godine, kao dana presuđenja pa do isplate.

Presudom Višeg suda u Užicu Gž 58/2015 od 30.01.2015. godine odbijena je žalba tuženog kao neosnovana i potvrđena prvostepena presuda.

Protiv pravnosnažne drugostepene presude tuženi je blagovremeno izjavio reviziju zbog bitne povrede odredaba parničnog postupka i pogrešne primene materijalnog prava i to posebnu reviziju na osnovu člana 404. ZPP (''Službeni glasnik RS'' br. 72/11, 55/14), pogrešno označivši kao član 395. ZPP.

Prema članu 404. stav 1. Zakona o parničnom postupku revizija je izuzetno dozvoljena zbog pogrešne primene materijalnog prava i protiv drugostepene presude koja ne bi mogla da se pobija revizijom, ako je po oceni Vrhovnog kasacionog suda potrebno da se razmotre pravna pitanja od opšteg interesa ili pravna pitanja u interesu ravnopravnosti građana, radi ujednačavanja sudske prakse, kao i ako je potrebno novo tumačenje prava (posebna revizija). Prema stavu 2. navedenog člana, o dozvoljenosti i osnovanosti revizije iz stava 1. ovog člana odlučuje Vrhovni kasacioni sud u veću od pet sudija.

Po oceni Vrhovnog kasacionog suda ispunjeni su zakonski uslovi za odlučivanje o reviziji tužene kao izuzetno dozvoljenoj u smislu člana 404. ZPP (''Službeni glasnik RS'' br. 72/11, 55/14), zbog potrebe ujednačavanja sudske prakse, s obzirom da su apelacioni sudovi različito odlučivali o ovom pravu. Zato je odlučeno kao u stavu prvom izreke.

Vrhovni kasacioni sud je ispitao pobijanu presudu na osnovu člana 408. ZPP (''Službeni glasnik RS'' 72/11, 55/14), pa je našao da je revizija osnovana.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju tužilji (koja je ostvarila pravo na porodičnu penziju) i koja prima vojnu penziju za period od 01.01.2010. do 31.10.2014. godine, nije isplaćivana penzija po osnovu vanrednog usklađivanja. Da joj je u spornom periodu priznato pravo na vanredno usklađivanje (izvršeno rešenjem direktora Fonda PIO od 25.01.2008. godine u opštem režimu u iznosu od 11,06%) tužilji bi prema nalazu veštaka bilo isplaćeno još 222.973,87 dinara.

Kod tako utvrđenog činjeničnog stanja, nižestepeni sudovi smatraju da je tuženi odgovoran za štetu na osnovu člana 172. ZOO u vezi člana 193. sada važećeg Zakona o Vojsci, te je obavezan tuženi da tužilji na ime naknade materijalne štete zbog neisplate penzije u punom iznosu isplati glavnicu i zateznu kamatu do momenta presuđenja u ukupnom iznosu od 222.973,87 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom na pojedinačno navedene mesečne iznose od dospelosti pa do konačne isplate, kako je to navedeno u stavu prvom izreke prvostepene presude.

Pravilno je stanovište nižestepenih sudova da tužlja ima pravo na naknadu materijalne štete zbog manje isplaćenih penzija u spornom periodu, ali je sporno da li za 11,06% (usvojen tužbeni zahtev sa prihvaćenom drugom varijantom nalaza veštaka sa kojom se tužilja saglasila), ili za 6,86% (manje 4,2%) za koliko je po tvrdnji tužene vojnim osiguranicima izvršeno uvećanje penzije početkom 2008. godine.

Naime, po članu 193. sada važećeg Zakona o Vojsci koji se primenjuje od 01.01.2008. godine usklađivanje iznosa penzija vojnih osiguranika ostvarenih do dana stupanja na snagu ovog zakona, kao i penzija ostvarenih po stupanju ovog zakona na snagu vrši se po dinamici i na način utvrđen zakonom kojim se uređuje penzijsko-invalidsko osiguranje.

Iz citirane odredbe proizilazi da su vojni osiguranici (penzioneri) počev od 01.01.2008. godine u potpunosti izjednačeni u pogledu prava u odnosu na penzionere u opštem režimu jer se od momenta stupanja na snagu zakona, usklađivanje za obe kategorije penzionera vrši na isti način, koji podrazumeva jednakost u pogledu procenta uvećanja penzija.

Nije sporno da je rešenjem direktora PIO od 25.01.2008. godine penzionerima u opštem režimu izvršeno vanredno usklađivanje penzija za 11,06% (u članu 1. odluke ne čini se razlikovanje između civilnih i vojnih penzionera, niti se vojni penzioneri izričito isključuju). Imajući u vidu zakonsko izjednačenje vojnih i civilnih penzionera na osnovu člana 193. Zakona o Vojsci to je nadležni organ (ranije Fond SOVO), a kasnije tuženi bio u obavezi da tužilju koja prima porodičnu penziju vojnog penzionera, tretira na potpuno jednak način kao i penzionera u opštem režimu. Za usklađivanje penzije (povećanje) nije bilo nužno pojedinačno obraćanje, već je nadležni organ to morao učiniti po službenoj dužnosti. S obzirom da to nije učinjeno tuženi je (kao i njegov prethodnik) nezakonito postupao. Za nezakonit rad organa odgovara pravno lice na osnovu člana 172. ZOO.

Tuženi je u toku postupka (a i u reviziji) isticao da je početkom 2008. godine vojnim osiguranicima izvršeno uvećanje penzije na način da je vrednost boda sa 9,02 dinara uvećana na 9,40 dinara (4,2%).

Zbog pogrešne primene materijalnog prava činjenično stanje nije potpuno utvrđeno jer se iz obrazloženja nižestepenih presuda ne može pouzdano utvrditi da li je procenat uvećanja od 4,2% vrednovan ili ne (veštak ga ne spominje). Zbog toga je bilo nužno ovu odlučnu činjenicu razjasniti jer ako je tvrdnja tužene tačna, onda bi tužbeni zahtev bio delimično osnovan (za procenat uvećanja od 6,86%).

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti, a i koja se ističe u reviziji, iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP (da je sud apsolutno nenadležan za presuđenje ove parnice).

Naime, u konkretnom slučaju, sud je stvarno nadležan za presuđenje na osnovu člana 1. ZPP jer je podneta tužba radi naknade materijalne štete protiv tuženog zbog nezakonitog ili nepravilnog rada. U ovom slučaju stranka ima pravo izbora. Ona može zahtevati u upravnom postupku od upravnog organa izvršenje obaveze ali se može obratiti i redovnom sudu radi naknade štete čija se visina ravna sumi neisplaćenih penzija, jer je očigledno da u upravnom postupku tuženi svoju obavezu ne bi ispunio (opšte poznata činjenica brojnih upravnih i sudskih sporova).

Na osnovu člana 416. stav 2. ZPP odlučeno je kao u izreci.

Predsednik veća-sudija

Predrag Trifunović,s.r.