Ispitujući pobijanu presudu na osnovu člana 408. Zakona o parničnom postupku-ZPP („Službeni glasnik RS“, br. 72/11...10/23-dr. zakon), Vrhovni sud je ocenio da je revizija tužilje osnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, ugovorom o poklonu overenim pred Četvrtim opštinskim sudom u Beogradu pod Ov 772/08 od 06.05.2008. godine sada pok. VV (tetka tužilje) raspolagala je u korist tužilje svojim imovinom (kuća u ..., u ... ulici br. .., na kat. parceli .., upisana u zkul .. KO ...), zadržavši za sebe pravo doživotnog plodouživanja na predmetnoj imovini. Dana 14.10.2008. godine, VV je podnela tužbu radi poništaja navedenog ugovora o poklonu zbog zablude u pogledu vrste ugovora koji zaključuje (jer je bila ubeđena da potpisuje ugovor o doživotnom izdržavanju koje joj je bilo potrebno zbog starosti i zdravlja). VV je bila na lečenju u KBC „Bežanijska kosa“ u periodu od 03.11.2008. godine do ...2008. godine (kada je preminula). Tokom boravka u bolnici, dana 10.11.2008. godine VV sačinila je pisano zaveštanje pred svedocima GG i DD u korist ovde tuženog BB kao zaveštajnog naslednika (koje je proglašeno na zapisniku 05.03.2009.godine pred Četvrtim opštinskim sudom). Iako pismena, nije ga potpisala, već je na zaveštanju stavila otisak kažiprsta.

U predmetnom zaveštanju je, između ostalog, VV je navela da je ugovorom o poklonu prenela na AA, ovde tužilju, svoju kuću u ..., u ... ulici br. .., na kat. parceli .., upisanu u zkul .. KO ..., da je pred Četvrtim opštinskim sudom u Beogradu pokrenula postupak za poništaj ugovora o poklonu (P 4994/08), da ako se slučajno desi da umre pre nego što se ovaj postupak okonča i vrati svojinu na svojoj kući da želi da ovlasti i prenese pravo za dalje vođenje ovog spora do njegovog konačnog završetka na BB, sa tim da na kraju putem ovog zaveštanja on postane vlasnik svega što je njeno, a da ukoliko se spor okonča za njenog života i poništi predmetni ugovor o poklonu napred opisanu imovinu u celosti želi da nakon svoje smrti ostavi u svojinu 1/1 opet BB iz prostog razloga što jedino on sa svojom suprugom vodi računa o njoj, redovno je obilazi, pomaže oko nabavke namirnica, vode je kod lekara i pruža drugu pomoć i negu, uz obavezu da je posle smrti sahrani po svim običajima i da stoga smatra pravično da sve što ima nakon njene smrti pripadne njemu. Spor za poništaj ugovor o poklonu nije okončan za života VV.

Polazeći od utvrđenog činjeničnog stanja, prvostepeni sud je zaključio da je tužbeni zahtev tužilje osnovan pozivajući se na odredabe člana 33. Zakona o osnovama svojinsko pravnih odnosa i članova 1. stav 2., 85. stavovi 1. i 2. i 155. Zakona o nasleđivanju. Kao prethodno pitanje je razmatrao pitanje punovažnosti ugovora o poklonu zaključenog između sada pok. VV kao poklonodavca i tužilje kao poklonoprimca od 06.05.2008. godine, overenog pred Četvrtim opštinskim sudom u Beogradu pod Ov 772/08, smatrajući da nisu ispunjeni uslovi za poništaj navedenog pravnog posla u smislu članova 111. i 112. Zakona o obligacionim odnosima u vezi člana 12. Zakona o parničnom postupku. Ovo stoga što nije poklonio veru stranačkom iskazu tuženog da VV nije imala saznanja da je zaključila ugovor o poklonu sa tužiljom jer je bila pismena i psihički zdrava žena, pre potpisivanja ugovor je mogla da pročita, kao i iz razloga što je tim ugovorom konstituisano u njenu korist pravo doživotnog plodouživanja, a potpisi ugovarača overeni pred sudom. Zbog toga je smatrao da je ništavo predmetno pismeno zaveštanje pred svedocima jer VV nije mogla zaveštanjem raspolagati imovinom koju je prethodno poklonila tužilji shodno članu 1. stav 2. u vezi člana 155. Zakona o nasleđivanju, s obzirom da navedeni ugovor o poklonu predstavlja valjani pravni osnov za sticanje prava svojine. Pored toga, prvostepeni sud je zaključio da je predmetno pismeno zaveštanje pred svedocima ništavo i iz razloga što VV nije potpisala zaveštanje, iako je bila pismena žena, već je isto od strane nje overeno otiskom kažiprsta što je suprotno članu 85. Zakona o nasleđivanju.

Drugostepeni sud je, odlučujući o žalbi tuženog, nakon održane rasprave pred tim sudom, preinačio prvostepenu presudu i odbio tužbeni zahtev za utvrđenje ništavosti predmetnog zaveštanja pozivajući se na odredbe članova 119., 120. i 123. Zakona o nasleđivanju (ZON). Imao je u vidu da zaveštalac ima pravo da uredi posledice svoje smrti tako što će zaveštanjem postaviti i uslove, kojim pravno dejstvo zaveštanja čini zavisnim od neke buduće i neizvesne okolnosti u smislu člana 119. Zakona o nasleđivanju. Tumačeći sadržinu pismenog zaveštanja pred svedocima od 10.11.2008. godine, drugostepeni sud je zaključio da je tim zaveštanjem VV uredila građanskopravne posledice za slučaj svoje smrti pod odložnim uslovom tako što je na zaveštajnog naslednika – ovde tuženog preneto uslovno pravo na vođenje parnice za poništaj ugovora o poklonu (ukoliko se parnica ne okonča do smrti zaveštaoca) i okončanja parnice vraćanjem poklonjene stvari u svojinu poklonodavca (zaveštaoca), s tim da na kraju putem tog zaveštanja on postaje vlasnik svega što je njeno, a za slučaj da se spor za poništaj ugovora o poklonu okonča za života zaveštaoca i poništi predmetni ugovor o poklonu svu imovinu opisanu u zaveštanju u celosti želi da nakon svoje smrti ostavi u svojinu 1/1 tuženom kao zaveštajnom naslednikuda, koji uslov nije nepostojeći u smislu člana 120. Zakona o nasleđivanju. Eventualno ispunjenje uslova, ima za posledicu da će tek tada nastupiti dejstva zaveštanja i da će se tek u slučaju poništaja ugovora o poklonu tuženi kao zaveštajni naslednik steći zaostavštinu na osnovu zaveštanja i to tek po pravnosnažnosti takve odluke. Kako po svojoj sadržini osporeno zaveštanje predstavlja dozvoljeno zaveštanje sa odložnim uslovom jer je na zaveštajnog naslednika preneto uslovno pravo, to nisu ispunjeni uslovi iz člana 103. Zakona o obligacionim odnosima u vezi članova 120. i 155. Zakona o nasleđivanju za utvrđivanja ništavosti navedenog zaveštanja. S toga punovažnost osporenog zaveštanja ne zavisi od ishoda parnice za poništaj ugovora o poklonu jer od ove parnice zavisi samo dejstvo tog zaveštanja, odnosno da li će postojati imovina o kojoj će se raspravljati po osnovu zaveštanja. zbog čega, suprotno zaključku prvostepenog suda, osporeno zaveštanje nije ništavo.

Po oceni Vrhovnog suda, osnovano se revizijom tužilje ukazuje da je zbog pogrešne primene materijalnog prava koje se ovde pre svega odnosi na razloge za rušljivost predmetnog zaveštanja zbog neispunjenosti zakonom propisanih uslova u obliku i formi iz člana 85. stav 1. Zakona o nasleđivanju (pismeni testament pred svedocima) činjenično stanje ostalo nepotpuno utvrđeno, što je posledica toga da se drugostepeni sud, za razliku od prvostepnog suda, nije bavio ovim pitanjima.

Članom 1. Zakona o nasleđivanju – ZON („Službeni glasnik RS“, broj 46/95, 101/03 – odluka US, 6/15), propisano je da se nasleđuje zaostavština (stav 1.). Zaostavštinu čine sva nasleđivanja podobna prava koja su ostaviocu pripadala u trenutku smrti (stav 2.). Članom 2., propisano je da se može naslediti na osnovu zakona i na osnovu zaveštanja (testamenta). Članom 119., propisano je da zaveštalac može u pojedinim odredbama zaveštanja postaviti uslov i rokove. Članom 120. propisano je da se uslovi koji su protivni prinudnim propisima, javnom poretku ili dobrim običajima smatraju nepostojećim (stav1.). Nepostojećim se smatraju i nemogući, nerazumljivi i protivrečni uslovi (stav 2.). Nepostojećim se smatra i uslov ostvaren pre ostaviočeve smrti ako je zaveštanje ne sledi da uslov treba ponoviti. Članom 125. stav 1., propisano je da ako je naslednik postavljen pod odložnim uslovom ili rokom, zaostavština pripada na uživanje ostaviočevim zakonskim naslednicima ako iz zaveštanja ne sledi što drugo. Prema članu 126, ako se odložni uslov ostvari ili rok istekne, postavljeni naslednik zaostavštinu nasleđuje u svojinu. Prema članu 127. stav 1., ako se odložni uslov ne ostvari, zaostavštinu u svojinu nasleđuju ostaviočevi zakonski naslednici ako iz zaveštanja ne sledi što drugo.

U konkretnom slučaju, tužbenim zahtevom je traženo utvrđenje ništavosti pismenog zaveštanja pred svedocima pok. VV jer u trenutku sačinjavanja zaveštanja nije bilo imovine koja je predmet zaveštanja, jer je sačinjen pod nedopuštenim uslovom i na nedostatak u pogledu forme (nije pottpisano svojeručno od strane zaveštaoca koji je bio pismen).

Pravilno je stanovište nižestepenih sudova da je u vreme sačinjavanja predmetnog zaveštanja odnosno smrti zaveštaoca postojala imovina koja je bila podobna da bude predmet nasleđivanja i da uslov pod kojim je sačinjeno zaveštanje nije nedopušten.

Zaostavština je skup, celina različitih pravnih elemenata koja nastaju u trenutku delacije. Dva su kriterijuma na osnovu kojih se zaostavština, shvaćena kao skup, oformljuje i razlikuje od drugih celina u pravu. Prvi kriterijum je nasledivost, odnosno podobnost pravnih elemenata za prelaz sa ostavioca na njegove univerzalne ili singularne sukcesore. Drugi kriterijum je pripadanje tih pravnih elemenata ostaviocu u trenutku njegove smrti. Zaostavštinu čine: a) subjektivna prava, b) preobražajna prava i v) neke druge pravne pojave. U našem pravu, zastupljeno je načelo slobode zaveštanja što znači da građani određenog uzrasta, sposobni za rasuđivanje, mogu imovinom slobodno raspolagati za slučaj svoje smrti. Raspolaganje se čini jednostranim, ličnim i uvek opozivim aktom, u zakonom određenom obliku – zaveštanje.

U trenutku sačinjavanja predmetnog zaveštanja u toku je bio spor radi poništaja navedenog ugovora o poklonu (koji je za predmet imao istu imovinu) pokrenut po tužbi zaveštaoca. To znači da je zaveštaocu u trenutku sačinjavanja zaveštanja odnosno smrti pripadalo pravo na vođenje tog sudskog spora, koji spor nije bio okončan do njegove smrti. Kako pravo na vođenje sudskog spora po samom zakonu može biti predmet univerzalne sukcesije kod koje naslednik prima sva ostaviočeva prava i obaveze, što podrazumeva i subjektivna nasledna prava i pravo koje nasleđuje (primera radi pravo svojine) do čega dolazi na osnovu zakonskog nasleđivanja u smislu člaova 1. stav 1. i člana 2. ZON, tako može biti i predmet singularne sukcesije (do koje u našem pravu dolazi putem zaveštanja) kod koje naslednik, odnosno sledbenik stupa u tačno određena prava ako je to poslednja volja ostavioca (koju ne treba mešati sa isporukom iz člana 141. ZON). To znači da singularni sukcesor u vreme otvaranja nasleđa ne stiče apsolutna, već samo relativna prava, odnosno obligaciono pravo koje ga ovlašćuje da od naslednika zahteva tačno određeno davanje, činjenje, uzdržavanja i trpljenje. Stoga je VV predmetnim zaveštanjem mogla slobodno raspolagati svojim subjektivnim pravom na vođenje sudskog spora na način kako je to učinili odnosno odrediti da za slučaj da umre pre okončanja tog postupka (uslov koji se ispunio) na zaveštajnog naslednika – ovde tuženog pređe pravo vođenja spora i dalje zaveštanjem odrediti da u slučaju uspeha u tom sporu (uslov koji se još nije ispunio) imovina koje je predmet poklona pripadne tom istom zaveštajnom nasledniku u smislu člana 125. stav 1. ZON, koji uslovi nisu bili nedopušteni u smislu člana 120. ovog zakona.

Međutim, drugostepni sud nije razmotrio pravilnost primene materijalnog prava sa aspekta pravilne primene člana 85. Zakona o nasleđivanju, zbog čega nije utvrđeno iz kojih razloga se zaveštalac VV koja je bila pismena osoba nije svojeručno potpisala na predmetnom pismenom zaveštanju pred svedocima, već je stavila otisak prsta, i od kakvog je uticaja ta činjenica na punovažnost zaveštanja, zbog čega nije bilo uslova za preinačenje presude.

Članom 192. stav 4. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, broj 72/11...110/23-drugi zakon), propisano je da će sud da postupi po tužbi i ako tužilac nije naveo pravni osnov tužbenog zahteva, a ako je tužilac naveo pravni osnov, sud nije vezan za njega.

Članom 85. Zakona o nasleđivanju („Službeni glasnik RS“, broj 46/95, 101/03 – odluka US, 6/15), propisano je da zaveštalac koji zna da čita i piše može zaveštanje sačiniti tako što će pred dva svedoka izjaviti da je već sačinjeno pismeno pročitao, da je to njegova poslednja volja i potom se na pismenu svojeručno potpisati (stav 1). Svedoci se istovremeno potpisuju na samom zaveštanju, a poželjno je da se naznači njihovo svojstvo svedoka (stav 2). Istim zakonom propisano je i da je zaveštanje rušljivo, između ostalog, ako ga je sačinio onaj ko nije imao zaveštajnu sposobnost i ako pri sačinjavanju zaveštanja nisu poštovani oblik i uslovi određeni zakonom (član 164.). Poništaj se može zahtevati u roku od jedne godine, i to ako je zaveštanje rušljivo zbog zaveštajne nesposobnosti - od dana saznanja za postojanje uzroka rušljivosti (član 169. stav 1), a ako je rušljivo zbog povrede oblika i nepoštovanja uslova određenih zakonom – od dana saznanja za zaveštanje (član 170. stav 1). U oba slučaja propisan je i objektivni rok od 10 godina za poništaj zaveštanja, koji teče od proglašenja zaveštanja, s tim što subjektivni rok od jedne godine ne može početi da teče pre proglašenja zaveštanja (čl. 169. stav 2. i 170. stav 2).

Po oceni Vrhovnog suda, pravno dejstvo može da proizvede samo takvo zaveštanje koje je, slobodno izražavajući svoju volju, sačinilo zaveštajno sposobno lice u jednom od oblika koji su propisani zakonom i čija je sadržina saglasna pozitivnim propisima i pravilima morala, pa nedostatak bilo kojeg od ovih elemenata u vreme zaveštanja čini zaveštanje nepunovažnim.

U takvom slučaju nastupa ista pravna posledica kao i u situacijama kada se zaveštanje poništava, ili se utvrđuje njegova ništavost – stavlja se van pravnog prometa pravno nevaljano zaveštanje, tako da ono ne proizvodi pravno dejstvo.

Da bi pismeno zaveštanje pred svedocima ispunjavalo uslove punovažnosti, kako to proizlazi iz citiranih odredbi Zakona o nasleđivanju, nužno je da je kod zaveštaoca postojala ozbiljna, stvarna i slobodna volja da sačini zaveštanje, kojim će za slučaj smrti raspolagati svojom imovinom u korist zaveštajnog naslednika, kao i sposobnost da tu volju izrazi. Izjava ovakve volje mora biti data pred dva istovremeno prisutna svedoka, tako što zaveštalac izjavljuje da je već sačinjeno pismeno pročitao i da je to njegova poslednja volja, a potom se na tom pismenu svojeručno potpisuje, nakon čega se istovremeno potpisuju i svedoci.

Međutim, prema činjeničnom utvrđenju zaveštalac nije svojeručno potpisao predmetno zaveštanje, već je stavio otisak prsta, pa sporno zaveštanje ne bi ispunjavalo zakonom propisane uslove za punovažnost tog oblika zaveštanja, u smislu čl.85. Zakona o nasleđivanju.

Naime, tužilja je u tužbi istakla zahtev za utvrđenje ništavosti zaveštanja, iako se pozivala, između ostalog i na razloge rušljivosti zaveštanja, zbog povrede oblika zaveštanja u smislu člana 168. Zakona o nasleđivanju. Kako je sud vezan činjenicama koje obrazuju stvarni i pravni identitet zahteva tužbe, a ne pravnim osnovom tužbenog zahteva, te kako se u konkretnom slučaju činjenice koje obrazuju stvarni i pravni identitet zahteva tužbe odnose i na poništaj testamenta, a zahtev za utvrđenje ništavosti u sebi sadrži i zahtev za poništaj, to se pravilno prvostepeni sud kretao u granicama tužbenog zahteva, kada je doneo pobijanu odluku.

Zbog navedenog, osnovano se revizijom ukazuje da je drugostepeni sud pogrešno primenio materijalno pravo, kad je preinačio prvostepenu odluku i odbio tužbeni zahtev kao neosnovan, pri čemu nije razjasnio sve bitne činjenice od značaja za pravilnu primenu materijalnog prava, to nije bilo uslova za preinačenje drugostepene presude, pa je na osnovu člana 416. stav 2. odlučeno kao u izreci.

U ponovnom postupku drugostepni sud će postupiti u skladu sa primedbama iz ovog rešenja i utvrditi zašto je ostavilja na predmetno zaveštanje stavila otisak prsta, iako je pismena, i doneti pravilnu i na zakonu zasnovanu odluku.

Kako odluka o troškovima postupka zavisi od ishoda odluke o glavnoj stvari, to je i ona ukinuta.

Predsednik veća - sudija

Zvezdana Lutovac, s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković