Presudom Apelacionog suda u Nišu Gž 2510/23 od 05.10.2023. godine, stavom prvim izreke, odbijena je žalba tuženog-protivtužioca i potvrđena presuda Višeg suda u Nišu P 236/20 od 22.03.2023. godine u stavu četvrtom i petom izreke. Stavom drugim izreke, ukinuta je presuda Višeg suda u Nišu P 236/20 od 22.03.2023. godine u stavu prvom, drugom, trećem i šestom izreke i u ovom delu vraćena prvostepenom sudu na ponovno suđenje.

Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu, tuženi- protivtužilac je blagovremeno izjavio reviziju na potvrđujući deo presude, zbog bitne povrede odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 1. ZPP, pogrešno i nepotpuno utvrđenog činjeničnog stanja i pogrešne primene materijalnog prava.

Tužilja-protivtužena je dostavila odgovor na reviziju.

Vrhovni sud je ispitao pobijanu presudu primenom odredbe člana 408. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 72/11... 10/23) i člana 92. Zakona o uređenju sudova („Službeni glasnik RS“, broj 10/23) i utvrdio da revizija tuženog- protivtužioca nije osnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilja je teško povređena u saobraćajnoj nezgodi dana 20.01.1997. godine kao suvozač u putničkom vozilu, kojim je upravljao osiguranik tuženog VV iz ... . Tuženi je sudskom odlukom Apelacionog suda u Nišu Gž 1987/12 od 25.02.2014. godine koja je potvrđena presudom Vrhovnog kasacionog suda Rev 667/2014 od 01.04.2015. godine, obavezan na plaćanje rente tužilji na ime izgubljene zarade zbog potpune nesposobnosti za rad tužilje koja se ogleda u prosečnoj zaradi koju bi tužilja ostvarivala sa srednjom stručnom spremom u iznosu od 43.887,00 dinara, kao i rente za tuđu negu i pomoć u iznosu od 57.777,00 dinara. Limit osigurane sume u momentu saobraćajne nezgode iznosio je 200.000 dolara. Rešenjem Centra za socijalni rad „Sveti Sava“ u Nišu od 07.04.2022. godine produženo je starateljstvo nad tužiljom i za staratelja je postavljen njen brat BB. Tužilja je na osnovu protokola u medicinskom zbrinjavanju zaključenog 26.01.2023. godine između nje i Specijalne bolnice „Doktor Đorić“ postala korisnik usluga ove specijalne bolnice koja tužilji obezbeđuje smeštaj i usluge precizno definisane protokolom za mesečni iznos od 70.000,00 dinara. Prema izveštaju Centra za socijalni rad „Sveti Sava“ u Nišu 11.10.2022. godine utvrđeno je da je tužilja korisnik prava na dodatak za pomoć i negu drugog lica po osnovu rešenja tog Centra od 09.05.2022. godine u visini od 12.058,00 dinara mesečno. Prema potvrdi RF PIO Filijala Niš od 10.08.2022. godine utvrđeno je da se tužilji ne vrši isplata od strane RF PIO a na osnovu uvida u evidenciju o isplati penzija Fonda. Tužilja kod Republičkog fonda za zdravstveno osiguranje ne ostvaruje nikakvu novčanu naknadu. Veštačenjem od strane veštaka ekonomske struke utvrđeno je da je limit osiguranja vezano za isplatu tužilji za umanjenje radne spobosnosti tuđu negu i pomoć iscrpljen i da je sa danom 01.04.2014. godine tužilji isplaćeno ukupno 327.711,24 dolara, što znači da je istoj isplaćeno ukupno više 127.711,24 dolara preko naznačene sume limita osiguranja a koji iznos tuženi-protivtužilac potražuje od tužilje- protivtužene po osnovu sticanja bez osnova.

Nižestepeni sudovi su odbili kao neosnovan protivtužbeni zahtev tuženog- protivtužioca nalazeći da pravni osnov za isplatu rente tužilji predstavlja pravnosnažna sudska odluka, pa se ne može smatrati da su novčani iznosi na ime rente isplaćeni preko iznosa od 200.000 USD, tužilji isplaćeni bez osnova pa stoga tužilja nije dužna da primljeni iznos vrati tuženom-protivtužiocu. Obaveza tuženog-protivtužioca na plaćanje mesečne rente ne prestaje time što je isplatom tužilji-protivtuženoj iscrpljen limit od 200.000 dolara koji je važio za vreme utvrđivanja obaveze tuženog-protivtužioca prema tužilji. Ovo iz razloga što u momentu podnošenja protivtužbe dana 09.09.2020. godine na snazi bio trenutno važeći Zakon o obaveznom osiguranju u saobraćaju („Službeni glasnik RS“, br. 51/2009... 7/2013-Odluka US), čijom odredbom iz člana 22. stav 1. tačka 1. propisano da iznos najniže sumnje osiguranja na koju može biti ugovoreno osiguranje od autoodgovornosti za štetu na licima po jednom štetnom događaju, bez obzira na broj oštećenih lica iznosi 1.000.000 evra. Kako je tuženi do sada isplatio tužilji- protivtuženoj ukupan iznos od 327.711,24 USD, to obaveza tuženog na isplatu rente tužilji nije prestala ni po ovom osnovu.

Po oceni Vrhovnog suda, nižestepeni sudovi su pravilno primenili materijalno pravo. Naime, limit osiguranja osiguravača prilikom odlučivanja o zahtevu za dosuđivanje rente je od značaja u momentu odlučivanja o zahtevu oštećenog. Ukoliko se obaveza osiguravača za plaćanje rente uklapa u limit osiguranja, a koji je u vreme nastanka štetnog događaja bio predviđen na iznos od 200.000 dolara, pravni osnov za dalju isplatu rente čini sudska odluka. Osim toga, limit osiguranja osiguravača je od značaja u momentu konstituisanja obaveze jer obaveza osiguravača za plaćanje rente ne prestaje time što je tuženi isplatama prešao iznos koji je bio određen timitom pri konstituisanju obaveze. Ovo posebno i iz razloga što je u toku 2009. godine stupio na snagu novi Zakon o obaveznom osiguranju u saobraćaju koji je regulisao ovaj slučaj a prema članu 22. stav 2. tačka 1. naznačenog zakona propisano je da iznos najniže sume osiguranja na koju može biti ugovoreno osiguranje od autoodgovornosti za štetu na licima po jednom štetnom događaju bez obzira na broj oštećenih lica u visini od 1.000.000 evra. Prema članu 196. Zakona o obligacionim odnosima predviđeno je da sud može na zahtev oštećenika za ubuduće povećati rentu a može na zahtev štetnika smanjiti ili ukinuti, ako se znatnije promene okolnosti koje je sud imao u vidu prilikom donošenja ranije odluke. Međutim, ovakva situacija ne može se primeniti i u slučaju ocene da li je vremenskim tokom trajanja iscrpljen limit osiguranja jer u ovom slučaju 2009. godine stupio je na snagu Zakon o obaveznom osiguranju u saobraćaju pri čemu je najniži limit osiguranja uvećan na 1.000.000 evra. Tužba u ovoj pravnoj stvari podneta je 09.09.2020. godine nakon čega je tuženi- protivtužilac podneo protivtužbu radi sticanja bez osnova pa kako presuda kojom je tužilji ustanovljeno pravo na rentu nije izmenjena to tuženi-protivtužilac nema pravo na povraćaj datog po osnovu sticanja bez osnova jer pravni osnov u ovom slučaju predstavlja pravnosnažna sudska presuda doneta u skladu sa zakonom. Nije od značaja navod iz revizije tuženog-protivtužioca da je članom 86. Zakon o obaveznom osiguranju u saobraćaju predviđeno da odredbe Zakona o osiguranju imovine i lica prestaje na dan stupanja tog zakona osim člana 86. koji prestaje da važi po isteku pet godina od dana stupanja na snagu ovog zakona a ovo iz razloga što je naznačena odredba ustanovljena zbog mogućnosti da se započeti postupci okončaju po ranije važećem zakonu po kome je limit osiguranja bio određen u drugom iznosu, a ne da bi se ocenjivalo da li po ranijem zakonu može nastupiti mogućnost izmene odluke o ukidanju rente.

Imajući u vidu sve napred izneto, na osnovu člana 414. stav 1. ZPP odlučeno je kao u izreci.

Zahtev tužilje-protivtužene za naknadu troškova za stručni sastav odgovora na reviziju je odbijen iz razloga što isti nije bio neophodan.

Predsednik veća - sudija

Gordana Komnenić,s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković