Presudom Apelacionog suda u Nišu Gž 4923/2023 od 21.12.2023. godine, preinačena je prvostepena presuda u stavovima prvom i trećem izreke tako što je delimično usvojen tužbeni zahtev, pa su tužene obavezane da na ime naknade nematerijalne štete solidarno isplate tužilji: za pretrpljene fizičke bolove iznos od 400.000,00 dinara, za pretrpljeni strah iznos od 300.000,00 dinara, za pretrpljene duševne bolove zbog umanjenja životne aktivnosti iznos od 400.000,00 dinara i za pretrpljene duševne bolove zbog naruženosti iznos od 200.000,00 dinara, sve sa zakonskom zateznom kamatom počev od 25.07.2023. godine do konačne isplate, dok je za veće iznose do dosuđenih prvostepenom presudom tužbeni zahtev odbijen, kao neosnovan. Tužene su obavezane da tužilji solidarno naknade troškove parničnog postupka u iznosu od 489.971,00 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom od izvršnosti presude do isplate, dok je zahtev tužilje za naknadu troškova drugostepenog postupka odbijen kao neosnovan.

Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu u delu kojom je preinačena prvostepena presuda i odbijen tužbeni zahtev za naknadu nematerijalne štete i u delu odluke o troškovima postupka, tužilja je izjavila dozvoljenu i blagovremenu reviziju zbog bitne povrede odredaba parničnog postupka, zbog pogrešno i nepotpuno utvrđenog činjeničnog stanja i zbog pogrešne primene materijalnog prava.

Tužena BB izjavila je blagovremenu reviziju kojom pravnosnažnu presudu donetu u drugom stepenu pobija u delu u kom je potvrđena prvostepena presuda u usvajućem delu tužbenog zahteva, iz svih zakonskih razloga.

Tužilja je podnela odgovor na reviziju tužene.

Ocenjujući dozvoljenost revizije tužene BB izjavljene protiv odluke Apelacionog suda u Nišu Gž 4923/23 od 21.12.2023. godine, u delu u kom je suštinski potvrđena prvostepena presuda u usvajajućem delu, u smislu odredbe člana 410. stav 2. tačka 5. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 72/11...10/23) Vrhovni sud je našao da revizija nije dozvoljena.

Odredbom člana 403. stav 2. tačka 2. Zakona o parničnom postupku propisano je da je revizija uvek dozvoljena ako je drugostepeni sud preinačio presudu i odlučio o zahtevima stranaka, a stavom 3. da revizija nije dozvoljena u imovinskopravnim sporovima, ako vrednost predmeta spora pobijanog dela ne prelazi dinarsku protivvrednost od 40.000 evra po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan podnošenja tužbe. Iako presuda doneta u drugom stepenu glasi da se prvostepena presuda preinačuje, suštinski je potvrđena presuda u usvajajućem delu za tužbeni zahtev za naknadu štete za iznos od 400.000,00 dinara za pretrpljene fizičke bolove, za 300.000,00 dinara za pretrpljen za strah, za 400.000,00 dinara za pretrpljene duševne bolove zbog umanjenja životne aktivnosti i za 200.000,00 dinara za pretrpljene duševne bolove zbog naruženosti, što jeste dosuđeno prvostepenom presudom, dok je preinačena prvostepena presuda u usvjajućem delu preko tih iznosa do dosuđenih prvostepenom presudom po istim osnovima. Ukupan iznos dosuđene naknade nematerijalne štete je 1.300.000,00 dinara, u kom delu je prvostepena presuda suštinski potvrđena.

Vrednost predmeta spora pobijanog dela presude revizijom tužene iznosi 1.300.000,00 dinara, odnosno dinarska protivvrednost iznosa od 11.055,10 evra, po kursu NBS na dan podnošenja tužbe dana 31.12.2019. godine.Vrednost pobijanog dela pravnosnažne drugostepene odluke koja se pobija revizijom tužene BB je ispod zakonom propisanog revizijskog cenzusa. Stoga revizija tužene BB nije dozvoljena. Na osnovu izloženog, Vrhovni sud je primenom odredbe člana 413. Zakona o parničnom postupku reviziju odbacio kao nedozvoljenu.

Vrhovni sud je ispitao pobijanu presudu po reviziji tužilje po odredbama člana 408. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 72/11... 10/23 – dr.zakon, u daljem tekstu ZPP), i utvrdio da je revizija tužilje u delu u kom pobija odluku drugostepenog suda kojom je preinačena prvostepena presuda tako što je odbijen tužbeni zahtev za isplatu nematerijalne štete, neosnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. Zakona o parničnom postupku, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti. Drugih bitnih povreda odredaba parničnog postupku koje mogu predstavljati revizijski razlog nema. Pobijana presuda je doneta na osnovu činjeničnog stanja koje je utvrdio prvostepeni sud. Drugostepeni sud nije utvrđivao činjenično stanje, pa nije došlo do propusta ili do pogrešne primene odrebe člana 8. Zakona o parničnom postupku u postupku pred drugostepenim sudom. Protivno navodima tužilje, drugostepeni sud je dao jasne i dovoljne razloge o primeni materijalnog prava na osnovu kojih se može ispitati pravilnost odluke o odmeravanju novčane naknade za nematerijalnu štetu.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju tužena VV je preduzetnik i vlasnica Poliklinike „VV“, zdravstvene ustanove u kojoj je radila tužena BB doktor medicine, specijalista ginekologije. Tužilja je bila pacijent u ovoj poliklinici i njoj je tužena BB dana 09.01.2019. godine obavila ginekološki pregled, kojom prilikom je sačinila izveštaj sa dijagnozom Metrorragia (neuredno krvarenje iz materice), i nalaz dat na osnovu ultrazvučnog pregleda transabdominalnom sondom. Dana 17.01.2019. godine ista tužena je obavila besplatni kontrolni pregled tužilje transvaginalnom sondom, i u izveštaju je navedena dijagnoza St post ab artif i nalaz u kome stoji da je 11. dan ciklusa, prisutna eupturirana cista/folikul na levom ovarijumu. Dana 19.01.2019. godine tužilja je kao hitan slučaj primljena u Klinički centar Niš zbog naglo nastalog pogoršanja opšteg stanja, kada je na osnovu obavljenih dijagnostičkih pregleda, utvrđeno postojanje trudnoće i krvarenja u trbuhu, tako da je obavljena hirurška intervencija. Prilikom ove intervencije je utvrđeno da je uzrok krvarenja prskanje levog jajovoda, kao posledica vanmaterične trudnoće, te je ovaj jajovod morao biti odstranjen. Kod tužilje je pri pregledima obavljenim 09.01.2019. godine i 17.01.2019. godine postojala vanmaterična trudnoća koja nije prepoznata, i koja je rezultirala rascepom levog jajovoda dana 19.01.2019. godine i posledičnim šoknim stanjem usled krvarenja u trbušnu duplju koje je neposredno ugrozilo život pacijentkinje. Izveštaji ginekologa-tužene BB oskudni su i manjkavi, i postoji kontradiktornost između dijagnoze i anamnestičkih podataka upisanih u izveštaju. Takođe, prilikom ovih pregleda nije obavljen klinički ginekološki pregled pod spekulumom, bimanuelni pregled, a takođe nije određeno da se obave labaratorijske analize, što je protivno pravilima ginekološke struke i dobre kliničke prakse, usled čega je ova tužena u dva navrata propustila da blagovremeno dijagnostifikuje tubarnu trudnoću i time predupredi nastupanje neželjenih i po život opasnih posledica po zdravlje pacijentkinje. Usled navedenog propusta i nastupanja posledica, tužilja je trpela fizičke bolove intenziteta i trajanja bliže opisanih u obrazloženju drugostepene presude, jakog intenziteta od prvih simptoma rascepa jajovoda do uvođenja u anesteziju, nakon čega su prestali, da bi nakon toga trajali tokom ranog postoperativnog oporavka od 1.2 dana, potom srednjeg intenziteta 3.4 dana i narednih 10-tak dana lakšeg intenziteta, pri čemu su se i tokom perioda od 20-ak dana povremeno javljali bolovi srednjeg i jakog intenziteta a u određenim situacijama će fizičke bolove trpeti i u budućnosti. Tužilja je trpela strah veoma jakog intenziteta sa elementima straha od smrti, koji je povremeno prekidan gubitkom svesti, da bi bio nastavljen po prestanku dejstva anestetika i saznanju o prirodi svog zdravstvenog stanja, zatim u daljem toku lečenja sekundarni strah različitog modaliteta i trajanja, nakon čega je trpela sekundarni strah lakog intenziteta u trajanju od mesec dana u vidu zabrinutosti za ishod lečenja i strepnja od nastupanja težeg oštećenja zdravlja kao i kompromitovane reproduktivne sposobnosti, a povremeni strah lakog intenziteta trpi i sada. Kod tužilje je nastupilo umanjenje životne aktivnosti u vidu povremenog otežanog i tegobnog obavljanja svakodnevnih i za život neophodnih radnji, zatim u vidu posebnog režima ishrane, u obimu od 15%. kod tužilje je nastupila strepnja zbog moguće kompromitovane reproduktivne sposobnosti. Kod tužilje je došlo do narušenja estetskog izgleda u vidu ožiljnih promena prednjeg trbušnog zida što je izmenilo njen prvobitni izgled u lakom stepenu, zbog kojih ona povremeno i umereno duševno pati.

Kod ovako utvrđenog činjeničnog stanja, prvostepeni sud je našao da su tužene odgovorne za štetu koja je kod tužilje nastala, usled nepreduzimanja svih poznatih, usvojenih, dostupnih, preporučenih i potrebnih dijagnostičkih radnji i metoda, sa naročitom pažnjom, kojima se moglo blagovremeno utvrditi da je kod tužilje nastupila vanmaterična trudnoća. Utvrđenje i zaključak o propustima tuženih koji su doveli do nastupanja štetnih posledica kod tužilje prihvatio je drugostepeni sud.

Primenom materijalnog prava, odredaba člana 197. stav 4. Zakona o zdravstvenoj zaštiti („Sl. glasnik“ 107/05...113/17) koji je bio na snazi u vreme pregleda tužilje, sudovi su zaključili da je tužena nesavesnim lečenjem pričinila štetu tužilji, za šta su solidarno odgovorne tužene, po odredbama člana 154. stav 1, člana 155, 170, 171 stav 1. Zakona o o obligacionim odnosima. Visinu pravične novčane naknade za pretrpljenu nematerijalnu štetu tužilji drugostepeni sud je odmerio primenom odredaba člana 200. Zakona o obligacionim odnosima.

Tužilja neosnovano revizijom pobija pravnosnažnu presudu donetu u drugom stepenu u odbijajućem delu za tužbeni zahtev na ime naknade nematerijalne štete po svim vidovima, navodima da drugostepeni sud nije pravilno utvrdio sve činjenice vezane za utvrđivanje visine naknade nematerijalne štete, te da je u tom delu pogrešno utvrđeno činjenično stanje i pogrešno primenjeno materijalno pravo. Međutim, drugostepena presuda zasnovana je na činjeničnom stanju o vidovima, obimu i intenzitetu trpljenja nematerijalne štete kod tužilje koje je utvrdio prvostepeni sud, čiju pravilnost navodima revizije tužilja nije dovela u pitanje, već ponavlja činjenice koje jesu utvrđene. Navodi u reviziji, da je umanjena njena reproduktivna sposobnost za 50% nemaju utemeljenja u izvedenim dokazima koje je prvostepeni sud cenio kada je utvrdio činjenično stanje koje je za pravilno prihvatio drugostepeni sud. Prema utvrđenim činjenicama o intenzitetu i trajanju fizičkog bola, straha, o duševnim bolovima zbog utvrđenog vida naruženosti kod tužilje i umanjenju životne aktivnosti, Vrhovni sud nalazi da je drugostepeni sud pravilnom primenom odredaba člana 200. Zakona o obligacionim odnosima odmerio pravičnu naknadu u novčanom iznosu za svaki od vidova nematerijalne štete. Dosuđenim iznosima postiže se cilj i svrha kome novčana naknada za nematerijalnu štetu služi, ublažavanje posledica duševnih i fizičkih bolova i straha, adekvatnom satisfakcijom, a ne pogoduje se težnjama koje nisu spojive sa njenom prirodom i društvenom svrhom. Stoga su neosnovani revizijski navodi tužilje kojima se osporava pravilnost pravnosnažne presude u odbijajućem delu.

Zbog napred navedenog, Vrhovni sud je primenom odredbe člana 414. stav 1. Zakona o parničnom postupku odbio reviziju tužilje kao neosnovanu.

Primenom odredaba člana 165. stav 1. Zakona o parničnom postupku, odbio je zahtev tužilje i tužene BB, za naknadu troškova revizijskog postupka jer nisu uspele u postupku po reviziji. Tužilji nisu dosuđeni troškovi na ime sastava odgovora na reviziju ni takse, jer u smislu člana 154. stav 1. Zakona o parničnom postupku nisu troškovi neophodni radi vođenja parnice.

Predsednik veća – sudija

Branko Stanić,s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković