Presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž 2968/20 od 15.10.2020. godine, odbijena je, kao neosnovana, žalba tužilaca i potvrđena prvostepena presuda u stavu trećem i četvrtom izreke. Odbijen je zahtev tužilaca za naknadu troškova drugostepenog postupka.

Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu, reviziju su blagovremeno izjavili tužioci, zbog bitne povrede odredaba parničnog postupka i pogrešne primene materijalnog prava.

Vrhovni kasacioni sud je ispitao pobijanu presudu, u granicama propisanim odredbom člana 408. Zakona o parničnom postupku - ZPP („Službeni glasnik RS“ broj 72/11... 18/20), i odlučio da revizija tužilaca nije osnovana.

Drugostepena presuda nije zahvaćena bitnom povredom odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju sud pazi po službenoj dužnosti u revizijskom postupku.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužioci su dugogodišnji radnici tuženog, koji je sa Prvom beogradskom stambenom zadrugom „Šumadija“ zaključio ugovor o izgradnji 114 stanova za potrebe preduzeća, 1991. godine. Vansudskim poravnanjem od 21.04.2010. godine postignut je sporazum da zadruga izvrši delimično pravnosnažnu izvršnu presudu Trgovinskog suda u Beogradu P 541/03-01 od 22.06.2004. godine, tako što će predati u posed i preneti vlasništvo tuženom na ukupnu stambenu površinu od 3.138,10 m2 zamenom stanova u objektima 3 i 4. Stambena komisija tuženog je dana 27.04.2010. godine raspisala oglas za raspodelu 26 stanova dodelom u zakup na neodređeno vreme, a dana 06.12.2010. godine utvrdila je predlog liste reda prvenstva za raspodelu od 26 stanova zaposlenima, dodelom stanova u zakup na neodređeno vreme. Među licima koja su ostvarila prioritetno mesto na predlogu rang liste od 06.12.2010. godine nalaze se svi tužioci, osim tužilaca VV i EE. U toku obrade podnetih prigovora koji su izjavljeni na odluku Vlada Republike Srbije je dana 29.12.2010. godine donela Uredbu o rešavanju stambenih potreba izabranih, postavljenih i zaposlenih lica kod korisnika sredstava u državnoj svojini, koja je stupila na snagu 07.01.2011. godine. Tuženi se povodom te Uredbe obratio Gradskom pravobranilaštvu Grada Beograda 06.02.2011. godine, zahtevom za davanje mišljenja na započeti postupak raspisan po oglasu od 30.04.2010. godine, pa je dobio uputstvo da postupak treba nastaviti po odredbama novonastupele Uredbe o rešavanju stambenih potreba. Upravni odbor tuženog je potom 24.06.2011. godine doneo Odluku o osnovama i merilima za rešavanje stambenih potreba imenovanih i zaposlenih lica kod tuženog broj ... i Odluku broj ..., kojima su poništeni oglasi za raspodelu stanova dodelom u zakup na neodređeno vreme od 27.04.2010. godine i Odluka stambene komisije od 06.12.2010. godine, kao i predlog liste reda prvenstva od 06.12.2010. godine. Stambena komisija tuženog je dana 23.08.2011. godine na osnovu Odluke o osnovama i merilima za rešavanje stambenih potreba imenovanih i zaposlenih lica kod tuženog od 24.06.2011. godine i Uredbe o rešavanju stambenih potreba izabranih, postavljenih i zaposlenih lica kod korisnika sredstava u državnoj svojini raspisala oglas za raspodelu 26 stanova davanjem stanova u zakup na određeno vreme na 5 godina. Na osnovu konačne liste reda prvenstva, tuženi je u svojstvu zakupodavca, sa tužiocima u svojstvu zakupaca, zaključio ugovore o zakupu stanova na određeno vreme na 5 godina, a na osnovu konačnih i pravnosnažnih odluka o dodeli stanova i svi ugovori su istekli u ovom momentu. Veštačenjem je utvrđeno da su stanovi finansirani sredstvima iz Fonda solidarnosti u iznosu od 85 % vrednosti stanova dodeljenih tužiocima DD, GG i BB, a u ostalom delu plaćanje tih stanova izvršio je tuženi iz sredstava obezbeđenih po pravilima u okviru Fonda solidarnosti za rešavanje stambenih potreba radnika tuženog. Ostalih osam stanova finansirani su iz sredstava Fonda solidarnosti za rešavanje stambenih potreba radnika tuženog iz sredstava ostvarenih u smislu odredbe člana 44. Zakona o stanovanju.

Kod tako utvrđenog činjeničnog stanja, nižestepeni sudovi su odbili tužbeni zahtev. Nižestepeni sudovi su mišljenja da je tuženi u konkretnom slučaju bio u obavezi da započeti postupak za dodelu stanova sprovede prema odredbama Uredbe od 29.12.2010. godine, koja je stupila na snagu 07.01.2011. godine, s obzirom da tužioci nisu koristili sva pravna sredstva protiv odluka kojima su im dati stanovi u zakup na određeno vreme, niti protiv odluke tuženog kojom je poništen oglas za raspodelu 26 stanova dodelom u zakup na neodređeno vreme od 24.06.2011. godine, već su na osnovu pravnosnažnih i konačnih odluka ostvarili pravo na privremeno korišćenje stanova na rok od 5 godina. Time su tužioci pristali na primenu Uredbe o rešavanju stambenih potreba izabranih, postavljenih i zaposlenih lica kod korisnika sredstava u državnoj svojini („Službeni glasnik RS“ broj 102/2010... 117/2012), pa nisu mogli da ostvare pravo trajnog zakupa na predmetnim stanovima, niti pravo da otkupljuju stanove po beneficiranim uslovima. Kako je postupak za raspodelu stanova, u smislu navedene Uredbe sproveden, to osnovni akt koji može da bude predmet sudske zaštite predstavlja pravnosnažna i konačna odluka o dodeli stanova kojom se utvrđuje pravo zakupa, a ne ugovori o zakupu predmetnih stanova, koji su zaključeni na osnovu tih odluka.

Odredbom člana 16. stav 1. Zakona o stanovanju („Službeni glasnik RS“ broj 50/92... 99/11), propisano je da nosilac prava raspolaganja na stanu u društvenoj svojini i vlasnik stana u državnoj svojini, odnosno nosilac prava raspolaganja je dužan da nosiocu stanarskog prava, odnosno zakupcu koji je to svojstvo stekao do dana stupanja na snagu ovog zakona (u daljem tekstu nosilac stanarskog prava), na njegov zahtev u pisanoj formi omogući otkup stana koji koristi pod uslovima propisanim ovim Zakonom.

Kod citirane zakonske odredbe proizlazi da pravo na otkup stana imaju samo nosioci stanarskog prava, odnosno zakupac koji je to svojstvo stekao do dana stupanja na snagu ovog Zakona, kakav status tužioci u konkretnoj pravnoj stvari nemaju. Dakle, samo nosioci stanarskog prava, odnosno zakupci koji su to svojstvo stekli do dana stupanja na snagu ovog Zakona imaju pravo na otkup stana po beneficiranim, odnosno povoljnijim uslovima, tj. uslovima koji su propisani Zakonom o stanovanju.

Vrhovni kasacioni sud je našao da u konkretnoj pravnoj stvari nisu ispunjeni uslovi da se tužiocima utvrdi pravo zakupa stana na neodređeno vreme, sa pravom na otkup stana u smislu Zakona o stanovanju, s obzirom da postupak pokrenut pre stupanja na snagu Uredbe o rešavanju stambenih potreba izabranih, postavljenih i zaposlenih lica kod korisnika sredstava u državnoj svojini („Službeni glasnik RS“ broj 102/10, 117/12) za dodelu tužiocima spornih stanova u zakup na neodređeno vreme, nije bio okončan donošenjem prvostepene odluke, zbog čega se na sporni odnos treba primeniti navedena Uredba.

Članom 53. stav 1. Uredbe o rešavanju stambenih potreba izabranih, postavljenih i zaposlenih lica kod korisnika sredstava u državnoj svojini („Službeni glasnik RS“ broj 102/10, 117/12), propisano je da postupak za rešavanje stambene potrebe, po kome do dana stupanja na snagu ove Uredbe nije doneta prvostepena odluka, ili je odluka poništena od strane suda, nastaviće se po odredbama ove Uredbe.

Odredbom člana 6. stav 1. navedene Uredbe propisano je da se stambene potrebe zaposlenih lica mogu rešavati davanjem stanova u zakup na određeno vreme i davanjem stanova za službene potrebe.

Iz navedene odredbe Uredbe proizlazi da se stambene potrebe tužilaca, kao zaposlenih kod tuženog, ne mogu rešavati utvrđivanjem prava zakupa na neodređeno vreme sa pravom na otkup stana, s obzirom da taj način rešavanja stambenih potreba tužilaca, kao zaposlenih, nije predviđen navedenom Uredbom.

Tužioci nemaju osnov za utvrđivanje prava zakupa na stanovima na neodređeno vreme sa pravom na otkup, imajući u vidu da je Odlukom tuženog od 24.06.2011. godine, kojom su poništeni oglas za raspodelu stanova dodelom u zakup na neodređeno vreme od 27.04.2010. godine, Odluka stambene komisije od 06.12.2010. godine, te predlog liste reda prvenstva od 06.12.2010. godine, u potpunosti stavljen van snage postupak o dodeli stanova tužiocima u zakup na neodređeno vreme, pokrenut na osnovu oglasa od 27.04.2010. godine, da je ista odluka ostala na pravnoj snazi i proizvodi pravna dejstva, odnosno da od strane tužilaca nije osporavana, a da je nakon nje raspisan nov oglas od 23.08.2011. godine za rasporedelu 26 stanova zaposlenima kod tuženog davanjem u zakup na određeno vreme od 5 godina i utvrđen predlog liste reda prvenstva od 17.04.2012. godine, te donete odluke o dodeli stanova tužiocima u zakup na određeno vreme od 5 godina, koje takođe nisu osporavali, te su ostale na pravnoj snazi i proizvode pravno dejstvo, a upravo na osnovu tih odluka tužioci su zaključivali ugovore o zakupu na određeno vreme od 5 godina sa tuženim.

Odredbom člana 30. stav 1. Zakona o stanovanju („Službeni glasnik RS“ broj 50/92...99/11) propisano je da se od dana stupanja na snagu ovog zakona na stanu ne može steći stanarsko pravo, a odredbom člana 31. stav 1. istog Zakona da ako nosilac stanarskog prava, koji je to pravo stekao do dana stupanja na snagu ovog zakona, ne zaključi ugovor o otkupu stana do 31. decembra 1995. godine, nastavlja da koristi stan kao zakupac stana na neodređeno vreme.

Prema citiranim odredbama Zakonu o stanovanju, na osnovu ugovora o zakupu stana na određeno vreme ne stiče se stanarsko pravo, a samim tim ne stiče se ni pravo na otkup stana. Pravo na otkup na stanu u društvenoj i državnoj svojini predviđeno je za nosioca stanarskog prava, odnosno zakupca koji je to svojstvo stekao do dana stupanja na snagu Zakona o stanovanju, što nije slučaj sa tužiocima u konkretnoj pravnoj stvari.

Neosnovani su revizijski navodi da se u konkretnoj pravnoj stvari treba primeniti Zakon o stanovanju, a ne Uredba Vlade, s obzirom da je Vlada Republike Srbije kroz navedenu Uredbu bliže odredila način rešavanja stambenih potreba zaposlenih u pravnim licima koja su korisnici sredstava u državnoj svojini, a koja je proizvodila pravno dejstvo u trenutku sprovođenja postupka za dodelu stanova u zakup tužiocima, da se postupak dodele stanova u zakup na određeno vreme sprovodio shodno Odluci o osnovama i merilima za rešavanje stambenih potreba imenovanih i zaposlenih lica u GSP od 24.06.2011. godine na osnovu koje je i raspisan konkurs i sačinjena rang lista od 17.04.2012. godine, koje tužioci nisu pobijali pravnim sredstvima. Neosnovani su i revizijski navodi da bi primena navedenog Zakona bila povoljnija za njih u smislu utvrđivanja prava trajnog zakupa stana sa pravom otkupa, s obzirom da su tužioci u postupku za zakup spornih stanova učestvovali tokom 2010. godine, odnosno 2012. godine, dakle, nakon stupanja na snagu Zakona o stanovanju. Odluke Vrhovnog kasacionog suda na koje se pozivaju tužioci ne odnosi se na isto činjenično stanje, s obzirom da su u tim predmetima stanovi dodeljeni na korišćenje na neodređeno vreme, zbog čega je i u tom delu revizija neosnovana.

Ostalim navodima revizije ponavljaju se žalbeni navodi koji su već bili pravilno cenjeni od strane drugostepenog suda i osporava se ocena izvedenih dokaza, zbog čega se revizija ne može izjaviti, prema članu 407. stav 1. ZPP, te ih ovaj sud neće detaljno obrazlagati u skladu sa odredbom člana 414. stav 2. ZPP.

Na osnovu iznetog, primenom člana 414. stav 1. ZPP, Vrhovni kasacioni sud je odlučio kao u izreci.

Predsednik veća – sudija

Božidar Vujičić,s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić