Pravnosnažnom presudom, primenom materijalnog prava iz odredbe člana 32. Porodičnog zakona, poništen je brak zaključen između tužene i sada pok. VV, oca tužilje, nakon utvrđenja da brak nije zaključen u cilju ostvarivanja zajednice života supružnika, da je jedini motiv sada pok. oca tužilje bio da obezbedi tuženu u finansijskom smislu, tako što bi ostvarila pravo na porodičnu penziju, pri čemu je od strane tužene, koja je u momentu zaključenja ugovora bila upoznata sa teškim zdravstvenim stanjem sada pok. VV i da je smrtni ishod izvestan, izostala podrška, pomoć i briga. Tužena je u momentu VV najveće potrebe za pomoći i negom radila dvokratno radno vreme, tako da u pretežnom delu dana nije bila kod kuće, živeli su u odvojenim delovima kuće tako što je VV živeo u prizemlju, a tužena na spratu, a neposrednu brigu o sada pok. VV je vodila tužilja, koja mu je kuvala, vodila ga na hemioterapije svakodnevno obilazila i provodila vreme sa njim.

U sporovima ove vrste, odluka o tužbenom zahtevu je uslovljena utvrđenim okolnostima konkretnog slučaja. Imajući u vidu sadržinu tražene pravne zaštite u ovom postupku, sadržinu presuda nižestepenih sudova, razloge na kojima su zasnovane u primeni materijalnog prava, kao i sadržinu revizije podnete sa predlogom da se prihvati odlučivanje o reviziji kao izuzetno dozvoljenoj, Vrhovni sud je ocenio da u ovoj pravnoj stvari nisu ispunjeni posebni uslovi za primenu instituta dozvoljenosti revizije iz člana 404. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 72/2011….10/2023, u daljem tekstu: ZPP), jer ne postoji potreba za razmatranjem pravnih pitanja od opšteg interesa ili u interesu ravnopravnosti građana, kao ni potreba ujednačavanja sudske prakse ili novog tumačenje prava, zbog čega je primenom člana 404. ZPP, odlučeno kao u prvom stavu izreke.

Ispitujući dozvoljenost revizije, u smislu člana 410. stav 2. tačka 5. ZPP, u vezi člana 227. stav 2. Porodičnog zakona, Vrhovni sud je utvrdio da revizija tužene nije dozvoljena, jer je izjavljena protiv presude protiv koje se po zakonu ne može podneti.

Porodični zakon propisuje da su bračni sporovi oni koji se vode radi utvrđivanja postojanja ili nepostojanja braka, kao za poništenje i za razvod braka. Odredbom člana 208. Porodičnog zakona („Službeni glasnik RS“ br. 18/2005...6/15) propisano je da je revizija uvek dozvoljena u postupcima u vezi sa porodičnim odnosima, osim ako ovim zakonom nije drugačije određeno, dok je odredbom člana 227. stav 2. istog Zakona propisano da se pravnosnažna presuda u bračnom sporu ne može pobijati vanrednim pravnim lekovima u pogledu dela u kome je doneta odluka o poništenju ili razvodu braka.

U smislu navedene zakonske odredbe, parnične stranke u postupku o poništenju braka, po njegovom pravnosnažnom okončanju, presudu ne mogu pobijati vanrednim pravnim lekovima, nezavisno od načina na koji je sud odlučio o zahtevu.

U konkretnom slučaju, spor se vodi između tužilje, kao zainteresovanog lica u smislu člana 212. Porodičnog zakona, kao ćerke sada pok. VV, protiv tužene, koja je sa njim bila u braku u trenutku njegove smrti.

Saglasno citiranoj zakonskoj odredbi, bez obzira na način na koji je sud odlučio o zahtevu, tužena nema pravo da izjavi reviziju protiv pobijane odluke, zbog čega, u smislu odredbe člana 410. stav 2. tačka 5. ZPP, revizija nije dozvoljena, jer je izjavljena protiv presude protiv koje se ne može izjaviti.

Iz navedenih razloga, Vrhovni sud je primenom člana 413. ZPP odbacio reviziju i odlučio kao u stavu drugom izreke.

Tužilji ne pripada pravo na naknadu troškova revizijskog postupka, jer sastav odgovora na reviziju nije bila nužna radnja za odlučivanje u revizijskom postupku, pa je primenom člana 165. ZPP odlučeno kao u stavu trećem izreke.

Predsednik veća - sudija

Branka Dražić,s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković