.jpg "Sudska praksa")
Republika Srbija
VRHOVNI KASACIONI SUD
Rev 9961/2022
09.02.2023. godina
Beograd
Vrhovni kasacioni sud, u veću sastavljenom od sudija: Vesne Subić, predsednika veća, Zorana Hadžića, Mirjane Andrijašević, Gordane Komnenić i Dragane Mirosavljević, članova veća, u parnici tužioca AA iz ..., čiji je punomoćnik Olivera Jovanić, advokat iz ..., protiv tužene Republike Srbije, čiji je zakonski zastupnik Državno pravobranilaštvo Beograd, Odeljenje u Subotici, radi isplate, odlučujući o reviziji tužioca, izjavljenoj protiv presude Višeg suda u Subotici Gž 227/21 od 05.04.2022. godine, u sednici veća održanoj dana 09.02.2023. godine, doneo je
R E Š E NJ E
NE PRIHVATA SE odlučivanje o reviziji tužioca, izjavljenoj protiv presude Višeg suda u Subotici Gž 227/21 od 05.04.2022. godine, kao izuzetno dozvoljenoj.
ODBACUJE SE, kao nedozvoljena, revizija tužioca izjavljena protiv presude Višeg suda u Subotici Gž 227/21 od 05.04.2022. godine.
O b r a z l o ž e nj e
Presudom Osnovnog suda u Subotici P 13/2021 od 13.03.2021. godine, odbijen je tužbeni zahtev radi obavezivanja Republike Srbije da isplati tužiocu iznos od 85.500,00 dinara na ime troškova krivičnog postupka sa zakonskom zateznom kamatom od 02.10.2020. godine do isplate (stav prvi izreke). Obavezan je tužilac da tuženoj naknadi troškove parničnog postupka u iznosu od 6.000,00 dinara (stav drugi izreke).
Presudom Višeg suda u Subotici Gž 227/21 od 05.04.2022. godine, žalba tužioca izjavljena dana 07.05.2021. godine je odbijena i potvrđena prvostepena presuda (stav prvi izreke). Žalba tužioca izjavljena dana 14.06.2021. godine, protiv rešenja Osnovnog suda u Subotici P 13/2021 od 31.03.2021. godine kojom je odbijena molba tužioca za oslobađanja od obaveze plaćanja sudske takse je potvrđena (stav drugi izreke). Odbijen je zahtev za naknadu troškova žalbenog postupka (stav treći izreke).
Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu, tužilac je blagovremeno izjavio reviziju, zbog pogrešne primene materijalnog prava i zbog bitne povrede odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 1, 5, 8, 9. i 12. ZPP, kako bi se razmotrila pravna pitanja u intersu ravnopravnosti građana, radi ujednačavanja sudske prakse, u smislu člana 404. ZPP.
Odlučujući o dozvoljenosti izjavljene revizije, na osnovu člana 404. stav 2. Zakona parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 72/2011...18/2020, u daljem tekstu: ZPP), Vrhovni kasacioni sud je ocenio da nema mesta odlučivanju o reviziji kao izuzetno dozvoljenoj.
Pravnosnažnom presudom odbijen je tužbeni zahtev radi obavezivanja tužene da isplati tužiocu iznos od 85.500,00 dinara na ime troškova krivičnog postupka, sa zakonskom zateznom kamatom od 02.10.2020. godine do isplate.
Imajući u vidu sadržinu tražene pravne zaštite, činjenice utvrđene u postupku, način presuđenja i razloge na kojima su zasnovane odluke nižestepenih sudova, Vrhovni kasacioni sud je ocenio da su nižestepene odluke u skladu sa praksom i pravnim stavovima izraženim u odlukama Vrhovnog kasacionog suda u kojima je odlučivao o istovetnim zahtevima stranaka, sa istim ili sličnim činjeničnim stanjem i pravnim osnovom, zbog čega nema uslova za odlučivanje o reviziji kao izuzetno dozvoljenoj, a radi razmatranja pravnog pitanja od opšteg interesa ili u interesu ravnopravnosti građana, radi ujednačavanja sudske prakse ili novog tumačenja prava. Tužilac uz reviziju nije dostavio pravnosnažne presude iz kojih bi proizlazio zaključak o različitom odlučivanju u istoj ili bitno sličnoj činjenično-pravnoj situaciji. Revizijom se ukazuje na bitne povrede postupka iz člana 374. stav 2. tačka 1, 374. stav 2. tačka 12. ZPP i u vezi sa tim na pogrešno utvrđeno činjenično stanje, što ne predstavlja razlog za primenu instituta izuzetne dozvoljenosti revizije. Nižestepeni sudovi nalaze da tužilac nije dokazao da postoji odgovornost Republike Srbije odnosno da nije na tuženoj obaveza naknade troškova po zahtevu tužioca o kojem nije odlučeno u krivičnom postupku , jer se ne radi o slučaju koji obuhvata stav 1. člana 265. ZKP, odnosno obavezi isplaćivanja troškova iz budžetskih sredstava. To znači da osnovanost tužbenog zahteva i primena materijalnog prava zavisi od konkretne činjenične građe. Primena ovog instituta predviđena je isključivo za pitanja materijalnog prava, pa je potrebno da se u reviziji jasno navede pravno pitanje čije razmatranje se predlaže i obrazloži potreba njegovog razmatranja u smislu ispunjenja uslova propisanih u članu 404. stav 1. ZPP, što u konkretnom slučaju nije učinjeno.
Iz navedenih razloga, na osnovu člana 404. stav 1. ZPP odlučeno je kao u stavu prvom izreke.
Ispitujući dozvoljenost revizije u smislu člana 410. stav 2. tačka 5. ZPP, Vrhovni kasacioni sud je našao da revizija nije dozvoljena.
Odredbom člana 468. stav 1. ZPP propisano je da se sporovima male vrednosti smatraju sporovi u kojima se tužbeni zahtev odnosi na potraživanje u novcu koje ne prelazi dinarsku protivvrednost 3.000 evra po srednjem kursu NBS na dan podnošenja tužbe.
Odredbom člana 479. stav 6. ZPP propisano je da protiv odluke drugostepenog suda kojom je odlučeno u sporu male vrednosti revizija nije dozvoljena.
Tužba u ovoj pravnoj stvari podneta je 08.01.2021. godine. Vrednost predmeta spora pobijanog dela pravnosnažne presude je iznos od 85.500,00 dinara. Prvostepena presuda doneta je 31.05.2021. godine. Drugostepena presuda doneta je 05.04.2022. godine.
Kako se u konkretnom slučaju radi o sporu male vrednosti u kojem vrednost predmeta spora ne prelazi dinarsku protivvrednost 3.000 evra po srednjem kursu NBS na dan podnošenja tužbe, revizija tužene nije dozvoljena primenom člana 479. stav 6. ZPP.
Na osnovu člana 413. ZPP, Vrhovni kasacioni sud je odlučio kao u stavu drugom izreke.
Predsednik veća – sudija
Vesna Subić, s.r.
Za tačnost otpravka
Upravitelj pisarnice
Marina Antonić
