Presudom Apelacionog suda u Novom Sadu Gž 2222/15 od 18.02.2016. godine, stavom prvim izreke, žalba tužene je delimično usvojena i presuda Višeg suda u Novom Sadu P 143/14 od 04.06.2015. godine preinačena u pobijanom usvajajućem delu, tako što je odbijen tužbeni zahtev preko iznosa od 2.000.000,00 dinara do prvostepenom presudom dosuđenog iznosa od 4.000.000,00 dinara sa zakonskom zateznom kamatom od 04.06.2015. godine do isplate, na ime naknade nematerijalne štete za duševne bolove zbog neosnovanog lišenja slobode tužiočevog oca, pok. BB, a u preostalom pobijanom a nepreinačenom delu žalbe parničnih stranaka su odbijene i prvostepena presuda potvrđena. Stavom drugim izreke, obavezan je tužilac da naknadi tuženoj troškove žalbenog postupka u iznosu od 16.500,00 dinara.

Protiv pravnosnažne drugostepene presude tužilac je blagovremeno izjavio reviziju, zbog bitne povrede odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 1. Zakona o parničnom postupku i zbog pogrešne primene materijalnog prava.

Ispitujući pravilnost pobijane presude na osnovu člana 408. Zakona o parničnom postupku (''Službeni glasnik RS'' br. 72/11, 55/14), Vrhovni kasacioni sud je utvrdio da revizija tužioca nije osnovana.

U provedenom postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. Zakona o parničnom postupku, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti. Revizijom se neosnovano ističe da je Apelacioni sud učinio bitnu povredu odredaba parničnog postupka iz člana 374.stav 1. Zakona o parničnom postupku, u vezi člana 3. stav 1. istog člana zato što se prilikom odlučivanja o zahtevu za naknadu materijalne štete nije kretao u granicama zahteva koji su postavljeni u postupku, pošto je tužena zahtev za naknadu štete osporila paušalno, zbog čega je sud trebalo da usvoji zahtev za naknadu materijalne štete onako kako je postavljen. Drugostepeni sud je pravilno zaključio da tužilac nema zakonski osnov da potražuje naknadu materijalne štete, jer to pravo prema članu 26. stav 1. Zakona o rehabilitaciji (''Službeni glasnik RS'' br. 92/2011), a koji se u ovoj parnici primenjuje na osnovu člana 30. i člana 32. istog Zakona, pripada samo rehabilitovanom licu. Iz tužbe proizlazi da se materijalna šteta potražuje zbog gubitka zarade oca tužioca u vreme dok je bio lišen slobode i takav tužbeni zahtev je mogao da postavi samo tužiočev otac, dok tužilac nije aktivno legitimisan u odnosu na taj deo zahteva, kako je pravilno zaključio drugostepeni sud i u tom delu pravilno primenio materijalno pravo bez bitnih povreda odredaba parničnog postupka.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužiočev otac, sada pok. BB, uhapšen je 1949. godine i presudom Vojnog suda u Beogradu K 448/49 od 23.02.1950. godine oglašen krivim i osuđen na kaznu zatvora u trajanju od 16 godina, gubitak građanskih prava, trajan gubitak čina majora JA i konfiskaciju celokupne imovine (izuzev imovine iz člana 4. Zakona o konfiskaciji i izvršenju konfiskacije). Kaznu je izdržavao na ''Golom otoku'' u periodu od 16.03.1949. godine do 29.11.1956. godine, ukupno 8 godina, 8 meseci i 12 dana. Tužilac je rođen ... godine i imao je dve godine kada je njegov otac uhapšen, a video je svog oca prvi put 6 godina nakon hapšenja, kada je sa majkom bio na Golom otoku u poseti ocu. Za vreme lišenja slobode tužiočevog oca, tužilac je živeo sa majkom koja je teško pronalazila posao, primanja su joj bila mala i živeli su skromno. Druga deca su se rugala tužiocu jer nije imao oca. Nakon povratka iz zatvora tužiočev otac je naredne dve godine u toku svake nedelje još po dva dana boravio u zatvoru, ali je naknadno uspeo da se zaposli. Pravnosnažnim rešenjem Višeg suda u Novom Sadu Reh 181/12 od 21.02.2013. godine usvojen je tužiočev zahtev i rehabilitovan njegov otac BB, rođen .... godine, preminuo 26.10.1988. godine, utvrđeno da je lišen slobode iz političkih i ideoloških razloga i da je krivična presuda ništava od donošenja, kao i da su ništave njene pravne posledice. Nakon povratka iz zatvora, tužiočev otac je imao stalni osećaj da ga neko prati zbog čega je porodica izbegavala da ide na određena mesta, da izlazi i da se javlja na telefon.

Polazeći od ovako utvrđenog činjeničnog stanja, drugostepeni sud je pravilno primenio materijalno pravo i to odredbe Zakona o rehabilitaciji (''Službeni glasnik RS'' br. 92/2011) i odredbe Zakona o obligacionim odnosima, kada je potvrdio prvostepenu odluku u delu kojim je odbijen zahtev za naknadu materijalne štete i smanjio dosuđenu naknadu nematerijalne štete.

Prema članu 26. stav 1. Zakona o rehabilitaciji, rehabilitovano lice ima pravo na obeštećenje za materijalnu štetu nastalu zbog povrede prava i sloboda, u skladu sa zakonom kojim se uređuju obligacioni odnosi. Prema stavu 3, rehabilitovano lice i lice iz člana 7. tačka 5. ovog Zakona (deca lica koja su iz političkih, verskih, nacionalnih ili ideoloških razloga lišena života, slobode ili drugih prava do dana stupanja na snagu ovog Zakona, koja su, za vreme trajanja povrede prava i slobode roditelja, rođena u ustanovama za izvršenje sankcija, odnosno koje su u tim ustanovama sa njima provela deo vremena ili su za to vreme rasla bez roditeljskog staranja jednog, drugog ili oba roditelja) ima pravo na naknadu nematerijalne štete za duševne bolove zbog lišenja slobode, u skladu sa zakonom kojim se uređuju obligacioni odnosi. Prema stavu 3, lica iz člana 21. stav 2. ovog Zakona (bračni drug, deca i roditelji, odnosno braća, sestre i vanbračni partner rehabilitovanog lica) imaju pravo na naknadu nematerijalne štete za duševne bolove zbog smrti rehabilitovanog lica, pod uslovom da je između njih i umrlog rehabilitovanog lica postojala trajnija zajednica života, u skladu sa zakonom kojim se uređuju obligacioni odnosi.

Iz citirane odredbe člana 26. Zakona o rehabilitaciji proizlazi da pravo na naknadu materijalne štete pripada samo rehabilitovanom licu, dok ostalim licima pripada naknada nematerijalne štete za duševne bolove zbog lišenja slobode i za duševne bolove zbog smrti rehabilitovanog lica. Zato nije osnovan tužbeni zahtev za naknadu materijalne štete zbog izgubljene zarade tužiočevog oca dok je bio lišen slobode, pa je pravilno odlučeno njegovim odbijanjem.

U delu odluke o naknadi nematerijalne štete, prema potpuno i pravilno utvrđenom činjeničnom stanju koje drugostepeni sud odlučujući o žalbama stranaka nije izmenio, drugostepeni sud je izveo pravilan zaključak da je dosuđeni iznos naknade nematerijalne štete previsok, u smislu člana 200. Zakona o obligacionim odnosima. Drugostepeni sud je pravilno zaključio da je tužilac aktom rehabilitacije svog oca već postigao izvesnu satisfakciju i da imajući u vidu okolnosti slučaja, značaj povređenog dobra, cilj naknade nematerijalne štete (uspostavljanje psihičke i emocionalne ravnoteže), pravična novčana naknada u konkretnom slučaju iznosi 2.000.000,00 dinara. Preko toga, tužbeni zahtev je pravilno ocenjen kao previsoko postavljen jer visina naknade ne sme pogodovati težnjama koje nisu spojive sa njenom prirodom i društvenom svrhom. Revizijom se neosnovano ističe da je sud, odlučujući o zahtevu za naknadu nematerijalne štete, zanemario nalaz veštaka psihologa od 22.05.2015. godine, prema kom je tužilac kao dete za vreme lišenja slobode njegovog oca pretrpeo duševni bol visokog intenziteta, a nakon toga, istorijat psihijatrijske bolesti tužioca (zloupotreba alkohola), narušavanje porodičnih, profesionalnih i socijalnih relacija, kao i kontinuiran psihijatrijski tretman, ukazuju da je tužilac bio izložen duševnom bolu umerenog intenziteta. Drugostepeni sud je cenio dužinu perioda u kom je tužilac odrastao bez oca (od druge do jedanaeste godine) i da se radi o najznačajnijem periodu života u pogledu formiranja karakternih crta ličnosti deteta, imao u vidu okolnosti koje su usledile nakon puštanja tužiočevog oca na slobodu i pravilno je zaključio da pravična novčana naknada iznosi 2.000.000,00 dinara. Prilikom odmeravanja visine, vođeno je računa o individualizaciji naknade kao i o tome da se ona ne može odmeriti izvan konteksta društveno ekonomskih prilika u Republici Srbiji.

Zahtev tužioca za oslobađanje od plaćanja sudskih taksi nije posebno razmatran jer je prvostepeni sud oslobodio tužioca od plaćanja sudskih taksi u ovom postupku, što se odnosi na sve faze postupka.

Iz navedenih razloga primenom člana 414. ZPP odlučeno je kao u izreci.

Predsednik veća-sudija

Snežana Andrejević,s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić