Protiv ove presude tužena je blagovremeno, u skladu sa Uredbom o rokovima u sudskim postupcima za vreme vanrednog stanja proglašenog 15. marta 2020. godine („Sl. glasnik RS“, br. 38/2020), izjavila reviziju dana 28.05.2020. godine, preko zakonskog zastupnika, zbog bitnih povreda odredaba parničnog postupka, pogrešno i nepotpuno utvrđenog činjenog stanja i pogrešne primene materijalnog prava.

Tužena je izjavila i reviziju dana 01.04.2020. godine, preko lica zaposlenog kod tužene, zbog bitnih povreda odredaba parničnog postupka, pogrešno i nepotpuno utvrđenog činjenog stanja i pogrešne primene materijalnog prava.

Tužilac je dao odgovor na ovu reviziju.

Revizija tužene od 01.04.2020. godine nije dozovoljena u smislu člana 410. stav 2. tačka 2. ZPP, jer nije izjavljena preko zastupnika-državnog pravobranilaštva, u skladu sa članom 85. stav 7. ZPP, a u vezi sa članom 11. stav 2. i 4. Zakona o praovobranilaštvu, pa je zato odlučeno kao u stavu drugom izreke, na osnovu odredbe člana 413. ZPP.

Odlučujućio reviziji zakonskog zastupnika tužene, u smislu odredbe člana 408. ZPP („Službeni glasnik Republike Srbije“, broj 72/11 sa izmenama i dopunama), Vrhovni kasacioni sud je našao da revizija osnovana.

U postupku nisu učinjene bitne povrede odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju Vrhovni kasacioni sud pazi po službenoj dužnosti.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilac je bio u radnom odnosu kod tužene od 1988. godine, a od 2009. godine je radio na ... poslovima ... odeljenja ... ... ..., sve do donošenja rešenja broj ...-.... od 28.07.2017. godine kojim je tužiocu prestao radni odnos sa pravom na penziju i pre ispunjenja opštih uslova za sticanje penzije, sa danom 30.08.2017. godine. U periodu od 2003. godine do 2016. godine tužilac je dostavljao sukcesivno i kontinuirano poslodavcu i ovlašćenom organu Vlade Republike Srbije pisane informacije u kojima je navodio da postoje nezakonitosti i nepravilnosti u radu pripadnika tužene, da postoji diskriminacija u oblasti rada u odnosu na napredovanje u službi, zlostavljanje na radu, kršenje propisa prilikom rasporedele stanova, raspoređivanja zaposlenih, korišćenja službenih automobila i nenamenskog korišćenja sredstava za socijalne namene, zloupotrebe u pogledu ocenjivanja, indicije o vezama pojedinih pripadnika ... ... ... sa kriminalnim strukturama, koje su bile uopštenog karaktera, bez navođenja konkretnih činjenica i imena pripadnika službe. Tužilac je 03.08.2014. godine uputio informaciju predsedniku Vlade Republike Srbije u kojoj je izneo sumnju da je kabinet predsednika Vlade obavešten na neodgovarajući način u vezi sa njegovim obraćanjem direktoru BIA, koja je prosleđena BIA dana 08.10. 2014. godine. U vezi s tim, sa tužiocem je obavljen razgovor kojom prilikom nije bliže pojasnio navode u pogledu postojanja interesnih grupa i nezakonitog postupanja i nije naveo konkretne činjenice. Dopisom od 11.12.2015. godine tužilac je dostavio informaciju o seksualnom uznemiravanju zaposlenih u Centru BIA u ..., ukazujući da se krši zabrana seksualnog uznemiravanja isticanjem kalendara sa erotskim sadržajem, povremenim javnim prikazivanjem neprimerenih pornografskih sadržaja na računarima u službenim prostorijama.

U postupku redovnog ocenjivanja rada državnih službenika za 2015. godinu, dana 03.03.2016. godine, od strane pretpostavljenog načelnika Centra BIA u ... tužilac je primenom Pravilnika o ocenjivanju rada i sticanju i gubitku zvanja pripadnika BIA i popunjenog upitnika o ocenjivanju, koji se popunjava za svakog zaposlenog a podrazumeva obim posla, kvalitet i kvantitet, odnos prema radu, stručnu osposobljenost i odnos u radu prema trećim licima, ocenjen prvostepenom ocenom „dobar“ (3). Tužilac je izjavio prigovor, iz čije sadržine proizlazi da je ukazivao da je data ocena posledica uzbunjivanja. Organ koji odlučuje po prigovoru je, prema pravilniku, tražio mišljenje načelnika. Svedok BB, ..., je ponovo razmatrao ocenu rada tužioca za 2015. godine i umesto ocene „dobar“ (3) tužiocu je data ocena „ističe se“ (4). Prilikom promene ocene imao je u vidu dugogodišnje iskustvo, odnosno, bio je blaži u ocenjivanju kada je tužilac u pitanju u odnosu na ostale zaposlene. Po navodima svedoka VV, ..., za tužioca je predložena ocena „ističe se“ (4) iako nije zaslužio da bude ocenjen tom ocenom jer nikada nije radio drugu smenu, niti je dolazio subotom i nedeljom. Svedok VV sa sadržajem informacija koje je tužilac upućivao načelniku centra i direktoru BIA, kao i predsedniku Vlade nije bio upoznat, ali je znao da se tužilac više puta u toku karijere žalio i ulagao prigovore. Prilikom promene ocene komisija je imala u vidu dugogodišnje iskustvo tužioca i bila je blaža u ocenjivanju tužioca u odnosu na ostale zaposlene. Ocena „ističe se“ (4) je zaslužena, s obzirom da tužilac nikada nije radio drugu smenu, nije dolazio subotom i nedeljom, imao je manji broj mera, bio je odsutan 31 dan u periodu za koji je ocenjivan. Takođe, nije se vanredno angažovao i nije imao dozu samoinicijativnosti i inovativnosti. Postupak ocenjivanja tužioca je sproveden u svemu u skladu sa odredbama pravilnika, a činjenica da je tužilac iznosio određene tvrdnje u vezi sa radom tuženog nije bila od uticaja prilikom davanja ocene, jer lica koja su vršila ocenjivanja nisu znala za te aktivnosti tužioca. Pri tom informacija predsedniku Vlade Republike Srbije upućena je 2014. godine, a za tu godinu tužilac je ocenjen ocenom „odličan“ (5). Tužilac je inače, ulagao i prigovor na ocenu za 2012. i 2013. godinu, koji su bili od strane drugostepenog nadležnog organa ocenjeni kao neosnovani. Za ocenjivanje u 2015. godine primenjen je Pravilnik o ocenjivanju BIA i popunjen upitnik o ocenjivanju koji se popunjava za svakog zaposlenog.

Prvostepeni sud je pobijanom presudom odbio tužbeni zahtev kojim je tužilac tražio da se utvrdi da je tužena izvršila štetne radnje prema tužiocu kao uzbunjivaču koje se sastoje u davanju prvostepene ocene rada za 2015. godinu „dobar“ (3) i naknadnom davanju ocene po prigovoru „ističe se“ (4), sa obrazloženjem da je utvrdio da lica koja su bila zadužena za ocenjivanje tužioca i koja su pratila njegov rad nisu ni znala da je tužilac vršio radnje koje je okarakterisao kao radnje uzbunjivanja, da nisu ozbiljno uzimala niti su razmatrala navode iz pismenih uopštenih i nekonkretizovanih dugogodišnjih obraćanja tužioca jer ova lica nisu ni znala za sadržinu tih obraćanja, već su uzeti u obzir kriterijumi iz Pravilnika o ocenjivanju BIA i popunjenog upitnika o ocenjivanju. Osim toga, u postupku povodom prigovora tužioca prvobitna ocena je izmenjena, a činjenica da li je tužilac realno ocenjen nije od značaja jer je propisan postupak kroz pravo na prigovor koji je tužilac iskoristio i pravo na vođenje upravnog spora koje nije iskoristio. Davanje ocene u konkretnom slučaju, nije posledica delovanja tužioca kao uzbunjivača, već je uzrokovano objektivnim okolnostima i parametrima koji su primenjeni prilikom ocenjivanja.

Drugostepeni sud je pobijanu presudu ukinuo i odlučio usvajanjem tužbenog zahteva, sa obrazloženjem da je tužilac učinio verovatnom da je prema njemu preduzeta štetna radnja u vezi sa uzbunjivanjem, a da je u toku postupka izostala aktivna uloga tužene, dostavljanjem relevantnih dokaza-izvoda iz operativnih dnevnih evidencija dežurne službe na koje je svedok ukazivao, čime bi se konkretizovale činjenice i osnov u kvalitativnom i kvantitativnom smislu od značaja za primenu merila i kriterijuma, što je na tuženoj bio teret dokazivanja, a tužena nije dokazala da nastale štetne posledice po uzbunjivača nisu u vezi sa uzbunjivanjem.

Po oceni Vrhovnog kasacionog suda, pravilno je prvostepeni sud primenio materijalno pravo kada je odbio zahtev tužioca.

Prema članu 2. tačka 1. Zakona o zaštiti uzbunjivača „uzbunjivanje“ je otkrivanje informacija o kršenju propisa, kršenju ljudskih prava, vršenju javnog ovlašćenja protivno svrsi zbog koje je povereno, opasnosti po život, javno zdravlje, bezbednost, životnu sredinu, kao i radi sprečavanja štete velikih razmera, dok je prema tački 7. istog člana, „štetna radnja“ svako činjenje ili nečinenje u vezi sa uzbunjivanjem koje se uzbunjivaču ili licu koje ima pravo na zaštitu kao uzbunjivač ugrožava ili povređuje pravo odnosno kojem se ta lica stavljaju u nepovoljniji položaj.

Odredbom člana 12. stav 2. Zakona o zaštiti uzbunjivanja propisano je da je unutrašnje uzbunjivanje otkrivanje informacija poslodavca, a odredbom člana 23. stav 1. istog Zakona, da uzbunjivač prema kome je preduzeta štetna radnja u vezi sa uzbunjivanjem ima pravo na sudsku zaštitu.

U konkretnom slučaju, tužilac je prilikom slanja informacija svom poslodavcu i ovlašćenom organu Vlade Republike Srbije, upućivao pismene informacije koje su bile uopštenog karaktera, bez navođenja konkretnih činjenica i imena pripadnika službe kojima bi se ukazivalo na nepravilnosti u radu centra BIA i ..., a sa tužiocem je od strane pretpostavljenih više puta razgovarano u cilju konkretizovanja sadržine tih informacija, u pogledu postojanja i postupanja interesnih grupa prema njemu. Osim toga, pravilno je prvostepeni sud zaključio da ne postoji uzročno-posledična veza između radnji uzbunjivača i štetne radnje koja je prema uzbunjivaču preduzeta, kod utvrđenog činjeničnog stanja da lica zadužena za ocenjivanje tužioca i koja su pratila njegov rad nisu ni znala da je tužilac vršio radnje koje je okarakterisao kao radnje uzbunjivanja, slanjem uopštenih i nekonkretizovanih pismenih informacije već su prilikom ocenjivanja uzeti u obzir svi kriterijumi iz Pravilnika o ocenjivanju, a osim toga, na ocenu „ističe se“ (4) koja je data posle izjavljenog prigovora, tužilac nije imao primedbi i protiv te odluke, kao konačnog upravnog akta, nije vodio upravni postupak, pa su time otklonjene štetne posledice davanja ocene prvostepenog organa, u postupku koji je predviđen Pravilnikom o ocenjivanju BIA.

Zbog toga, po nalaženju ovog suda, davanje ocena „dobar“ (3) i „ističe se“ (4), nije posledica delovanja tužioca kao uzbunjivača, već je uzrokovano objektivnim okolnostima i parametrima koji su primenjeni prilikom ocenjivanja. Da li je tužilac ocenjen realno u odnosu na druge pripadnike službe ili nije, nije od značaja, s obzirom da je propisan poseban postupak kroz pravo na prigovor koji je tužilac iskoristio i gde je ta ocenja izmenjena i pravo na upravni postupak koji tužilac nije koristio.

Pozivanje drugostepenog suda da je izostala aktivna uloga tužene u toku ove parnice za dostavljanje relevantih dokaza, kojima bi se konkretizovale činjenice i osnov u kvalitativnom i kvantitativnom smislu, s obzirom da je bio teret dokazivanja bio na strani tužene, nije osnovano s obzirom da je tužilac u toku postupka priložio Pravilnik o ocenjivanju rada i sticanju i gubitku zvanja pripadnika Bezbednosno informativne agencije, a takođe, izveden je dokaz saslušanjem svedoka predloženih od strane tužene kojim su utvrđene bitne činjenice za odluku o postavljenom tužbenom zahtevu.

Sa iznetih razloga, saglasno odredbi člana 414. stav 1. ZPP odlučeno je kao u stavu prvom izreke.

Predsednik veća – sudija

Branislav Bosiljković, s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić