OBAVEZUJE SE tužilac da tuženoj naknadi troškove revizijskog postupka u iznosu od 33.000,00 dinara, u roku od 15 dana od dana prijema prepisa presude.

O b r a z l o ž e nj e

Presudom Višeg suda u Leskovcu P uz 3/20 od 03.02.2021. godine, stavom prvim izreke, usvojen je tužbeni zahtev tužioca i utvrđeno je da je tužena direktni izvršilac štetnih radnji nečinjenja prema državnom službeniku-uzbunjivaču u vidu neocenjivanja tužioca-uzbunjivača za 2016. godinu, 2017. godinu, 2018. godinu i 2019. godinu kao odmazde zbog izvršenog uzbunjivanja 2015. i 2016. godine i zabranjeno je tuženoj dalje vršenje štetnih radnji prema tužiocu u vidu neocenjivanja. Stavom drugim izreke, odbijen je tužbeni zahtev tužioca kojim je traženo da se utvrdi da je tužena direktni izvršilac štetne radnje u vidu nezakonitog ocenjivanja tužioca- uzbunjivača za 2015. godinu kao odmazde zbog izvršenog uzbunjivanja 2015. i 2016. godine, kao i da je radnjama neocenjivanja uzbunjivača za 2016. godinu, 2017. godinu, 2018. godinu i 2019. godinu sprečila uzbunjivača da napreduje u poslu zbog čega je tužiocu naneta materijalna štete, kao neosnovan. Stavom trećim izreke, delimično je usvojen tužbeni zahtev tužioca i obavezana je tužena da tužiocu na ime naknade nematerijalne štete zbog pretrpljenog duševnog bola i patnje nastalog kao posledica neocenjivanja i povrede ugleda državnog službenika uzbunjivača u produženom vremenskom periodu zbog uzbunjivanja isplati iznos od 150.000,00 dinara sa zakonskom zateznom kamatom od dana presuđenja 03.02.2021. godine do isplate. Stavom četvrtim izreke, odbijeni su, kao neosnovani, višak tužbenog zahteva tužioca preko dosuđenih 150.000,00 dinara, do traženih 300.000,00 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom od dana podnošenja tužbe do isplate na ime naknade nematerijalne štete, te zahtev za nakadu nematerijalne štete zbog nezakonitog ocenjivanja, nezakonitog raspoređivanja ili premeštanja na niže radno mesto, sprečavanja napredovanja na poslu, gubitka zvanja samostalnog savetnika, nezakonitog umanjenja ličnog dohotka, uskraćivanja isplate putnih troškova za odlazak i dolazak sa posla, diskriminacije po osnovu rada i uslova rada, prisiljavanja, zlostavljanja i uznemiravanja, kršenja privatnosti uzbunjivača i njegove porodice, vređanja dostojanstva ličnosti i državnog službenika, ugrožavanja ličnog i profesionalnog integriteta, upućivanja pretnji i dostavljanja nezakonitih izjava, uz stvaranje neprijateljskog, ponižavajućeg i uvredljivog okruženja, nezakonitog izdavanja radnih ciljeva i naloga na privatni mejl tužioca i uznemiravanja porodice, pogoršavanja uslova rada, oduzimanja službenog vozila i dovođenja tužioca u stanje potpune izolacije, sve sa ciljem da sam državni službenik raskine radni odnos, a sve zbog uzbunjivanja, kao i višak tužbenog zahteva za isplatu zakonske zatezne kamate na dosuđeni iznos nematerijalne štete od 150.000,00 dinara počev od dana podnošenja tužbe do dana presuđenja. Stavom petim izreke, odbijen je tužbeni zahtev tužioca da se utvrdi da je tužena izvršila veći broj štetnih radnji maltretiranja, šikaniranja i zlostavljanja tužioca uzbunjivača po osnovu rada i radnog angažovanja, izvršenim dostavljanjem više puta specifikacije radnih ciljeva za 2016. godinu i više puta poziva na mesečni sastanak sa službenog mejla na privatni mejl tužioca od strane lica koje nije neposredno pretpostavljeno tužiocu tako da su izvršene štetnje radnje trajale u kontinuitetu tokom čitave 2016. godine, zbog čega je došlo do pogoršanja uslova rada tužioca i to sve zbog izvršenog uzbunjivanja 2015. i 2016. godine, kao neosnovan. Stavom šestim izreke, odbijen je tužbeni zahtev tužioca kojim je traženo da se utvrdi da je tužena izvršila štetnu radnju prema tužiocu prekidom isplate putnih troškova za odlazak i povratak sa posla počev od januara 2018. godine do 16.05.2019. godine i to zbog izvršenog uzbunjivanja 2015. i 2016. godine, čime je tužiocu naneta materijalna šteta, kao neosnovan. Stavom sedmim izreke, odbijen je tužbeni zahtev tužioca kojim je traženo da se utvrdi da je tužena dana 21.01.2019. godine i 05.07.2019. godine izvršila štetne radnje prema tužiocu pokušajima nezakonite smene sa mesta šefa Odseka Republičke veterinarske inspekcije za ... upravni okrug, sa sedištem u ..., uz premeštanje na niže radno mesto rukovodioca grupe veterinarske inspekcije za kontrolu bezbednosti i kvaliteta hrane i sporednih proizvoda životinjskog porekla i sprečavanje povratka na radno mesto u ..., odnosno obavljanje poslova u zgradi ... upravnog okruga i to zbog izvršenog uzbunjivanja 2015. i 2016. godine, čime je tužiocu naneta šteta kao neosnovan. Stavom osmim izreke, odbijen je tužbeni zahtev tužioca kojim je traženo da se utvrdi da je tužena Republika Srbija, Vlada Republike Srbije, indirektni izvršilac štetnih radnji prema tužiocu i to dana 07.09.2018. godine na taj način što je Vlada Republike Srbije na čelu sa predsednikom Anom Brnabić svojim zaključkom 05 broj 110-7785/2018 od 28.08.2018. godine, koji je stupio na snagu 07.09.2018. godine, dala saglasnost na Pravilnik o unutrašnjem uređenju i sistematizaciji radnih mesta u Ministarstvu poljoprivrede, šumarstva i vodoprivrede broj 110-00.45/2018-09 od 09.09.2018. godine, kao i dana 17.06.2019. godine, na taj način što je svojim zaključkom 05- 110-5542/2019 id 06.06.2019. godine, koji je stupio na snagu 17.06.2019. godine, dala saglasnost na Pravilnik o unutrašnjem uređenju i sistematizaciji radnih mesta u Ministarstvu poljoprivrede, šumarstva i vodoprivrede broj 110-0031/2019-09 od 13.03.2019. godine a kojim pravilnicima je propisano radno mesto Rukovodilac grupe u zvanju samostalni savetnik, Grupa veterinarske inspekcije za kontrolu bezbednosti i kvaliteta hrane i sporednih proizvoda životinjskog porekla, Odsek veterinarske inspekcije ..., Odeljenje veterinarske inspekcije u Upravi za veterinu, kojim je indirektno Vlada Republike Srbije, po unapred pripremljenom scenariju, propisala fiktivno niže radno mesto i izvršila štetne radnje prema tužiocu, i to nezakonito premeštanje na niže radno mesto zbog izvršenog uzbunjivanja 2015. i 2016. godine. Stavom devetim izreke, odbijen je tužbeni zahtev tužioca kojim je traženo da se uklone posledice štetne radnje nezakonitog premeštanja na niže radno mesto, tj. radno mesto Rukovodilac grupe veterinarske inspekcije za kontrolu bezbednosti i kvaliteta hrane i sporednih proizvoda životinjskog porekla i da se tužilac rasporedi na radno mesto šefa Odseka veterinarske inspekcije ..., Odeljenje veterinarske inspekcije u Upravi za veterinu sa sedištem u ... u zvanju samostalni savetnik kao neosnovan. Stavom desetim izreke, odbijen je tužbeni zahtev tužioca kojim je traženo da se tužena obaveže da tužiocu na ime pretrpljene materijalne štete, zbog nezakonitog ocenjivanja i neizvršenog ocenjivanja u produženom vremenskom periodu i sprečavanja napredovanja u službi, zbog uzbunjivanja, isplati materijalnu štetu povećanjem koeficijenta za isplatu ličnog dohotka VII platne grupe, sa platnim razredom 3,49 uvećanjem na platni razred 4,45, od dana podnošenja tužbe dok postoji zakonski osnov, sa zakonskom zateznom kamatom na svaku pojedinačnu ratu od poslednjeg dana u mesecu za prethodni mesec do isplate, kao i da izvrši uplatu doprinosa za penzijsko i invalidsko osiguranje kod nadležnih fondova za razliku umanjene zarade, kao pretrpljene materijalne štete, na ime razlike u zaradi za period od 01.06.2011. do 01.01.2015. godine isplati pojedinačne mesečne iznose sa zakonskom zateznom kamatom, bliže navedeno u tom stavu, kao i da izvrši uplatu doprinosa za penzijsko i invalidsko osiguranje kod nadležnih fondova, kao neosnovan. Stavom jedanaestim izreke, odbijen je tužbeni zahtev tužioca kojim je traženo da se obaveže tužena da tužiocu na ime putnih troškova kao pretrpljene materijalne štete za period od januara 2018. godine do maja 2019. godine plati iznose sa zakonskom zateznom kamatom, bliže navedeno u tom stavu izreke, kao neosnovan. Stavom dvanaestim izreke, odbijen je tužbeni zahtev tužioca kojim je traženo da se obaveže tužena da tužiocu isplati na ime PTT usluga, kao pretrpljene materijalne štete, za period 2011.-2019. godine pojedinačno opredeljene iznose sa zakonskom zateznom kamatom, bliže navedeno u tom stavu izreke, kao neosnovan. Stavom trinaestim izreke, odbijen je tužbeni zahtev tužioca kojim je traženo da se obaveže tužena da tužiocu na ime isplaćenih sudskih taksi, kao pretrpljene materijalne štete, isplati iznso od 46.350,00 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom od dana veštačenja do isplate, kao neosnovan. Stavom četrnaestim izreke, odbijen je tužbeni zahtev tužioca kojim je traženo da se tuženoj zabrani dalje vršenje štetnih radnji nezakonitog ocenjivanja, nezakonitog raspoređivanja ili premeštanja na niže radno mesto, sprečavanja napredovanja na poslu, uskraćivanja isplate putnih troškova za odlazak i dolazak sa posla, diskriminacije po osnovu rada i uslova rada, prisiljavanja, zlostavljanja i uznemiravanja, kršenja privatnosti uzbunjivača i njegove porodice i stavljanja uzbunjivača u nepovoljniji položaj, kao neosnovan. Stavom petnaestim izreke, obavezana je tužena da tužiocu na ime naknade troškova postupka isplati iznos od 87.850,00 dinara.

Apelacioni sud u Nišu je presudom Gž uz 2/2021 od 20.08.2021. godine, stavom prvim izreke, potvrdio presudu Višeg suda u Leskovcu P uz 3/20 od 03.02.2021. godine u stavovima prvom, trećem, četvrtom, petom, sedmom, osmom, devetom, dvanaestom i trinaestom izreke i u delu stava desetog izreke kojim je traženo da se obaveže tužena da tužiocu isplati materijalnu štetu povećanjem koeficijenta za isplatu ličnog dohotka VII platne grupe, sa platnim razredom 3,49 uvećanjem na platni razred 4,45, od dana podnošenja tužbe dok postoji zakonski osnov, sa uplatom doprinosa za penzijsko i invalidsko osiguranje i u delu stava četrnaestog izreke u odnosu na zabranu diskriminacije po osnovu rada i uslova rada, prisiljavanja, zlostavljanja i uznemiravanja, kršenja privatnosti uzbunjivača i njegove porodice raspoređivanja ili premeštanja na niže radno mesto, pa su u tim delovima žalbe tužioca i tužene odbijene kao neosnovane. Stavom drugim izreke, preinačena je ista presuda u stavu drugom, šestom i jedanaestom izreke i u preostalim delovima stava desetog i četrnaestog izreke, tako što je usvojen tužbeni zahtev tužioca i utvrđeno je da je tužena izvršila štetnu radnju prema tužiocu kao uzbunjivaču, stavljanjem u nepovoljniji položaj tužioca u postupku nezakonitog ocenjivanja za 2015. godinu i nečinjenjem u vidu neocenjivanja u 2016., 2017., 2018. i 2019. godini, da je istim radnjama sprečen da napreduje u poslu i uskraćivanjem prava na isplatu troškova za dolazak i odlazak sa rada počev od januara 2018. godine do 16.05.2019. godine, obavezana je tužiocu da na ime naknade materijalne štete u vidu razlike plate za period 01.06.2011. godine do 01.01.2015. godine isplati pojedinačno opredeljene mesečne iznose sa zakonskom zateznom kamatom na svaki iznos od poslednjeg dana u mesecu do isplate i da na iznose razlike zarade izvrši uplatu doprinosa za penzijsko i zdravstveno osiguranje kod nadležnih fondova i da u vidu naknade troškova prevoza za dolazak i odlazak sa rada za period od januara 2018. godine do 16.05.2019. godine pojedinačno opredeljene mesečne iznose sa zakonskom zateznom kamatom na svaki iznos od poslednjeg dana u mesecu do isplate, sve bliže navedeno u tom stavu izreke i zabranjeno je tuženoj dalje vršenje štetnih radnji nezakonitog ocenjivanja, sprečavanja napredovanja na poslu i uskraćivanja isplate troškova za dolazak i odlazak sa posla. Stavom trećim izreke, preinačena je odluka o troškovima postupka sadržana u stavu petnaestom izreke iste presude tako što je obavezana tužena da tužiocu na ime troškova postupka isplati iznos od 208.800,00 dinara.

Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu, tužilac i tužena su blagovremeno izjavili revizije i to tužilac protiv stava prvog izreke u delu u kome je potvrđena prvostepena presuda u stavovima četvrtom, petom, sedmom, osmom, devetom, u delu stava desetog, stavovima dvanaestom i trinaestom izreke i u preostalom delu stava četrnaestog izreke, zbog pogrešno i nepotpuno utvrđenog činjeničnog stanja, pogrešne primene materijalnog prava i bitne povrede odredaba parničnog postupka a tužena protiv stava prvog izreke u delu u kome je potvrđena prvostepena presuda u stavovima prvom i trećem izreke i protiv preinačujućeg dela izreke, iz istih razloga.

Ispitujući pravilnost presude donete u drugom stepenu u smislu člana 408. Zakona o parničnom postupku-ZPP („Sl. glasnik RS“ br. 72/11...10/23), Vrhovni sud je ocenio da revizija tužioca nije osnovana a revizija tužene delimično osnovana.

Donošenjem pobijane presude nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2 ZPP, na koju Vrhovni sud pazi po službenoj dužnosti, a ni bitna povreda iz člana 374. stav 2. tačka 10 ZPP, na koju se revizijom neosnovano ukazuje.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilac je bio zaposlen kod tužene. Od 10.09.2009. godine bio je raspoređen na radnom mestu šefa Odseka veterinarske inspekcije ..., Odeljenje veterinarske inspekcije u Upravi za veterinu, u zvanju samostalnog savetnika, sa mestom rada u ... . Nakon toga, rešenjem Ministarstva poljoprivrede, trgovine, šumarstva i vodoprivrede od 03.06.2011. godine, raspoređen je na radno mesto veterinarski inspektor za zdravstvenu zaštitu i dobrobit životinja, u zvanju savetnika, sa mestom rada u ..., a na mesto šefa odseka, umesto tužioca, postavljeno je treće lice. Tužilac je u toku 2015. i 2016. godine preduzeo više radnji dostavljanja informacija o nepravilnostima u vezi sa naplatom potvrda prilikom obeležavanja goveda i vođenja evidencija o obeleženim govedima i registracije goveda i izdavanja uverenja o zdravstvenom stanju goveda, tako što je podneskom od 25.06.2015. godine o tome obavestio ministra poljoprivrede i zaštite životne sredine, 02.09.2015. godine istu informaciju je uputio Agenciji za borbu protiv korupcije, 18.01.2016. godine obratio se Tužilaštvu za organizovani kriminal podnoseći krivičnu prijavu protiv bivšeg direktora Uprave veterine, a 25.03.2016. godine o tome obaveštena javnost izdavanjem saopštenja za javnost.

U periodu od 2011. godine do jula 2019. godine, tužena je donela više rešenja o raspoređivanju tužioca na radno mesto veterinarskog inspektora, najpre u zvanju savetnika, a zatim u zvanju samostalnog savetnika (počev od rešenja od 22.10.2014. godine). Tužilac je u vezi sa ovim rešenjima izjavljivao žalbe, a u slučajevima donetih konačnih rešenja, vodio je upravni spor. Osporenim konačnim rešenjem od 21.01.2019. godine i rešenjem od 05.07.2019. godine, tužilac je raspoređen na radno mesto rukovodilac grupe, u zvanju samostalnog savetnika, sa koeficijentom od 3,49.

U periodu od 2011. do 2015. godine tužilac je ocenjen najnižom ocenom 2,00- zadovoljava. Rešenja o ocenjivanju tužilac je osporio i presudama Upravnog suda poništena su rešenja žalbene komisije u vezi sa ocenjivanjem tužioca za ove godine. Za 2016., 2017., 2018 i 2019. godinu tužilac nije ocenjen.

Tokom septembra 2016. godine tužilac je pozvan u službene prostorije poslodavca, radi uručenja izjave o saglasnosti za raspoređivanje na niže radno mesto u zvanju savetnika, koju izjavu je tužilac odbio da potpiše. Nakon toga je tužiocu na kućnu adresu dostavljen dopis sa spiskom slobodnih radnih mesta u Upravi za veterinu sa pozivom da se u roku od 3 dana izjasni da li prihvata neko od ponuđenih radnih mesta. Tužiocu je dostavljen veći broj mejlova na privatnu mejl adresu, sa sadržinom koja se tiče poslovnih obaveza u cilju javljanja na razgovor radi specifikacije radnih ciljeva za tu godinu i poziva na mesečne sastanke veterinarske inspekcije.

U periodu od 01.01.2018. godine do 16.05. 2018. todine, tužiocu nije vršena isplata troškova za prevoz. Tužilac se 02.04.2018. godine obratio ministarstvu sa zahtevom za isplatu ovih troškova, koji zahtev je rešenjem ministarstva od 18.06.2018. godine odbačen. Ovo rešenje je poništeno u žalbenom postupku. U ponovnom postupku je doneto konačno rešenje 22.11.2018. godine kojim je zahtev tužioca odbijen (rešenje je potvrđeno od strane žalbene komisije od 04.02.2019. godine).

Vlada Republike Srbije je svojim zaključkom od 28.08.2018. godine, koji je stupio na snagu 07.09.2018. godine, dala saglasnost na Pravilnik o unutrašnjem uređenju i sitematizaciji radnih mesta u Ministarstvu poljoprivrede, šumarstva i vodoprivrede od 09.08.2018. godine, a zaključkom od 06.06.2019. godine, koji je stupio na snagu 17.06.2019. godine, dala je saglasnost na Pravilnik o unutrašnjem uređenju i sitematizaciji radnih mesta u Ministarstvu poljoprivrede, šumarstva i vodoprivrede od 13.03.2019. godine, a kojim pravilnicima je propisano radno mesto Rukovodilac grupe u zvanju samostalni savetnik, Grupa veterinarske inspekcije za kontrolu bezbednosti i kvaliteta hrane i sporednih proizvoda životinjskog porekla, Odsek vetrinarske inspekcije ..., Odeljenje veterinarske inspekcije u Upravi za veterinu.

Veštačnjem je utvrđena razlika plate tužioca za period od 01.06.2011. godine do 01.01.2015. godine, visina neisplaćene naknade troškova prevoza za dolazak i odlazak sa posla za period od januara 2018. godine do 16.05.2019. godine, te troškova isplaćenih sudskih taksi za podneske u upravnim postupcima i upravnim sporovima koje je tužilac vodio i PTT usluga u vezi sa plaćenom poštarinom za podneske, koje je tužilac tužbom takođe potraživao.

Polazeći od ovako utvrđenog činjeničnog stanja, nižestepeni sudovi su primenom čl. 2, 23. i 29. Zakona o zaštiti uzbunjivača, utvrdili da je prema tužiocu preduzeta štetna radnja u vezi sa uzbunjivanjem neocenjivanjem tužioca za period 2016.-2019. godine, te doneli odluku o zabrani daljeg vršenja te radnje i za naknadu nematerijalne štete u iznosu od 150.000,00 dinara sa pripadajućom zakonskom zateznom kamatom počev od dana presuđenja do isplate zbog povrede ugleda i časti. Odbijen je tužbeni zahtev tužioca za utvrđenje da je prema njemu zbog uzbunjivanja preduzeta štetna radnja izvršenim dostavljanjem više puta specifikacije radnih ciljeva i više poziva na mesečne sastanke tokom 2016. godine sa službenog mejla na tužiočev privatni mejl, od strane lica koje nije bilo neposredno pretpostavljeno tužiocu, sa obrazloženjem da je ta radnja preduzeta u cilju izvršavanja zakonske obaveze tužene kao poslodavca za pribavljanje saglasnosti tužioca za raspoređivanje na niže radneo mesto i radi uručenja poziva i radnih ciljeva tužiocu, a ne u cilju šikaniranja tužioca zbog radnji uzbunjivanja.

Nižestepeni sudovi su zaključili da je neosnovan i tužbeni zahtev za utvrđenje da je tužena prema tužiocu preduzela štetnu radnju pokušajem nezakonite smene tužioca donošenjem rešenja od 21.01.2019. godine i 05.07.2019. godine, uz zabranu daljeg vršenja nezakonitog raspoređivanja ili premeštanja na niže radno mesto i za otklanjanje štetne posledice raspoređivanjem tužioca na radno mesto šefa odseka. Po stanovištu nižestepenih sudova, ove radnje su učinjene radi raspoređivanja tužioca na slobodno radno mesto i istima nije izvršena tužiočeva smena sa tog mesta budući da pre tih datuma tužilac nije obavljao navedene poslove.

Po stanovištu nižestepenih sudova nije osnovan ni tužbeni zahtev za utvrđenje da je Vlada Republike Srbije prema tužiocu indirektni izvršilac štetnih radnji u vezi sa uzbunjivanjem davanjem 07.09.2018. godine i 17.06.2019. godine saglasnosti na Pravilnike o unutrašnjem uređenju i sistematizaciji radnih mesta u Ministarstvu poljoprivrede, šumarstva i vodoprivrede od 09.09.2018. godine, i 13.03.2019. godine, sa obrazloženjem da nije dokazano da je je radnja davanja saglasnosti na akt o sistematizaciji učinjena radi onomogućivanja tužioca da bude raspoređen na mesto šefa odseka, te stoga nema uzročno-posledične veze sa izvršenim uzbunjivanjem.

Kao neosnovan odbijen je i tužbeni zahtev tužioca za naknadu nematerijalne štete preko dosuđenog, do traženog iznosa od 300.000,00 dinara, sa pripadajućom kamatom od dana podnošenja tužbe do isplate i za zakonsku zateznu kamatu na dosuđeni iznos od dana podnošenja tužbe do dana presuđenja, kao i zahtev za naknadu nematerijalne štete zbog nezakonitog raspoređivanja ili premeštanja na niže radno mesto, sprečavanja napredovanja na poslu, gubitka zvanja samostalnog savetnika, diskriminacije po osnovu rada i uslova rada, prisiljavanja, zlostavljanja i uznemiravanja, kršenja privatnosti uzbunjivača i njegove porodice, vređanja dostojanstva ličnosti i državnog službenika, ugrožavanja ličnog i profesionalnog integriteta, upućivanja pretnji i dostavljanja nezakonitih izjava, uz stvaranje neprijateljskog, ponižavajućeg i uvredljivog okruženja, nezakonitog izdavanja radnih ciljeva i naloga na privatni mejl tužioca i uznemiravanja porodice, pogoršavanja uslova rada, oduzimanja službenog vozila i dovođenja tužioca u stanje potpune izolacije. Takođe je kao neosnovan odbijen tužbeni zahtev tužioca za obavezivanje tužene na isplatu materijalne štete povećanjem koeficijenta za isplatu ličnog dohotka VII platne grupe, sa platnim razredom 3,49 uvećanjem na platni razred 4,45, od dana podnošenja tužbe dok postoji zakonski osnov, sa uplatom doprinosa za penzijsko i invalidsko osiguranje, te na isplatu naknade za PTT usluge i isplaćenih sudskih taksi, sa pripadajućom zakonskom zateznom kamatom, budući da je reč o troškovima koji su nastali u postupcima vođenim od strane tužioca u upravnom postupku i u postupku pred Upravnim sudom, te je tužilac imao mogućnost da ih u tim postupcima naknadi.

Vrhovni sud je stanovišta da se revizijom tužioca i tužene neosnovano ukazuje na pogrešnu primenu materijalnog prava u ovom delu.

Naime, Zakonom o zaštiti uzbunjivača u članu 5. propisano je da uzbunjivač ima pravo na zaštitu, u skladu sa zakonom, ako: 1) izvrši uzbunjivanje kod poslodavca, ovlašćenog organa ili javnosti na način propisan zakonom; 2) otkrije informaciju iz člana 2. tačka 1) ovog zakona (u daljem tekstu: informacija) u roku od jedne godine od dana saznanja za izvršenu radnju zbog koje vrši uzbunjivanje, a najkasnije u roku od deset godina od dana izvršenja te radnje; 3) bi u trenutku uzbunjivanja, na osnovu raspoloživih podataka, u istinitost informacije, poverovalo lice sa prosečnim znanjem i iskustvom kao i uzbunjivač.

Odredbom člana 21. stav 1. istog zakona, propisano je da poslodavac ne sme činjenjem ili nečinjenjem da stavi uzbunjivača u nepovoljniji položaj u vezi sa uzbunjivanjem, a naročito ako se nepovoljniji položaj odnosi na zapošljavanje, sticanje svojstva pripravnika ili volontera, rad van radnog odnosa, obrazovanje, osposobljavanje ili stručno usavršavanje, napredovanje na poslu, ocenjivanje, sticanje ili gubitak zvanja, disciplinske mere i kazne, uslove rada, prestanak radnog odnosa, zaradu i druge naknade iz radnog odnosa, učešće u dobiti poslodavca, isplatu nagrade i otpremnine; raspoređivanje ili premeštaj na drugo radno mesto, nepreduzimanje mera radi zaštite zbog uznemiravanja od strane drugih lica, upućivanje na obavezne zdravstvene preglede ili upućivanje na preglede radi ocene radne sposobnosti.

Odredbom člana 22. istog zakona propisano je da u slučajevima nanošenja štete zbog uzbunjivanja, uzbunjivač ima pravo na naknadu štete, u skladu sa zakonom koji uređuje obligacione odnose a odredbom člana 26. da se tužbom za zaštitu u vezi sa uzbunjivanjem može se tražiti: utvrđenje da je prema uzbunjivaču preduzeta štetna radnja, zabrana vršenja i ponavljanja štetne radnje, uklanjanje posledica štetne radnje, naknada materijalne i nematerijalne štete i objavljivanje presude donete po tužbi podnetoj iz razloga predviđenih u tač. 1) do 4) ovog stava u sredstvima javnog informisanja, o trošku tuženog (stav prvi) i da se tužbom iz stava 1. tog člana ne može se pobijati zakonitost pojedinačnog akta poslodavca kojim je rešavano o pravima, obavezama i odgovornostima zaposlenog po osnovu rada (stav drugi).

Odredbom člana 27. istog zakona,propisano je da u tužbi za ocenu zakonitosti pojedinačnog akta poslodavca kojim je rešavano o pravima, obavezama i odgovornosti uzbunjivača po osnovu rada, po posebnim propisima, uzbunjivač može istaći navod da pojedinačni akt poslodavca predstavlja štetnu radnju u vezi sa uzbunjivanjem (stav prvi); u posebnom postupku sud ocenjuje osnovanost navoda da pojedinačni akt poslodavca predstavlja štetnu radnju u vezi sa uzbunjivanjem, u skladu sa ovim zakonom (stav treći).

Po oceni Vrhovnog suda, pravilno su nižestepeni sudovi zaključili da je tužena prema tužiocu preduzela štetnu radnje nečinjenjem - neocenjivanjem tužioca za 2016, 2017, 2018. i 2019. godinu, da je ova štetna radnja preduzeta u vezi sa uzbunjivanjem tužioca izvršenim u toku 2015. i 2016. godine, te da je tužilac zbog preduzetih radnji pretrpeo nematerijalnu štetu u vidu duševnih bolova zbog povrede časti i ugleda po kom osnovu mu je dosuđena pravična naknada koja je, nasuprot revizijskim navodima tužioca, pravilno odmerena u skladu sa članom 200. Zakona o obligacionim odnosima a zakonska zatezna kamata pravilno douđena od dana presuđenja. Tužena, iako je na njoj bio teret dokazivanja, nije pružila dokaz da ova radnja nije u uzročnoj vezi sa izvršenim uzbunjivanjem, odnosno da su postojali opravdani razlozi iz kojih tužilac u dužem vremenskom periodu nije ocenjen. Za ostale radnje, koje tužilac označava kao štetne radnje, te u delu za naknadu štetu za koju tužilac tvrdi da je nastala u vezi sa tim radnjama, i za otklanjanje posledica nastalih usled tih radnji, pravilan je zaključak nižestepenih sudova o neosnovanosti tužbenih zahteva u tom delu zbog čega su pravilno odlučili odbijanjem tužbenih zahteva tužilaca, za koju odluku su dali jasne razloge koje prihvata i Vrhovni sud. Nasuprot revizijskim navodima tužioca, pravilan je zaključak nižestepenih sudova da ne predstavlja štetnu radnju donošenje rešenja od 21.01.2019. godine i 05.07.2019. godine, budući da je tužilac vodio upravni postupak u kome je pobijao ova rešenja kojima je odlučeno o njegovom pravu iz radnog odnosa, pa ne postoji mogućnost dvostruke nadležnosti suda u ovom postupku.

Međutim, po oceni Vrhovnog suda, drugostepeni sud je, preinačenjem prvostepene presude za utvrđenje nezakonitog ocenjivanja tužioca za 2015. godinu kao štetne radnje i za naknadu nematerijalne štete u vezi sa tom radnjom, kao i za naknadu materijalne štete zbog neplaćanja troškova prevoza za dolazak i odlazak sa rada počev od januara 2018. godine do 16.05.2019. godine i razlike plate za period 01.06.2011. godine do 01.01.2015. godine, pogrešno primenio materijalno pravo, a tužena osnovano na to ukazuje u reviziji.

U konkretnom slučaju, tužilac tvrdi da je štetna radnja ocenjivanje za 2015. godinu, kao posledica uzbunjivanja izvršenog u toku 2015. i 2016. godine, te da je ova radnja nezakonita. Međutim, navedeno se ne može isticati u vezi sa uzbunjivanjem u ovom postupku, budući da je tužilac vodio poseban upravni postupak čiji je predmet bila ocena zakonitosti ovih odluka i zaštita ovog njegovog prava iz radnog odnosa.

U vezi sa tužbenim zahtevom za naknadu materijalne štete za troškove prevoza za dolazak i odlazak sa rada počev od januara 2018. godine do 16.05.2019. godine, tužilac nije u toku postupka učinio verovatnim da je prema njemu učinjena ova štetna radnja, budući da je povodom njegovog zahteva nadležnom organu za naknadu ovih troškova doneto konačno rešenje kojim je njegov zahtev odbijen kao neosnovan. Ova odluka doneta je u upravnom postupku koji je tužilac vodio radi radi zaštite ovog prava, te ne može zahtevati u ovom postupku naknadu štete po tom osnovu.

Po oceni Vrhovnog suda, nasuprot stanovištu drugostepenog suda, tužiocu ne pripada ni pravo na naknadu štete u visini razlike u zaradi u periodu od 01.06.2011. godine do 01.01.2015. godine, koja je nastala usled primene nižeg koeficijenta u odnosu na prvobitno utvrđeni koeficijent od 3,49, po rešenjima tužene o raspoređivanju, koja su rešenja potom poništena. Naime, ove štetne radnje tužene učinjene su u periodu koji je prethodio radnjama uzbunjivanja iz 2015. i 2016. godine, te ne postoji uzročno-posledična veza između tih radnji i uzbunjivanja koje je kasnije preduzeto. Pritom, suprotno stanovištu drugostepenog suda, nema kontinuiteta sa prethodnim uzbunjivanjem iz 2011. godine, jer su radnje uzbunjivanja koje su predmet ovog spora različite u odnosu na štetne radnje iz prethodnog perioda.

Istovremeno, pravilno je drugostepeni sud preinačio prvostepenu presudu usvajanjem tužbenog zahteva u delu za utvrđenje da je usled radnje neocenjivanja za period od 2016.-2019. godine, tužilac sprečen da napreduje u poslu i za zabranu sprečavanja napredovanja na poslu. Naime, i po oceni ovog suda, ova radnja tužene jeste štetna radnja u vezi sa uzbunjivanjem, pa tužiocu priada tražena pravna zaštita.

Pravilna je i odluka o troškovima postupka jer je doneta pravilnom primenom člana 153. Zakona o parničnom postupku.

Iz navedenih razloga, odlučeno je kao u prvom, drugom i trećem izreke, na osnovu člana 414. stav 1. i člana 416. stav 1. Zakona o parničnom postupku.

S obzirom da je tužena uspela u postupku po reviziji, priznat joj je trošak u vezi sa sastavom revizije u iznosu od 33.000,00 dinara, prema važećoj Taksenoj tarifi, pa je odlučeno kao u stavu četvrtom izreke.

Predsednik veća - sudija

Gordana Komnenić, s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković