U IME NARODA

Vrhovni kasacioni sud, u veću sastavljenom od sudija: Ljubice Milutinović, predsednika veća, Vesne Subić i Jelice Bojanić Kerkez, članova veća, u parnici tužioca AA iz ..., čiji je punomoćnik Irena Stojadinović, advokat iz ..., protiv tuženog Zavod za hitnu medicinsku pomoć u Nišu, čiji je punomoćnik Tanja Savić, advokat iz ..., radi zaštite u vezi sa uzbunjivanjem, odlučujući o reviziji tužioca izjavljenoj protiv presude Apelacionog suda u Nišu Gž uz 7/19 od 10.06.2019. godine, u sednici održanoj dana 20.11.2019. godine, doneo je

P R E S U D U

PREINAČUJU SE presuda Apelacionog suda u Nišu Gž uz 7/19 od 10.06.2019. godine i presuda Višeg suda u Nišu P uz 4/18 od 27.02.2019. godine, tako što se delimično usvaja tužbeni zahtev, pa se:

- utvrđuje da je tuženi Zavod za hitnu medicinsku pomoć u Nišu prema tužiocu AA iz ... preduzeo štetnu radnju u vezi sa uzbunjivanjem, na taj način što je prijavu uzbunjivača – tužioca postavio na sve četiri oglasne table u prostorijama tuženog, zbog čega je tužilac bio izložen šikaniranjima, pretnjama, nazivan pogrdnim imenima,

- nalaže tuženom da otkloni posledice štetnje radnje na taj način što će skinuti prijavu tužioca sa oglasne table u roku od 15 dana,

- zabranjuje tuženom vršenje i ponavljanje štetne radnje,

- obavezuje tuženi da tužiocu isplati na ime naknade nematerijalne štete iznos od 50.000,00 dinara za pretrpljeni strah i iznos od 80.000,00 dinara za duševne bolove zbog povrede časti i ugleda, sa zakonskom zateznom kamatom od 27.02.2019.godine do isplate,

- naređuje objavljivanje ove presude u najtiražnijem lokalnom javnom glasilu, o trošku tuženog,

- obavezuje tuženi da tužiocu naknadi troškove postupka u iznosu od 206.700,00 dinara i ovog revizijskog postupka u iznosu od 81.000,00 dinara, u roku od 15 dana, sa zakonskom zateznom kamatom od izvršnosti presude do isplate,

    a u preostalom revizija odbija kao neosnovana.

O b r a z l o ž e nj e

Presudom Višeg suda u Nišu P uz 4/18 od 27.02.2019. godine, stavom prvim izreke, odbijen je tužbeni zahtev kojim je tužilac tražio da se utvrdi da je tuženi prema njemu preduzeo štetnu radnju u vezi sa uzbunjivanjem, na taj način što je prijavu uzbunjivača – tužioca postavio na sve četiri oglasne table u prostorijama tuženog, zbog čega je bio izložen stalnim šikaniranjima od strane njemu nepoznatih lica putem telefonskih poziva, putem pismena koja su ostavljana na oglasne table tuženog, u kojima su mu upućivane pretnje, nazvan je cinkarošem, mutivodom i drugim pogrdnim imenima i dobijao pretnje da će ostati bez posla, te da se naloži tuženom da otkloni posledice štetnje radnje na taj način što će skinuti prijavu tužioca sa oglasne table u roku od 15 dana i da se zabrani tuženom vršenje i ponavljanje štetne radnje. Stavom drugim izreke, odbijen je tužbeni zahtev tužioca kojim je tražio da se tuženi obaveže da mu na ime naknade nematerijalne štete plati iznos od 100.000,00 dinara za pretrpljeni strah i iznos od 99.000,00 dinara za duševne bolove zbog povrede časti i ugleda, sa zakonskom zateznom kamatom od dana donošenja presude do isplate. Stavom trećim izreke, odbijen je, kao neosnovan, tužbeni zahtev tužioca kojim je tražio da se naredi objavljivanje ove presude u javnom glasilu „Blic“ novine, o trošku tuženog. Stavom četvrtim izreke, obavezan je tužilac da tuženom na ime troškova parničnog postupka isplati iznos od 11.000,00 dinara sa zakonskom zateznom kamatom od izvršnosti do isplate, kao i iznos od 6.900,00 dinara na ime takse za odgovor na tužbu.

Presudom Apelacionog suda u Nišu Gž uz 7/19 od 10.06.2019. godine, odbijena je žalba tužioca kao neosnovana i prvostepena presuda je potvrđena.

Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu, tužilac je blagovremeno izjavio reviziju zbog bitne povrede odredaba parničnog postupka i pogrešne primene materijalnog prava.

Vrhovni kasacioni sud je ispitao pobijanu presudu na osnovu člana 408. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, broj 72/11 ... 87/18), i našao da je revizija osnovana u navodima o pogrešnoj primeni materijalnog prava.

U postupku pred nižestepenim sudovima nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti. Nije učinjena ni bitna povreda iz člana 374. stav 1. ZPP, jer drugostepeni sud u postupku odlučivanja o žalbi nije pogrešno primenio koju odredbu ovog zakona od uticaja na donošenje zakonite i pravilne odluke.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilac je u radnom odnosu kod tuženog, na radnom mestu ... . Tužilac je 24.01.2017. godine Ministarstvu zdravlja – Sektoru za inspekcije poslova – Odeljenje za zdravstvenu inspekciju Odsek Niš, podneo prijavu zbog kršenja radnopravnih propisa u pogledu radnog angažovanja jednog od zaposlenih od strane tuženog poslodavca, nepoštovanja zakonske procedure kod raspisivanja konkursa za nova radna mesta i drugih nepravilnosti. U tom pismenu, koje je svojeručno potpisao, tužilac se pozvao na član 10. Zakona o zaštiti uzbunjivača. Tom odredbom je propisana zabrana zaštite podataka o ličnosti uzbunjivača. Direktor tuženog je upoznat sa prijavom koju je tužilac podneo, došao je u posed prijave i prijava je istaknuta na sve četiri oglasne table u prostorijama tuženog, uz propratno obaveštenje, potpisano od strane direktora, u kome je navedeno da imajući u vidu princip transparentnosti, dostavljena je na uvid zaposlenima prijava uzbunjivača. Prema nalazu i mišljenju veštaka neuropsihijatra, tužilac je obelodanjivanje uloge spoljašnjeg uzbunjivača od strane tuženog doživeo kao nepravedenu radnju, koja mu je poremetila životnu poziciju i opštu životnu aktivnost, zbog čega mu je postavljena dijagnoza F 43, što predstavlja akutnu reakciju na stres i reakciju prilagođavanja, pa mu je kao terapija prepisano da koristi lek za spavanje i antidepresiv u večernjim satima.

Pri tako utvrđenom činjeničnom stanju, nižestepeni sudovi su zaključili da u konkretnom slučaju tužilac nije učinio verovatnim da je prema njemu od strane tuženog poslodavca preduzeta štetnja radnja, koja je za posledicu imala njegovo stavljanje u nepovoljniji položaj upravo sa uzbunjivanjem. Zaključak je obrazložen time da se tužilac izjasnio da mu je bilo poznato da je kod tuženog imenovano lice za prijem informacija i vođenje postupka u vezi sa uzbunjivanjem, a kome se prethodno nije obratio, da tužilac nije stavljen u nepovoljniji položaj nakon objavljivanja prijave, već je konsultovan od strane direktora oko raspoređivanja za određeni teren i njegov je predlog uvažen, da je od strane Odeljenja za zdravstvenu inspekciju od 09.02.2017. godine obavešten da se njegova predstavka ne odnosi na inspekciju rada i nadležnost tog organa i da tužilac nije dokazao da su za njega nastupili štetne posledice zbog podnete i objavljene prijave.

Vrhovni kasacioni sud je ocenio da su nižestepeni sudovi pogrešno primenili materijalno pravo.

Zakon o zaštiti uzbunjivača („Službeni glasnik RS“ broj 128/14) definiše u članu 2. stav 1. pod tačkom 1) pojam uzbunjivanja, u članu 12 vrste uzbunjivanja, kao unutrašnje uzbunjivanje, spoljašnje uzbunjivanje i uzbunjivanje javnosti, pri čemu se ove vrste uzbunjivanja međusobno ne isključuju, a za sve jednako važe opšte odredbe o pravu na zaštitu, propisane u članovima 3. - 11.navedenog zakona. Tužilac je preduzeo radnju spoljašnjeg uzbunjivanja u smislu člana 12. stav 3. navedenog zakona. Članom 18. propisano je da postupak spoljašnjeg uzbunjivanja započinje dostavljanjem informacija ovlašćenom organu (stav 1.). Ako uzbunjivač nije dao saglasnost da se njegov identitet otkrije, ovlašćeni organ koji je primio obaveštenje od uzbunjivača, a nije nadležan za postupanje, dužan je da pre prosleđivanja tog obaveštenja nadležnom organu prethodno zatraži saglasnost uzbunjivača da se njegov identitet otkrije, ako zakonom nije propisano drugačije (stav 6.). Zaštita identiteta uzbunjivača je propisana i u opštim odredbama o uzbunjivanju i pravu na zaštitu, navedenog zakona, u suprot kojima je tuženi postupio, kršeći zabranu zaštite podataka o ličnosti uzbunjivača propisane u članu 10. navedenog zakona.

Odredbom člana 10. istog zakona, propisano je da lice koje je ovlašćeno za prijem informacija dužno je da štiti podatke o ličnosti uzbunjivača, odnosno podatke na osnovu kojih se može otkriti identitet uzbunjivača, osim ako se uzbunjivač ne saglasi sa otkrivanjem tih podataka, a u skladu sa zakonom koji uređuje zaštitu podataka o ličnosti (stav 1.). Stavom 2. istog člana, propisano je da svako lice koje sazna podatke iz stava 1. ovog člana, dužno je da štiti te podatke. Stavom 6. propisano je da podaci iz stava 1. ovog člana ne smeju se saopštiti licu na koje se ukazuje u informaciji, ako posebnim zakonom nije drugačije propisano.

Po oceni Vrhovnog kasacionog suda, radnjama tuženog kao poslodavca koji je objavio prijavu zaposlenog upućenu državnom organu, kao preduzetu radnju spoljašnjeg uzbunjivanja, pričinjena je šteta tužiocu. Činjenicom da je prijava snabdevena potpisom i podacima o podnosiocu, istaknuta na sve četiri oglasne table kod tuženog, otkriven je identitet tužioca kao spoljašnjeg uzbunjivača, upravo u njegovom radnom okruženju, što je izvan sumnje predstavljalo izvor duševne patnje tužioca zbog trpljenih neprijatnosti, nelagode, pogrda, distanciranja drugih i strepnje od reakcija i spočitavanih pretnji i rizika. Isticanje prijave na oglasnim tablama tuženog zajedno sa obaveštenjem koje je direktor potpisao, učinjeno je sa namerom da se naškodi uzbunjivaču – tužiocu, da se prema njemu izazove negativna reakcija drugih zaposlenih u radnom okruženju. Na taj način je tužilac stavljen u nepovoljniji položaj u odnosu na druge zaposlene, jer je posle niza godina provedenih na radu kod tuženog, ugrožen njegov mir i integritet u radnoj i životnoj sredini.

Iz navedenih razloga, Vrhovni kasacioni sud nalazi da tužilac ostvaruje pravo na sudsku zaštitu po članu 23. i članu 26. Zakona i zaštiti uzbunjivača, koja se pruža usvajanjem osnovanog zahteva za utvrđenje da je tuženi prema tužiocu kao uzbunjivaču preduzeo određenu štetnu radnju, izricanje zabrane vršenja i ponavljanja štetne radnje, nalaganje uklanjanja posledica štetne radnje, dosudu odgovarajuće naknade nematerijalne štete i objavljivanje izreke presude u sredstvu javnog informisanja, o trošku tuženog. Imajući u vidu način preduzimanja štetne radnje, dovoljnim je ocenjeno utvrđenje da je tuženi konkretnu radnju preduzeo kao štetnu prema uzbunjivaču, nalaganje uklanjanja tužiočevog pismena sa oglasne table, zabrane vršenja i ponavljanja štetne radnje prema tužiocu kao uzbunjivaču, objavljivanje izreke presude u lokalnom javnom glasilu, primereno okolnostima konkretnog slučaja i krugu dostupnosti informacija u sredini u kojoj tužilac živi i radi, te obavezivanje tuženog da tužiocu isplati odgovarajuću novčanu naknadu za prouzrokovanu nematerijalnu štetu, čija se visina određuje primenom člana 200. Zakona o obligacionim odnosima. Prema utvrđenom putem veštačenja o manifestacijama, intenzitetu i trajanju tužiočevih trpljenja zbog očitovane povrede njegovog psihičkog integriteta, časti i ugleda i izazvanog straha, po oceni Vrhovnog kasacionog suda, u skladu sa kriterijumima propisanim za određivanje visine naknade nematerijalne štete, tužiocu pripada naknada po traženim vidovima nematerijalne štete u iznosu od 50.000,00 dinara za pretrpljeni strah i iznosu od 80.000,00 dinara za duševne bolove zbog povrede časti i ugleda. U preostalom delu tužbeni zahtev nije osnovan.

Iz iznetih razloga, Vrhovni kasacioni sud je odlučio kao u izreci, na osnovu člana 416. stav 1. i člana 414. stav 1. ZPP, a na osnovu člana 165. stav 2. ZPP odlučuje o troškovima celog postupka.

Kako je tužilac uspeo u sporu u pretežnom delu, primenom člana 153. stav 3. ZPP tuženi je obavezan da tužiocu naknadi troškove postupka: za sastav tužbe i podneska od 24.10.2018.godine po 6000,00 dinara, zastupanja na 11 održanih ročišta po 7.500,00 dinara i 4 neodržana po 4.500,00 dinara, sastav dve žalbe po 12.000,00 dinara, veštačenje 15.000,00 dinara, takse na tužbu, prvostepenu presudu, žalbu i drugostepenu presudu po 13.800,00 dinara, što iznosi ukupno 206.700,00 dinara opravdano nastalih troškova do ovog revizijskog postupka. Za postupak po reviziji tužiocu pripada za sastav revizije 12.000,00 dinara, taksu na reviziju 27.600,00 dinara, taksu na odluku po reviziji 41.400,00 dinara, ukupno 81.000,00 dinara.

Predsednik veća - sudija

Ljubica Milutinović,s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić