U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti.

U ovom postupku tužilac je tražio da se utvrdi da je prema njemu preduzeta štetna radnja u vezi sa uzbunjivanjem na taj način što je tuženi tužiocu otkazao ugovor o radu broj .. od 02.07.2014. godine zbog navodno učinjene povrede radne obaveze u skladu sa odredbom člana 179. stav 2. tačka 5. Zakona o radu, rešenjem o otkazu ugovora o radu od 28.09.2021. godine,sa predlogom da se stavi van snage rešenje o otkazu ugovora o radu, obaveže tuženi da tužiocu zbog štetnih radnji zbog uzbunjivanja na ime naknade nematerijalne štete isplati iznos od 500.000,00 dinara i obaveže tuženi da presudu objavi u javnom glasilu „Blic“ o svom trošku. Štetnu radnju u smislu Zakona o zaštiti uzbunjivača, prema činjeničnim navodima tužbe, predstavlja rešenje o otkazu ugovora o radu od 02.07.2014. godine koje u obrazloženju razloge otkaza grupiše u četiri tačke, a koji prema navodima tužioca predstavljaju jasnu potvrdu da je reč o aktu odmazde prema zaposlenom – tužiocu koji je podneo krivične prijave protiv tuženog, tačnije odgovornog lica kod tuženog ukazujući na taj način na nepravilnosti i nezakonitosti u radu tuženog.

Tužba sa prilozima dostavljena je tuženom na odgovor sa upozorenjem o posledicama propuštanja, ali kako tuženi nije podneo odgovor na tužbu, prvostepeni sud je doneo presudu na osnovu propuštanja saglasno odredbi člana 350. Zakona o parničnom postupku.

Drugostepeni sud je presudu prvostepenog suda potvrdio nalazeći da su u konkretnom slučaju ispunjeni uslovi za donošenje pomenute presude na osnovu člana 350. ZPP ocenivši neosnovanim navode žalbe da je sud postupio protivno principu ne bis in idem, jer je tužilac istovremeno sa podnošenjem tužbe u ovoj parnici tužbom od 30.11.2021. godine inicirao postupak pred Osnovnim sudom u Novom Sadu radi poništaja rešenja o otkazu ugovora o radu, po kojoj je doneta i prvostepena presuda u predmetu P1 3042/21, dok je žalbeni postupak u toku, sa stanovištem da je pravo tužioca na sudsku zaštitu garantovano i Zakonom o zaštiti uzbunjivača i Zakonom o radu, pa je u domenu njegove volje da se opredeli za put kojim će tu zaštitu ostvariti.

Polazeći od sadržine tužbe kojom se traži zaštita u vezi sa uzbunjivanjem, pogrešno su nižestepeni sudovi odlučili kada su tužbeni zahtev usvojili.

Zakon o zaštiti uzbunjivača u članu 26. stav 1. propisuje da se tužbom za zaštitu u vezi sa uzbunjivanjem može tražiti: 1) utvrđenje da je prema uzbunjivaču preduzeta štetna radnja; 2) zabrana vršenja i ponavljanja štetne radnje; 3) uklanjanje posledica štetne radnje; 4) naknada materijalne i nematerijalne štete; 5) objavljivanje presude donete po tužbi podnetoj iz razloga predviđenih u tački 1) do 4) ovog stava u sredstvima javnog informisanja, o trošku tuženog. Stavom 2. propisano je da se tužbom iz stava 1. ovog člana ne može pobijati zakonitost pojedinačnog akta poslodavca, kojim je rešavano o pravima, obavezama i odgovornostima zaposlenog po osnovu rada. Članom 27. istog Zakona, propisana su prava uzbunjivača u posebnim postupcima, pa je tako stavom 1. propisano da u tužbi za ocenu zakonitosti pojedinačnog akta poslodavca kojim je rešavano o pravima, obavezama i odgovornosti uzbunjivača po osnovu rada, po posebnim propisima, uzbunjivač može istaći navod da pojedinačni akt poslodavca predstavlja štetnu radnju u vezi sa uzbunjivanjem, stavom 2. propisano je da se navod iz stava 1. ovog člana može istaći u tužbi ili na pripremnom ročištu, a posle toga samo ako podnosilac navoda učini verovatnim da bez svoje krivice nije mogao da ranije iznese taj navod, a stavom 3. propisano je da u posebnom postupku sud ocenjuje osnovanost navoda da pojedinačni akt poslodavca predstavlja štetnu radnju u vezi sa uzbunjivanjem, u skladu sa ovim zakonom.

U konkretnom slučaju, tužilac je podneo tužbu sa kumulativnim tužbenim zahtevima, zahtevom za utvrđenje da je prema njemu kao uzbunjivaču preduzeta štetna radnja u vezi sa uzbunjivanjem na taj način što mu je prestao radni odnos otkazom ugovora o radu i zahtevom za naknadu nematerijalne štete i za objavu presude u javnom glasilu „Blic“.

Po oceni Vrhovnog suda, u situaciji kada uzbunjivač tvrdi da mu je pojedinačnim aktom poslodavca povređeno pravo propisano članom 5. Zakona o zaštiti uzbunjivača, zaštitu svog prava može da ostvari u posebnom postupku na način koji je propisan citiranom odredbom člana 27. ovog Zakona. Uzbunjivač može da istakne navod da pojedinačni akt poslodavca, konkretno rešenje o otkazu ugovora o radu, predstavlja štetnu radnju u vezi sa uzbunjivanjem samo u tužbi za ocenu zakonitosti tog akta i u tom posebnom postupku sud ocenjuje osnovanost navoda da pojedinačni akt poslodavca predstavlja štetnu radnju u vezi sa uzbunjivanjem u skladu sa odredbama Zakona o zaštiti uzbunjivača. Zakonom je isključena dvostruka ili paralelna nadležnost u slučaju otkaza ugovora o radu ili druge odluke o pojedinačnim pravima, koja pripadaju uzbunjivaču po radnopravnim ili drugim posebnim propisima. Međutim, prilikom odlučivanja sudovi su propustili da utvrde da li je zakonitost rešenja o otkazu ugovora o radu bila predmet ocene u posebnom postupku u smislu člana 27. Zakona o zaštiti uzbunjivača. U zavisnosti od odluke osnovnog suda u postupku ocene zakonitosti pojedinačnog akta kojim je rešavano o pravima, obavezama i odgovornostima po osnovu rada zaposlenog, te ishodu tog postupka, prvostepeni sud mora meritorno da odluči o zahtevu za naknadu nematerijalne štete uzbunjivača u smislu člana 22. Zakona o zaštiti uzbunjivača, te da utvrdi da li je prema tužiocu bila preduzeta štetna radnja.

U ponovnom postupku prvostepeni sud će odlučiti o zahtevu tužioca tako što će imati u vidu primedbe na koje je ukazano ovim rešenjem.

Iz navedenih razloga, Vrhovni sud je odlučio kao u izreci na osnovu člana 415. stav 1. Zakona o parničnom postupku i člana 23. stav 6. Zakona o zaštiti uzbunjivača.

Predsednik veća – sudija

Vesna Subić,s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić