Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu, tuženi je blagovremno izjavio reviziju zbog pogrešne primene materijalnog prava, s pozivom na član 404. Zakona o parničnom postupku.

Odlučujući o izjavljenoj reviziji, na osnovu člana 23. stav 5. Zakona o zaštiti uzbunjivača („Službeni glasnik Republike Srbije“, broj 128/14), i člana 408. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“ br. 72/11...10/23) - ZPP, Vrhovni sud je ocenio da je revizija tuženog neosnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti.

Prema utvrđenju prvostepenog suda tužioci su od 30. januara 2015. godine bili zaposleni kod tuženog u odeljenju mesa i mesnih prerađevina. Tuženom je 03. januara 2019. godine isporučena veća količina teletine iz Holandije čiji je rok trajanja isticao 06. januara 2019. godine. Dana 11. januara 2019. godine šef odeljenja u kom su radili tužioci dao je nalog mesarima da ovu teletinu iseku i pripreme je za prodaju, a nadležnoj službi je prosleđen zahtev za sniženje cene i prepravljen rok trajanja sa 06. januara na 10., odnosno 11. januar 2019. godine. Tužilac AA je 22. januara 2020. godine, Upravi poslodavca u Dizeldorfu poslao e- mail kojim ga je izvestio o opisanom odobrenju prodaje mesa kojem je istekao rok trajanja. Dana 25. januara 2019. godine tužilac BB, a potom i tužilac AA 28. januara 2019. godine, su Republičkoj veterinarskoj inspekciji poslali e-majlove obaveštavajući je o istim činjenicama. Po ovim prijavama Republička veterinarska inspekcija je 29. januara 2019. godine izvršila kontrolu i konstatovala da je tuženi vršio promet telećeg mesa sa isteklim rokom trajanja, čime je izvršio promet higijenski nebezbedne hrane i privredni prestup iz čl. 25 stav 1 Zakona o bezbednosti hrane, pa je u tom pravcu podneta prijava za privredni prestup protiv tuženog i odgovornog lica. Tužiocima su 1. i 2. februara 2019. godine uručena upozorenja kojim ih tuženi obaveštava o postojanju razloga za otkaz zbog nesavesnog izvršavanja radnih obaveza 10. januara 2019. godine i 18. februara doneta su rešenja kojima su tužiocima otkazani ugovori o radu zbog povrede radne obaveze. Pravnosnažnom presudom Osnovnog suda u Novom Sadu P1 uz 1/2019 od 11.03.2020. godine, koja je potvrđena presudom Apelacionog suda u Novom Sadu Gž1-uz 4/20 od 19.01.2021. godine, poništena su rešenja tuženog o otkazu ugovora o radu tužiocima. U razlozima pravnosnažene presude utvrđuje se da su rešenja o otkazu ugovora o radu štetna radnja u vezi sa uzbunjivanjem, da radnje koje tuženi tužiocima stavlja na teret oni nisu preduzeli svojevoljno već da su postupili po nalogu pretpostavljenih, te da je stoga prvostepeni sud pravilno poništio rešenja kao nezakonita. Utvrđeno je da su tužioci zbog opisanih radnji tuženog u socijalnom okruženju osećali poniženost, koja je dovela do povrede časti i ugleda.

Polazeći od ovako utvrđenog činjeničnog stanja, budući da je u pravnosnažno okončanom postupku pred Osnovnim sudom u Novom Sadu P1 uz 1/19, utvrđeno da je tuženi donošenjem rešenja o otkazu ugovora o radu prema tužiocima izvršio štetnu radnju u vezi sa uzbunjivanjem, prvostepeni sud je s pozivom na odredbe članova 5., 8., 22., 26. i 27. Zakona o zaštiti uzbunjivača, te člana 200. Zakona o obligacioiim odnosima, našao da je navedena štetna radnja dovela do povrede časti i ugleda tužilaca, te da tužiocima pripada pravo na naknadu nematerijalne zbog povrede časti i ugleda. Primenom odredbe člana 26 stav 1 Zakona o zaštiti uzbunjivača, prvostepeni sud je obavezao tuženog da presudu objavi u dnevnom listu koji izlazi na celoj teritoriji Republike Srbije sa tiražom od najmanje 100.000,00 primeraka.

Drugostepeni sud je prihvatio činjenično stanje utvrđeno prvostepenom presudom i zaključio da je prvostepeni sud donoseći presudu pravilno primenio materijalno pravo, te je ocenio da žalba tuženog nije osnovana i iz kojih razloga. Po oceni drugostepenog suda, kod utvrđenog postojanja štetne radnje u vezi sa uzbunjivanjem, iznosi naknade nematerijalne štete su pravilno odmereni spram okolnosti konkretnog slučaja, posebno kod činjenice da su tužioci više godina radili kod tuženog, te da im je on otkazao ugovore o radu iz razloga što su prijavili njegovo nezakonito postupanje opasno po zdravlje potrošača.

Prema oceni Vrhovnog suda, nižestepeni sudovi su pravilno primenili materijalno pravo kada su usvojili tužbeni zahtev za naknadu nematerijalne štete za pretrpljene duševne bolove zbog povrede časti i ugleda i objavu presude u sredstvu javnog informisanja.

Zakonom o zaštiti uzbunjivača propisano je da je "uzbunjivanje" otkrivanje informacije o kršenju propisa, kršenju ljudskih prava, vršenju javnog ovlašćenja protivno svrsi zbog koje je povereno, opasnosti po život, javno zdravlje, bezbednost, životnu sredinu, kao i radi sprečavanja štete velikih razmera; da je "uzbunjivač" fizičko lice koje izvrši uzbunjivanje u vezi sa svojim radnim angažovanjem, postupkom zapošljavanja, korišćenjem usluga državnih i drugih organa, nosilaca javnih ovlašćenja ili javnih službi, poslovnom saradnjom i pravom vlasništva na privrednom društvu; da je "štetna radnja" svako činjenje ili nečinjenje u vezi sa uzbunjivanjem kojim se uzbunjivaču ili licu koje ima pravo na zaštitu kao uzbunjivač ugrožava ili povređuje pravo, odnosno kojim se ta lica stavljaju u nepovoljniji položaj (član 2. tačka 1., 2. i 7.); te da uzbunjivač prema kome je preduzeta štetna radnja u vezi sa uzbunjivanjem ima pravo na sudsku zaštitu (član 23.).

Dakle, iz citiranih zakonskih odredbi sledi da je ''uzbunjivanje“ između ostalog otkrivanje informacija o kršenju propisa. Uzbunjivač, prema kome je preduzeta štetna radnja u vezi sa uzbunjivanjem ima pravo na sudsku zaštitu. Cilj uzbunjivanja, odnosno otkrivanja informacija je zaštita javnog interesa. Da bi se radnja preduzeta od nekog lica okarakterisala kao uzbunjivanje, neophodno je da informacija koja se otkriva ukazuje da je ugrožen javni interes. Uslov za pružanje sudske zaštite je da je prema uzbunjivaču preduzeta štetna radnja u vezi sa uzbunjivanjem, a ne u vezi sa njegovim ličnim statusom ili drugim njegovim pravima. U slučaju nanošenja štete zbog uzbunjivanja, uzbunjivač ima pravo na naknadu štete u skladu sa zakonom koji uređuje obligacione odnose.

Naime, u konkretnom slučaju, tuženi je izvršio štetnje radnje prema tužiocima u vezi sa uzbunjivanjem, a što je utvrđeno sa osloncem na sadržinu pravnosnažne presude Osnovnog suda u Novom Sadu P1 uz 1/2019 od 11.03.2020. godine, donete u radnom sporu u kome je utvrđeno da rešenja o otkazu ugovora o radu tužiocima predstavljaju štetnu radnju preduzetu u vezi sa uzbunjivanjem – otkrivanjem informacija od strane tužioca o nepravilnostima u radu tuženog.

Tužiocima je zbog uzbunjivanja naneta nematerijalna šteta u vidu povrede časti i ugleda, te je pravilan zaključak nižestepenih sudova da tužioci imaju pravo na naknadu nematerijalne štete u skladu sa Zakonom o obligacionim odnosima, koja je pravilno odmerena u skladu sa članom 200. Zakona o obligacionim odnosima.

Neosnovano se navodima revizije ukazuje da u postupku nije dokazana nematerijalna štete u vidu povrede časti i ugleda, a kod utvrđenog da su tužioci zbog predmetnog događaja u socijalnom okruženju osećali poniženost, da im je narušen subjektivni osećaj sopstvene vrednost i da su osećali osudu okoline, što je dovelo do povrede časti i ugleda, pri čemu iznosi naknade nematerijalne štete i nalaganje tuženom da objavi presudu, i po oceni ovog suda, predstavljaju adekvatnu satisfakciju za nematerijalnu štetu koju su tužioci pretrpeli u konkretnom slučaju.

Revizijske tvrdnje predstavljaju pokušaj suprotnog prikaza činjeničnog stanja koje bi tuženom išle u prilog, ali iste nemaju utemeljenje u činjenicama koje su utvrđene u sprovedenom postupku.

Ovaj sud je prilikom donošenja odluke imao u vidu i ostale navode revizije, ali je ocenio da su neosnovani, jer suštinski predstavljaju ponavljanje navoda koji su isticani u žalbi protiv prvostepene presude, a ove navode je drugostepeni sud pravilno ocenio kao neosnovane i za tu ocenu dao jasne i dovoljne razloge, koje u svemu prihvata i ovaj sud.

Iz navedenih razloga, Vrhovni sud je primenom odredbe člana 414. stav 1. ZPP odlučio kao u izreci.

Predsednik veća – sudija

Jelica Bojanić Kerkez, s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić