Ispitujući dozvoljenost revizije, u smislu člana 410. stav 2. tačka 5. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 72/11... 18/20), Vrhovni kasacioni sud je utvrdio da revizija nije dozvoljena pa je rešenjem Rev2 250/2017 od 06.06.2018. godine reviziju odbacio.

Ustavni sud je odlučujući o ustavnoj žalbi tužilje, odlukom Už 13380/2018 od 05.04.2018. godine, usvojio ustavnu žalbu podnositeljke AA i utvrdio da je rešenjem Vrhovnog kasacionog suda Rev2 250/2017 od 06. juna 2018. godine podnositeljki povređeno pravo na pravično suđenje zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, dok je u preostalom delu ustavnu žalbu odbacio. Stavom drugim izreke, poništeno je rešenje Vrhovnog kasacionog suda Rev2 250/17 od 06. juna 2018. godine i određeno da isti sud donese novu odluku o reviziji podnositeljke ustavne žalbe izjavljenu protiv presude Apelacionog suda u Kragujevcu Gž1 19/16 od 19. jula 2016. godine.

Postupajući po stavu Ustavnog suda, Vrhovni kasacioni sud je ispitujući dozvoljenost revizije u smislu člana 408. ZPP, našao da je revizija tužilje osnovana.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilja je zasnovala radni odnos kod tuženog ugovorom o radu broj .. od 28.09.2007. godine, na radnom mestu ... sa VI stepenom stručne spreme. Na ... fakultetu u Beogradu tužilja je stekla visoko obrazovanje prema uverenju tog fakulteta od 01.10.2013. godine pa je između tužilje i tužene potpisan aneks ugovora broj .. od 19.07.2012. godine kojim je tužilji priznat VII stepen stručne spreme sa koeficijentom za obračun plate od 14,45. Dana 19.05.2014. godine tužilji je od strane tuženog uručena ponuda zaključenja aneksa ugovora o radu zavedenog pod brojem .. kojim je predviđeno da na osnovu tog aneksa prestaje da važi raniji aneks od 19.07.2014. godine. U predlogu aneksa ugovora o radu koji je dostavljen tužilji zajedno sa ponudom navedeno je da ugovor o radu od 28.09.2007. godine se menja u tački 7. tako da se plata zaposlenom utvrđuje na osnovu osnovice za obračun plate, koeficijenta koji se množi sa osnovicom, dodatka na platu i obaveze koje zaposleni plaća po osnovu poreza i doprinosa za obavezno socijalno osiguranje i plate u skladu sa zakonom a da osnovica za obračun i isplatu plate utvrđuje Vlada. U tački 8. predviđeno je da se koeficijent za isplatu i obračun plata zaposlenih utvrđuju u skladu sa Uredbom o koeficijentima za obračun i isplatu plata zaposlenih u javnim službama („Službeni glasnik RS“, br. 44/01, 4/2014... 58/14) i za svakog zaposlenog će koeficijent biti određen rešenjem direktora. Tužilja je potpisala aneks ugovora 26.05.2014. godine i istim je predviđena izmena ugovora o radu broj .. od 28.09.2007. godine u tačkama 7. i 8. kojim je konstatovano da zaključenjem tog aneksa prestaje da važi aneks ugovora o radu broj ..od 09.07.2012. godine. Pravilnikom o organizaciji i sistematizaciji radnih mesta kod tuženog od 26.12.2013. godine izvršena je organizacija i sistematizacija radnog mesta, opredeljen stepenom stručne spreme a utvrđen je i broj izvršilaca, opis poslova radnih mesta i druga pitanja vezana za organizaciju. Tužilji je rešenjem broj .. od 11.06.2014. godine na radnom mestu ... sa 100% radnog vremena i VI stepenom stručne spreme utvrđena plata po osnovu elemenata navedenih u rešenju koji će se primenjivati za jun 2014. godine.

Pri ovako utvrđenom činjeničnom stanju, prvostepeni sud je usvojio tužbeni zahtev tužilje nalazeći da je odredbom člana 33. Zakona o radu propisano koje sve elemente mora da sadrži ugovor o radu a između ostalog i tačka 3. ove odredbe gde je propisano da ugovor mora da sadrži vrstu i stepen stručne spreme zaposlenog, a tačkom 16. mora da sadrži novčani iznos na osnove zarade i elemente za utvrđivanje radnog učinka, naknade zarade, uvećanje zarade i drugih primanja. Ocenom ponude i aneksa ugovora proizlazi da nisu ispoštovane odredbe člana 33. Zakona o radu jer aneks ne sadrži sve elemente kojima se reguliše radnopravni status tužilje. Njen status je praktično izmenjen kasnijim aneksom ugovora od 19.07.2012. godine a i dalje je isti ostao da egzistira među strankama i predstavlja osnov za postojanje radnog odnosa tužilji. Aneksom ugovora o radu od 19.07.2012. godine tužilji je priznat VII stepen stručne spreme i utvrđen koeficijent od 14,45 po kome je vršen obračun i isplaćivana plata tužilji. Tužena nije mogla da stavi van snage aneks ugovora o radu iz 2012. godine imajući u vidu da u skladu sa članom 171. Zakona o radu poslodavac može zaposlenom ponuditi izmenu ugovorenih uslova rada novim aneksom kojim se menjaju do tada ugovoreni uslovi rada na osnovu ugovora o radu i aneksa, ali se isti ne može staviti van snage jer se radi o tadašnjoj volji stranaka. Dakle, aneks je morao da se izmeni u pogledu ugovorenog odnosno stručne spreme i koeficijenta a ne da se stavlja van snage. Činjenica je da o pravima radnika zaposlenih u obrazovanju odlučuje direktor. Međutim, novim aneksom ugovora za tužilju nije ugovoren niži stepen stručne spreme već je to praktično regulisano kroz odluku direktora kojom je utvrđen koeficijent za obračun plate, što je nezakonito, pa je stoga tužbeni zahtev usvojen.

Drugostepeni sud nije prihvatio ovu pravnu argumentaciju prvostepenog suda. Nalazi da je članom 62. Zakona o osnovama sistema obrazovanja i vaspitanja propisana nadležnost i odgovornost direktora ustanove a prema tački 17. te odredbe direktor ustanove je ovlašćen da odlučuje o pravima, obavezama i odgovornostima učenika i zaposlenih u skladu sa ovim i posebnim zakonom a samim tim i o koeficijentima za isplatu plata zaposlenih, ugovaranja odredbe aneksa ugovora o radu. Stoga određivanje plata zaposlenih rešenjem direktora nije nezakonito kako to pogrešno zaključuje prvostepeni sud. To što je aneksom ugovora o radu iz 2014. godine konstatovalo da zaključenje tog aneksa prestaje da važi prethodni aneks broj .. od 19.07.2012. godine ne čini nezakonitim aneks ugovora jer se radi o propustu manjeg značaja s obzirom na to da se samim zaključenjem ovog aneksa prestaju da važe izmenjene odredbe prethodnog. Dalje, drugostepeni sud zaključuje da ponuda za zaključenje ugovora o radu predstavlja akt pravne tehnike čije potpisivanje ne dovodi do promene u radnopravnom statusu zaposlenog iz razloga što su te promene uslovljene potpisivanjem aneksa ugovora o radu. Pri tome, drugostepeni sud navodi da je članom 25. Zakona o visokom obrazovanju („Službeni glasnik RS“, br. 76/2005... 45/2015) propisano – vrsta i nivoi studija dok je odredbom čl. 25, 29. i 95. istog zakona došlo do uvođenja nivoa obrazovanja sa odlučujućim brojem bodova, u vezi sa kojim se usklađivanje vrši primenom odredbe člana 127. istog zakona. Te odredbe su materijalno pravo i oko postupka pregovaranja i izmene ugovornih uslova rada, zaposleni i poslodavci u ustanovama koji su budžetski korisnici su ograničeni odredbama napred navedenih propisa koji se na njih primenjuju te da upućivanje aneksa na primenu ovih propisa pri određivanju načina isplate plata ne čini odredba aneksa nezakonitim.

Po oceni Vrhovnog kasacionog suda, ovakvo pravno stanovište drugostepenog suda nije prihvatljivo. Činjenica je da je članom 17. Zakona o osnovama sistema obrazovanja i vaspitanja direktor ustanove ovlašćen da odlučuje o pravima, obavezama i odgovornostima učenika i zaposlenih a samim tim i o koeficijentima za isplatu plata zaposlenih. Međutim, u ovoj situaciji, tužilji je učinjena ponuda ali nakon toga je došlo do zaključenja aneksa ugovora a pri čemu u samoj ponudi a ni u aneksu ugovora nije naznačeno da se tužilji menja status u pogledu stručne spreme jer joj je ranijim aneksom bilo priznato VII stepen stručne spreme. Ni u rešenju direktora kojim se opredeljuje iznos koeficijenta za obračun plate ne stoji konstatacija da je tužilja izgubila važnost VII stepena stručne spreme i da joj se sa tim rešenjem kojim se priznaje novi koeficijent od 14,45 praktično dodeljuje niži VI stepen stručne spreme. Zakon o visokom obrazovanju, sa određenim izmenama jeste izvršio uvođenje određenih nivoa obrazovanja i klasifikovao bodove vezano za obračun plata u skladu sa nivoom obrazovanja. Međutim, u Pravilniku tuženog predviđeno je postojanje šest radnih mesta sa visokom stručnom spremom tj. VII stepenom stručne spreme a takvih lica je bilo zaposlenih dvoje. To znači da je bilo prostora da tužilji i dalje bude priznat VII stepen stručne spreme. Ukoliko je postojao neki drugi razlog da tužilja ne može zadržati VII stepen stručne spreme to je moralo da bude naznačeno u aneksu ugovora o radu u skladu sa članom 33. Zakona o radu. Ni u kom slučaju to nije moglo da se uradi rešenjem direktora tužene kroz opredeljivanje koeficijenta za obračun plate a da pri tome ni u tom rešenju nije naznačeno da se obračun vrši za VI stepen stručne spreme niti da tužilja gubi priznat položaj zaposlenog sa VII stepenom stručne spreme. Sve to ukazuje na okolnost da se od strane tužene učinjeni propusti prilikom učinjene ponude odnosno zaključenjem aneksa ugovora o radu broj .. od 26.05.2014. godine. U tom delu prvostepeni sud je na pravilno utvrđeno činjenično stanje pravilno primenio materijalno pravo.

Imajući u vidu napred izneto, Vrhovni kasacioni sud je na osnovu člana 416. stav 1. ZPP odlučio kao u stavu prvom izreke.

Stoji činjenica da je ponuda za sporni aneks ugovora o radu tehničke prirode te da je prvostepeni sud trebao da odbaci tužbu u tom delu, što nije učinio. Stoga Vrhovni kasacioni sud nalazi da je bilo neophodno presudu prvostepenog suda u odnosu na taj deo tužbenog zahteva ukinuti.

Predsednik veća - sudija

Branislav Bosiljković,s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić