Presudom Apelacionog suda u Novom Sadu Gž1 2593/18 od 16.10.2018. godine, stavom prvim izreke, usvojena je žalba tuženog i prvostepena presuda preinačena u usvajajućem delu tako što je odbijen tužbeni zahtev kojim je tužilja tražila da se obaveže tuženi da joj na ime razlike zarade za period od 22.04.2011. godine do 31.12.2012. godine isplati ukupno 93.112,55 dinara, u mesečnim iznosima i sa zakonskom zateznom kamatom bliže određenim ovim stavom izreke, kao i da za sporni period, a na dosuđene iznose razlike zarade izvrši uplatu doprinosa za obavezno socijalno osiguranje nadležnim fondovima po propisima koji važe na dan uplate, te da se obaveže tuženi da tužilji naknadi troškove postupka od 42.000,00 dinara sa zakonskom zateznom kamatom od izvršnosti presude do isplate. Stavom drugim izreke, obavezana je tužilja da tuženom naknadi troškove parničnog postupka od 2.750,00 dinara.

Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu, tužilja je blagovremeno izjavila reviziju zbog pogrešne primene materijalnog prava, s tim što je predložila da se revizija smatra izuzetno dozvoljenom na osnovu člana 404. Zakona o parničnom postupku.

Tuženi je podneo odgovor na reviziju tužilje.

Odlučujući o reviziji na osnovu člana 408. u vezi člana 403. stav 2. tačka 2. Zakona o parničnom postupku - ZPP („Službeni glasnik RS“ br. 72/2011, 55/14, 87/18, 18/20 i 10/23), Vrhovni sud je našao da je revizija osnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju Vrhovni sud pazi po službenoj dužnosti.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilja je bila u radnom odnosu kod tuženog do 30.06.2013. godine, kada joj je prestao radni odnos po osnovu Sporazuma o prestanku radnog odnosa, zaključno sa 30.06.2013. godine, uz isplatu stimulativne novčane naknade umanjene za poreze i doprinose. Sporazumom je predviđeno da će tuženi tužilji novčanu naknadu isplatiti najkasnije sa danom prestanka radnog odnosa, a zarade, naknade zarade i druga primanja koja je zaposleni ostvario, a koja mu nisu isplaćena do dana prestanka radnog odnosa, biće isplaćena najkasnije u roku od 30 dana od dana prestanka radnog odnosa. Vlada Republike Srbije, tuženi, reprezentativni sindikati kod tuženog i reprezentativni sindikati na nivou Republike Srbije su 17.06.2008. godine zaključili Socijalni program za “NIS” AD. Odredbom člana 9. ovog Programa, tuženi se obavezao da odmah nakon preuzimanja “NIS” AD izvrši jednokratno i trajno povećanje zarade zaposlenih u visini od 15% u odnosu na mesec koji je prethodio preuzimanju, uz obavezu da tako utvrđene zarade ubuduće usklađuje sa indeksom troškova života uz realan rast u skladu sa rezultatima poslovanja i rastom bruto društvenog proizvoda u periodu važenja socijalnog programa (17.06.2008. do 31.12.2012. godine). Preuzimanje “NIS” AD izvršeno je 11.02.2009. godine. Tuženi je svim zaposlenima u “NIS” AD, osim menadžerima I i II grupe, isplatio jednokratni dodatak na zaradu za april 2009. godine u visini od 15% vrednosti osnovne zarade, utvrđene članom 42. kolektivnog ugovora za “NIS” AD, a na osnovu odluke od 30.04.2009. godine. U daljem periodu tuženi je povećanje cene rada, tj. vrednost koeficijenta 1 osnovne zarade po Odlukama tuženog o povećanju zarada vršio uzimajući u obzir kretanje indeksa troškova života i indeksa potrošačkih cena. U ovoj parnici tužilja potražuje razliku između zarade koja joj je isplaćena i zarade uvećane za 15% za traženi period, prema članu 9. Socijalnog programa od 17.06.2008. godine. Veštačenjem je utvrđena visina razlike zarade koju tužilja potražuje.

Polazeći od utvrđenog činjeničnog stanja, prvostepeni sud je delimično usvojio tužbeni zahtev nalazeći da socijalni program ima značaj opšteg akta koji se neposredno primenjuje budući da se njime uređuju prava, obaveze i odgovornosti zaposlenih, te kako su propisanu sadržinu akta prihvatili poslodavac i zaposleni, to su norme tog akta postale sastavni deo opštih akata poslodavca.

Drugostepeni sud nije prihvatio izneto pravno stanovište prvostepenog suda, već je preinačio prvostepenu presudu i odbio tužbeni zahtev sa obrazloženjem da socijalni program nema pravno dejstvo opšteg akta koji se neposredno primenjuje, pošto se njime po stanovištu ovog suda ne uređuju prava, obaveze i odgovornosti zaposlenih, već predstavlja akt poslovne politike kojim se utvrđuje sistem mera i aktivnosti na obezbeđivanju prava zaposlenih za čijim je radom prestala potreba.

U ovoj pravnoj stvari, odlučujući o reviziji tužilje protiv presude Apelacionog suda u Novom Sadu Gž1 2593/18 od 16.10.2018. godine, Vrhovni kasacioni sud je doneo presudu Rev2 358/2019 od 08.07.2020. godine kojom je preinačio navedenu drugostepenu presudu tako što je odbio kao neosnovanu žalbu tuženog i potvrdio prvostepenu presudu Osnovnog suda u Novom Sadu P1 914/2018 od 05.07.2018. godine u stavovima prvom, drugom, četvrtom i petom izreke i obavezao tuženog da tužilji naknadi troškove revizijskog postupka od 40.123,00 dinara, dok je odbio zahtev tuženog za naknadu troškova odgovora na reviziju.

Protiv ove odluke Vrhovnog kasacionog suda izjavljena ja ustavna žalba. Ustavni sud je odlukom Už 11608/2020 od 08.02.2024. godine utvrdio da je presudom Vrhovnog kasacionog suda Rev2 358/2019 od 08.07.2020. godine povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, te je navedena presuda Vrhovnog kasacionog suda poništena i određeno da isti sud donese novu odluku o reviziji tužilje izjavljenoj protiv presude Apelacionog suda u Novom Sadu Gž1 2593/18 od 16.10.2018. godine.

Postupajući u izvršenju odluke Ustavnog suda, Vrhovni sud je ponovo razmotrio sve revizijske razloge i utvrdio da se revizijom osnovano ukazuje da je pobijana drugostepena odluka doneta uz pogrešnu primenu materijalnog prava.

Naime, odredbom člana 41. stav 1. Zakona o privatizaciji („Službeni glasnik RS“ 38/2001) propisano je koje elemente sadrži ugovor o prodaji kapitala, odnosno imovine subjekta privatizacije (ugovorne strane, predmet prodaje, ugovorenu cenu, rok plaćanja, korišćenje zemljišta i druge odredbe o kojima se sporazumeju ugovorne strane). Ova odredba je dopunjena Zakonom o izmenama i dopunama Zakona o privatizaciji („Službeni glasnik RS“ br. 45/05) tako što je propisano da ugovor o prodaji kapitala, odnosno imovine, pored ostalih, sadrži i odredbu o „načinu rešavanja pitanja zaposlenih“.

U postupku privatizacije i zaključenja ugovora o kupovini i prodaji akcija „NIS“ AD, 17.06.2008. godine zaključen je Socijalni program za „NIS“ AD Novi Sad, na osnovu člana 41. stav 1. Zakona o privatizaciji. Ovaj socijalni program zaključen je na osnovu Sporazuma između Vlade RS i Vlade Ruske Federacije o saradnji u oblasti naftne i gasne privrede, Protokola o osnovnim uslovima kupovine od strane OAO Gasprom Njeft akcija Kompanije naftne industrije Srbija AD Novi Sad, koji čine 51% osnivačkog kapitala, kao i Kolektivnog ugovora za „NIS“ AD Novi Sad. Potpisnici ovog akta su: u ime Vlade Republike Srbije – Ministarstvo rudarstva i energetike Republike Srbije; u ime Društva za istraživanje, proizvodnju, preradu, distribuciju i promet nafte i naftnih derivata i istraživanje i proizvodnju prirodnog gasa „Naftna industrija Srbije“ AD Novi Sad – predsednik Upravnog odbora i Generalni direktor; reprezentativni sindikati kod poslodavca i to: Jedinstvena sindikalna organizacija „NIS“ AD i Jedinstvena sindikalna organizacija „NIS Naftagas“ Novi Sad; reprezentativni sindikati na nivou Republike Srbije i grane: Samostalni sindikat radnika energetike i petrohemiije Srbije i Sindikat hemije, nemetala, energetika i rudarstva - UGS Nezavisnost.

Socijalnim programom i navedenim aktima su uređena prava, obaveze i odgornosti zaposlenih i poslodavca. Ove akte su potpisali svi ovlašćeni predstavnici učesnika u njihovom donošenju. Na taj način konstituisana je i obaveza poslodavca propisana odredbom člana 9. Socijalnog programa, koja ima neposredno pravno dejstvo prema svim zaposlenima. S toga i predmetni Socijalni program, saglasno obavezama i pravima koja se njime konstituišu, ima pravnu prirodu ugovora u korist trećih lica. Iz tog razloga i tužilja, kao zaposleno lice kod tuženog – poslodavca ima neposredno pravo da zahteva ispunjenje poslodavčeve obaveze koja je konstituisana u korist svih zaposlenih po osnovu predmetnog socijalnog programa. Takvo pravo tužilje utemeljeno je u odredbi člana 149. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima.

Pravna validnost ovakvog stava Vrhovnog suda se potvrđuje i radnjama tuženog preduzetim u cilju ispunjenja njegove obaveze ustavljene članom 9. Socijalnog programa. Tom odredbom je propisano povećanje zarade zaposlenih jednokratno i trajno. U skladu sa takvom obavezom tuženi je delimično i postupio. On je za prvi mesec poslovanja po potpisivanju socijalnog programa navedenu obavezu u celosti ispunio. Iz tog razloga, osnovan je i zahtev tužilje za isplatu neizmirene razlike u plati za preostali period važenja Socijalnog programa do 31.12.2012. godine.

Ovo je odlučeno iz razloga što je Vrhovni sud postupajući u skladu sa odlukom Ustavnog suda prihvatio stanovište da socijalni program nema karakter opšteg akta. Međutim, uprkos toj činjenici, Vrhovni sud je ocenio da socijalni program ima pravnu prirodu ugovora u korist trećeg lica. Iz tog razloga tužilja je ovlašćena da po osnovu zaključenog socijalnog programa neposredno zahteva i ostvari sva prava koja su joj njime priznata. U tom kontekstu cenjena je i činjenica da je tuženi kao ugovorna strana nesporno prihvatio obavezu iz socijalnog programa. To se potvrđuje njegovim ponašenjem iskazanim u delimičnom ispunjenju obaveze koja mu je po tom osnovu konstituisana. Zato nema sumnje da je tuženi svestan preuzete obaveze po socijalnom programu preduzeo i neposrednu radnju izvršenja prava ustanovljenog u korist svih zaposlenih tako što je izvršio isplatu ugovorenog iznosa zarade svim zaposlenima za period od jednog meseca u odnosu na početak primene socijalnog programa.

Sledom rečenog, tužilja osnovano potražuje isplatu razlike u zaradi za period od 22.04.2011. godine do 31.12.2012. godine (u vreme važenja socijalnog programa), pa ovo potraživanje predstavlja razliku između isplaćene zarade po aneksima ugovora o radu i zarade koja bi tužilji pripala po zaključenom Socijalnom programu, kako je to pravilno zaključio prvostepeni sud.

Kako je drugostepeni sud zbog pogrešne primene materijalnog prava odbio tužbeni zahtev kojim je tužilja tražila da se obaveže tuženi da joj isplati na ime razlike zarade za sporni period mesečne iznose sa pripadajućom kamatom na osnovu odredbe člana 277. stav 1. ZOO, sve bliže navedeno u izreci prvostepene presude, Vrhovni sud je na osnovu člana 416. stav 1. ZPP odlučio kao u stavu prvom izreke ove izreke.

Pravilna je odluka o troškovima postupka, doneta na osnovu članova 153. stav 1. i 154. stav 2. ZPP.

Tužilja je uspela u postupku po reviziji, pa joj, na osnovu člana 153. i 154. ZPP, pripadaju i opredeljeni troškovi ovog postupka, koji su dosuđeni u visini od 40.123,00 dinara i koji obuhvataju troškove za sastav revizije od strane advokata od 12.000,00 dinara, na osnovu Tarifnog broja 16. Tarife o nagradama i naknadama za rad advokata važećoj u vreme preduzimanja ove procesne radnje („Službeni glasnik RS“, br. 121/12) i troškove sudskih taksi na reviziju od 11.249,00 dinara i odluku po reviziji od 16.874,00 dinara, prema Tarifnom broju 1. i 2. Taksene tarife Zakona o sudskim taksama („Službeni glasnik RS“, br. 28/94 ... 95/18).

Na osnovu iznetog, primenom člana 165. stav 2. ZPP, Vrhovni sud je odlučio kao u stavu drugom izreke ove presude.

Predsednik veća – sudija

Zvezdana Lutovac, s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković