Vrhovni kasacioni sud, u veću sastavljenom od sudija: Predraga Trifunovića, predsednika veća, Zvezdane Lutovac i Jelene Borovac, članova veća, u parnici tužioca A.S. iz P., koga zastupa punomoćnik S.A., advokat iz N., protiv tuženog DIN F.d. a.d. N., koju zastupa punomoćnik LJ.P., advokat iz N., radi naknade štete, vrednost spora 718.134,00 dinara, odlučujući o reviziji tužioca izjavljenoj protiv presude Apelacionog suda u Nišu 1 Gž.br.1535/11 od 30.11.2011. godine, u sednici veća održanoj 24.09.2015. godine, doneo je

R E Š E NJ E

UKIDAJU SE presuda Apelacionog suda u Nišu 1 Gž.br.1535/11 od 30.11.2011. godine i presuda Osnovnog suda u Nišu 20 P.br.2505/10 od 25.03.2011. godine i predmet vraća prvostepenom sudu na ponovno suđenje.

O b r a z l o ž e nj e

Pobijanom presudom potvrđena je prvostepena presuda (odbijena žalba) kojom je odbijen tužbeni zahtev tužioca da mu tužena na ime naknade materijalne štete za 2005. godinu isplati 718.131,00 dinar sa zateznom kamatom počev od 31.03.2008. godine.

Odluku Vrhovnog kasacionog suda Srbije (rešenje) Rev 255/12 od 19. aprila 2012. godine (o odbačenoj reviziji) poništio je Ustavni sud Srbije odlukom Už 5985/2012 od 24.04.2015. godine i odredio da revizijski sud donese novu odluku.

Protiv drugostepene presude tužilac je blagovremeno izjavio posebnu reviziju (član 395. ZPP) zbog bitne povrede odredaba parničnog postupka i pogrešne primene materijalnog prava.

Vrhovni kasacioni sud je ispitao pobijanu presudu na osnovu člana 399. u vezi sa članom 395. ZPP (nužno je razmatranje posebne revizije zbog ujednačavanja sudske prakse), pa je našao da je revizija osnovana.

Između stranaka su zaključena dva naimenovana ugovora o poslovnoj saradnji: prvi 16.03.2001. godine sa rokom trajanja od deset godina po kome se tuženi obavezuje da kreditira proizvođača duvana - tužioca isporukom mehanizacije uz obavezu proizvođača duvana da svake godine isporučuje određenu količinu na osnovu posebno zaključenih jednogodišnjih ugovora. Tužilac svoje ugovorne obaveze za 2001, 2002. i 2003. godinu nije ispunio u potpunosti, pa je između stranaka zaključen ugovor o reprogramiranju tih dugova (visina duga tužioca prema tuženom iznosi oko 493.000,00 dinara. Po ugovoru svoju obavezu tužilac je trebao da ispuni do kraja 2006. godine. U međuvremenu tužilac je podneo tužbu radi naknade ugovorne štete prouzrokovane neadekvatnim semenom duvana za 2004. godinu koje je isporučio tuženi. Dana 25.04.2005. godine tuženi je tužiocu (kao i drugim kooperantima) poslao dopis izjavljujući da jednostrano raskida ugovor. U toku postupka sud je odredio izvođenje dokaza veštačenjem visine stvarne štete zbog nemogućnosti proizvodnje duvana i ta suma predstavlja glavni zahtev.

Kod takvog činjeničnog stanja, nižestepeni sudovi smatraju da je tužbeni zahtev neosnovan jer je tuženi raskinuo ugovor (jednostrano) u skladu sa ZOO (čl. 124-128. ZOO); da je i posle potpisivanja ugovora o reprogramiranju ostao dužan i da svoju obavezu nije ispunio.

Stanovište nižestepenih sudova da je tuženi zakonito raskinuo ugovor nije pravilno.

Tuženi je ugovor raskinuo suprotno pravilima ZOO o raskidanju ugovora zbog neispunjenja povredivši čl. 126. i 127. ZOO.

Naime, u konkretnom slučaju između stranaka nije zaključen tzv. fiksni ugovor (kada je ispunjenje u roku bitan sastojak ugovora iz člana 125. ZOO), da bi se ugovor raskinuo po samom zakonu. S obzirom da ispunjenje u roku nije bitni sastojak ugovora to je poverilac (tuženi) dužniku morao ostaviti primeran naknadni rok za ispunjenje, što je i učinio ugovorom o reprogramiranju duga iz 2006. godine. Ali, tuženi je raskinuo ugovor ne čekajući ispunjenje ugovora po sporazumu o reprogramiranju. Iz sadržine izjave o raskidu proizilazi da je tuženi jednostrano raskinuo ugovor zato što je tuženi podneo tužbu radi naknade štete iz odnosa kooperacije za 2004. godinu.

Vođenje spora radi naknade štete iz jednog ugovornog odnosa ne predstavlja opravdan razlog za raskid ugovora jer je to put radi zaštite subjektivnog povređenog prava iz ugovornog odnosa. ZOO ne zabranjuje podnošenje tužbe kod tzv. višegodišnjih ugovora, pa zaštita subjektivnog prava pred sudom ne predstavlja povredu načela savesnosti i poštenja niti zloupotrebu prava iz čl. 12. i 13. ZOO bez obzira na činjenicu da ZOO sadrži načelo da se sporovi rešavaju na miran način (član 19), po kome će strane u obligacionom odnosu nastojati da sporove rešavaju usaglašavanjem, posredovanjem ili na drugi miran način).

Nema uslova za preinačenje nižestepenih presuda zato što zbog pogrešnog pravnog stava prvostepeni sud nije ocenio nalaz i mišljenje veštaka u pogledu visine stvarne štete i izmakle koristi zbog povrede ugovora (čl. 266. i 267. ZOO u vezi člana 155. u vezi člana 189. st. 2. i 3. ZOO).

U ponovnom postupku, osim utvrđivanja visine štete treba utvrditi da li je zemljište pripremljeno za sadnju duvana tužilac mogao iskoristiti za proizvodnju drugih poljoprivrednih kultura i time smanjiti štetu.

Ako je tuženi podneo posebnu tužbu radi naknade ugovorne štete iz odnosa kooperacije bilo bi nužno obe parnice spojiti radi zajedničkog raspravljanja jer su u međusobnoj vezi i potraživanja se eventualno mogu prebiti.

Na osnovu člana 407. stav 2. ZPP, odlučeno je kao u izreci.

Predsednik veća sudija

Predrag Trifunović,s.r.