Ispitujući pravilnost pobijane presude u smislu člana 399. ZPP („Službeni glasnik RS“ broj 125/2004, 111/2009, 72/2011) Vrhovni kasacioni sud je našao da je revizija tuženog osnovana.

Tužilac je podneo tužbu protiv tuženog radi utvrđenja. Dostava te tužbe je pokušana (bezuspešno) više puta na adresu ... ... (prema izvodu iz APR-a). Zatim je tužba dostavljena direktoru firme BB na adresu ... .../... .... Prijem tužbe i rešenje suda od 07.12.2011. godine kojim se tuženi obavezuje da podnese odgovor na tužbu i obaveštava o posledicama propuštanja, potvrdilo je lice (potpis nečitak) svojim potpisom na povratnici od 29.05.2012. godine. Osim potpisa na povratnici nalazi se i otisak pečata tuženog. Tuženi nije u roku od 30 dana od prijema tužbe podneo pisani odgovor.

Tužilac je u tužbi naveo da je dana 27.07.2009. godine Direkcija za restituciju Republike Srbije delimičnim rešenjem usvojila zahtev tužioca i utvrdila pravo svojine Patrijaršije Srpske pravoslavne crkve, između ostalog i na parceli broj ... upisanoj u list nepokretnosti broj ... KO ..., da je obavezana Republika Srbija da je kao vlasniku Patrijaršije Srpske pravoslavne crkve prenese u svojinu, a OZZ „VV“ da istu preda u državinu, da je nad OZZ „VV“ otvoren stečajni postupak, u kome se predmetna parcela vodi kao deo stečajne mase, kao i da je podneo zahtev za izlučenje iz stečajne mase. Dana 01.06.2011. godine Upravni sud je presudom 2U broj 11447/10 odbio tužbu OZZ „VV“ a kojom je tužbom osporavala zakonitost napred navedenog rešenja. Predmetna parcela u izvršnom postupku protiv dužnika OZZ „VV“ dana 02.11.2006. godine prodata je tuženom, koji se uknjižio kao nosilac prava svojine na parceli dana 13.04.2009. godine, protivno zabrani raspolaganja počev od 01.05.2006. godine iz člana 36. Zakona o vraćanju (restituciji) imovine crkvama i verskim zajednicama. Uz tužbu je priloženo delimično rešenje Direkcije za restituciju broj … od 27.07.2009. godine, zahtev za predaju (izlučenje stvari) od 20.10.2010. godine i dopuna zahteva od 21.10.2010. godine, presuda Upravnog suda broj U 11447/10 od 01.06.2011. godine, rešenje Opštinskog suda u Novom Sadu I broj 923/06 od 02.11.2006. godine i rešenje RGZ Službe za katastar nepokretnosti ... od 13.04.2009. godine.

Pozivajući se na odredbu člana 338. stav 1. ZPP kojom je propisano da ako tuženi ne podnese odgovor na tužbu u određenom roku, sud donosi presudu kojom usvaja tužbeni zahtev (presuda zbog propuštanja), prvostepeni sud je doneo presudu zbog propuštanja jer tuženi nije pristupio na zakazano ročište, a po žalbi tuženog Apelacioni sud u Novom Sadu je potvrdio prvostepenu odluku, a Vrhovni kasacioni sud svojom odlukom odbio kao neosnovanu reviziju.

Prvostepeni i drugostepeni sud su razmatrali ispunjenost uslova za donošenje presude zbog propuštanja kako u odnosu na samu urednost dostave, tako i u odnosu na ispunjenost drugih uslova kao što su: da je tuženom uredno dostavljena tužba sa poukom o posledicama propuštanja, da činjenice na kojima se zasniva tužbeni zahtev nisu u suprotnosti sa dokazima koje je sam tužilac podneo ili sa činjenicama koje su opšte poznate, ako osnovanost tužbenog zahteva proizilazi iz činjenica navedenih u tužbi i ako ne postoje opštepoznate okolnosti iz kojih proizilazi da su tuženog sprečili opravdani razlozi za odgovor na tužbu, pa su zaključili da su ispunjeni uslovi za donošenje ove odluke.

Nasuprot tome Vrhovni kasacioni sud odbijajući reviziju tuženog, navedenu pravnosnažnu odluku ispitivao je u pogledu ispunjenosti jednog od uslova, koji se odnosi na urednost izvršene dostave, dok je u pogledu ostalih uslova naveo samo da tužba sadrži dokaze koji su u saglasnosti sa postavljenim tužbenim zahtevom i da osnovanost tužbenog zahteva proizilazi iz činjenica navedenih u tužbi.

Ustavni sud postupajući po ustavnoj žalbi tuženog u ovom sporu kao podnosioca ustavne žalbe svojom odlukom Už 2592/2014 od 15.09.2016. godine poništio je presudu Vrhovnog kasacionog suda Rev 1387/2013 od 18.12.2013. godine i odredio da nadležni sud donese novu odluku o reviziji podnosioca ustavne žalbe izjavljenoj protiv presude Apelacionog suda u Novom Sadu Gž 5419/12 od 05.09.2013. godine.

Ustavni sud prihvata ocenu oba nižestepena suda o osnovanosti ispunjenosti uslova koji se tiču urednosti dostave tužbe, i navodi da je samo to pitanje bilo predmet razmatranja oba suda drugostepenog i revizijskog, koji su dali ocenu da je dostavljanje bilo uredno. Prihvatajući njihov zaključak o ovom pitanju, Ustavni sud navodi da se ne može govoriti o proizvoljnoj primeni odredaba meredovnog procesnog prava kojima je uređeno pitanje dostavljanja pismena u postupku. Međutim, u pogledu drugog pitanja koje je od značaja u ovom sporu Ustavni sud konstatuje da je drugostepeni sud „kontrolišući primenu materijalnog prava“ propustio da oceni ispunjenost uslova za donošenje presude zbog propuštanja iako je podnosilac žalbe u reviziji ponovio žalbene navode zbog kojih je smatrao da nisu bili ispunjeni uslovi za donošenje presude zbog propuštanja, a koji su u najvećoj meri identični i sa navodima ustavne žalbe. Time je Vrhovni kasacioni sud izvršio povredu prava na obrazloženu sudsku odluku, jer nije razmatrao ključna pitanja od ključnog značaja za primenu merodavnog prava a čime se došlo do posledično proizvoljnog pravnog zaključka o tome da su bili kumulativno ispunjeni zakonom propisani uslovi za donošenje presude zbog propuštanja. U svojoj odluci pozvao se na presudu Evropskog suda za ljudska prava u predmetu Lacatus i drugi protiv Rumunije od 13.11.2012. godine broj predstavke broj 12694/04 stav 102 i zaključio da je time povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava, pa je dalje zaključio da se štetne posledice učinjene povredom prava iz člana 32. stav 1. Ustava mogu otkloniti jedino poništajem osporene presude Vrhovnog kasacionog suda i određivanjem da u ponovnom postupku taj sud donese novu odluku o reviziji podnosioca izjavljenoj protiv osporedne presude Apelacionog suda u Novom Sadu Gž broj 5419/12 od 05.09.2013. godine.

U postupku nakon poništavanja presude Vrhovnog kasacionog suda, u predmetu Rev 1387/2013 od 18.12.2013. godine, Vrhovni kasacioni sud je ponovo razmotrio reviziju tuženog i utvrdio da je revizija osnovana.

Naime, iz dokaza priloženih uz tužbu ne može se sa sigurnošću utvrditi da li je tuženi bio obavešten o vođenju postupka restitucije, kao ni da li su organi koji su odlučivali u postupku restitucije bili obavešteni da je predmetno zemljište prodato u izvršnom postupku 2006. godine koji je vođen protiv OZZ „VV“ budući da je u tom momentu zemljište bilo uknjiženo kao društvena svojina te zadruge. Zato nije jasno iz priloženih dokaza da li je tuženi mogao da osporava odluku u postupku restitucije, jer nije izvesno da je o vođenju tog postupka i znao.

U odluci Ustavnog suda Už 2592/2014 kojom se poništava presuda Vrhovnog kasacionog suda Rev broj 1387/2013 od 18.12.2013. godine, Ustavni sud se poziva na istaknuto shvatanje u svojoj odluci Už 3022/2012 od 29.01.2015. godine da pretpostavka tačnosti izvršenog upisa je oboriva, ali u posebnom postupku koji je zakonom predviđen, te da sudovi ne mogu preispitivati tačnost zemljišno knjižnog upisa sem ukoliko onaj ko to osporava traži i na način kako to zakon propisuje. Ustavni sud podseća i na praksu Evropskog suda za ljudska prava po kojoj rizik od bilo kakve greške ili propusta koji napravi državni organ mora da snosi država, a takve greške se ne smeju ispravljati na teret građana (poziv na predmet Gashi protiv Hrvatske od 13.12.2007. godine, broj predstavke 32457/05 stav 40.). Budući da prema odredbama Zakona o pretvaranju društvene svojine na poljoprivrednom zemljištu u druge oblike svojine, Republički fond za zaštitu korišćenja i unapređenje i uređenje poljoprivrednog zemljišta i preduzeća koja koriste to zemljište, kao i nadležna ministarstva su imali obavezu da do 31.12.1997. godine izvrše popis tog zemljišta i odgovarajuće promene u javnim evidencijama o nepokretnostima. Pošto to nije bilo izvršeno, ili se to iz priloženih dokaza ne vidi, bilo je potrebno ispitati da li je tuženi mogao da osporava odluku donetu u postupku restitucije, to jest da li je za taj postupak uopšte znao.

Sa izloženog, Vrhovni kasacioni sud nalazi da nisu bili ispunjeni uslovi za donošenje presude zbog propuštanja, jer iz navoda u tužbi i dokaza priloženih uz tužbu nije nesumnjivo proizilazila osnovanost tužbenog zahteva, zbog čega je sud bio dužan da zakaže pripremno ročište a potom ročište za glavnu raspravu, izvede ponuđene dokaze i donese meritornu odluku.

Sa iznetih razloga, a na osnovu člana 406. stav 1. ZPP, odlučeno je kao u izreci.

Predsednik veća – sudija

Ljubica Milutinović,s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić