Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu, tužilac je izjavio reviziju zbog bitne povrede odredaba parničnog postupka i pogrešne primene materijalnog prava.

Rešenjem Vrhovnog kasacionog suda Rev2 960/2012 od 01.11.2012. godine, odbačena je kao nedozvoljena revizija tužioca izjavljena protiv presude Apelacionog suda u Novom Sadu Gž1 2530/11 od 14.03.2012. godine.

Odlukom Ustavnog suda Už 681/2013 od 02.07.2015. godine usvojena je ustavna žalba tužioca i utvrđeno da je rešenjem Vrhovnog kasacionog suda Rev2 960/12 od 01.11.2012. godine povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, dok je u preostalom delu ustavna žalba odbačena. Poništeno je rešenje Vrhovnog kasacionog suda Rev2 960/12 od 01.11.2012. godine i određeno da Vrhovni kasacioni sud donese novu odluku o reviziji izjavljenoj protiv presude Apelacionog suda u Novom Sadu Gž1 2530/11 od 14.03.2012. godine.

Ispitujući pravilnost pobijane odluke, u smislu člana 399. ZPP, Vrhovni kasacioni sud je našao da je revizija neosnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda parničnog postupka iz člana 361. stav 2. tačka 9. ZPP, na koju Vrhovni kasacioni sud pazi po službenoj dužnosti. Takođe nije učinjena ni bitna povreda odredaba paričnog postupka iz člana 361. stav 1. ZPP na koju se revizijom samo uopšteno ukazuje.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, stambena komisija tužene je odlukom broj 34-360-4840/2003-008-01 donetom 23.05.2006. godine tužiocu dala u zakup na određeno vreme u trajanju od pet godina stan koji je predmet spora, ali je nakon toga M.Z. pokrenuo parnični postupak radi poništaja ove odluke, pa je takva odluka tužene i poništena u sudskom postupku pravnosnažno okončanom presudom Okružnog suda u Pančevu Gž 1901/08 od 10.11.2009. godine. Nakon toga je stambena komisija tužene, postupajući po sudskim odlukama, u ponovljenom postupku donela odluku broj 360-583/10-8 od 05.11.2010. godine čija je zakonitost predmet ovog parničnog postupka u kome se odlučuje o tužiočevoj reviziji. Odlukom stambene komisija tužene broj 360-583/10-8 od 05.11.2010. godine sporni stan je dat M.Z. i to na privremeno korišćenje kao neodgovarajući do obezbeđenja odgovarajućeg stana. Prilikom donošenja osporene odluke, stambena komisija tužene nije uopšte sprovela nov postupak iako je na to bila obavezana drugostepenom sudskom odlukom, već je samo dato obrazloženje da bi M.Z. trebao da bude rangiran na prvom mestu, a ne na drugom i da je ta okolnost utvrđena u sudskom postupku, zbog čega je predmetni stan dat njemu na privremeno korišćenje. Rešenjem Ministarstva unutrašnjih poslova broj 118- 1081/2006 od 30.06.2006. godine tužiocu je prestao radni odnos sa danom 30.06.2006. godine zbog penzionisanja.

Kod takvog stanja stvari, pravilan je zaključak izražen u pobijanoj presudi da je tužilac nema aktivnu legitimaciju za vođenje ovog spora, pošto mu je prestankom radnog odnosa prestalo i pravo na dobijanje stana po osnovu radnog odnosa. Ovo stoga što je pravo na stan lično pravo i pravo koje je povezano sa radnim odnosom, tako da zaposleni nema pravo na rešavanje stambenih potreba kod poslodavca kod koga mu je prestao radni odnos. To dalje znači da u konkretnom slučaju nisu ispunjeni uslovi za primenu odredbe člana 2. stav 1. Uredbe o rešavanju stambenih potreba izabranih, postavljenih i zaposlenih lica kod korisnika sredstava u državnoj svojini („Službeni glasnik RS“ br. 41/02...68/09), koja je važila u vreme donošenja odluke čiji je poništaj tražen, a kojom odredbom je propisano da stambene potrebe u skladu sa odredbama ove uredbe mogu rešavati izabrana, postavljena i zaposlena lica koja su u radnom odnosu sa korisnikom državnih sredstava.

Prema tome, kako tužilac više ne ulazi u krug lica kojima se primenom člana 2. navedene uredbe može rešavati stambena potreba u okviru tužene Republike Srbije, odnosno Ministarstva unutrašnjih poslova RS, pravilan je zaključak izražen u pobijanoj presudi da tužilac više nema aktivnu legitimaciju za vođenje ovog parničnog postupka, zbog odlaska u penziju.

U konkretnoj situaciji tužiocu je rešenjem Ministarstva unutrašnjih poslova broj 118-1081/2006 prestao radni odnos sa danom 30.06.2006. godine. Odlukom Okružnog suda u Pančevu Gž 1901/08 od 10.11.2009. godine pravnosnažno je okončan spor za poništaj odluka Stambene komisije Ministarstva unutrašnjih poslova broj 360-4840/2003-008-01 od 23.05.2006. godine i Stambene komisije Vlade RS broj 360-4840/03-142 od 12.06.2007. godine, a koje su donete uz učešće tužioca u postupku za dodelu stana. Nakon što je ovaj parnični postupak pravnosnažno okončan, doneta je osporena odluka stambene komisije tužene - broj 360-583/10-08 o 05.11.2010. godine, a tužilac nije ni imao pravo da učestvuje u ovom postupku za dodelu stana. Stoga se revizijski navodi kojima se ukazuje na stavove sudske prakse uopšte i ne odnose na činjeničnu i pravnu situaciju u kakvoj se sada nalazi tužilac kao lice penzionisano pre donošenja osporene odluke. Tužilac je imao aktivnu legitimaciju u postupku koji je okončan presudom Okružnog suda u Pančevu Gž 1901/08 od 10.11.2009. godine, a sudska praksa na kojoj je ukazano u reviziji se odnosi na tu situaciju.

Na osnovu člana 405. Zakona o parničnom postupku, odlučeno je kao u izreci.

Predsednik veća–sudija

Milomir Nikolić,s.r.