.jpg "Sudska praksa")
Republika Srbija
VRHOVNI KASACIONI SUD
Rev1 18/2019
03.10.2019. godina
Beograd
Vrhovni kasacioni sud, u veću sastavljenom od sudija: Branislave Apostolović, predsednika veća, Branislava Bosiljkovića i Zorane Delibašić, članova veća, u parnici tužilaca AA i BB, oboje iz .., čiji je zajednički punomoćnik Vesna Živković, advokat iz ..., protiv tuženog VV iz ..., čiji je punomoćnik Miloje Konjević, advokat iz ..., radi isplate razlike u zaradi, odlučujući o reviziji tužilaca izjavljenoj protiv presude Apelacionog suda u Nišu Gž1 3652/14 od 23.10.2014. godine, u sednici veća održanoj dana 03.10.2019. godine, doneo je
R E Š E NJ E
UKIDA SE presuda Apelacionog suda u Nišu Gž1 3652/14 od 23.10.2014. godine i predmet vraća istom sudu na ponovno suđenje.
O b r a z l o ž e nj e
Presudom Osnovnog suda u Boru P1 96/14 od 09.07.2014. godine, koja je ispravljena rešenjem Osnovnog suda u Boru od 14.08.2014. godine, stavom prvim i drugim izreke, delimično su usvojeni tužbeni zahtevi tužilaca, pa je obavezan tuženi da im isplati razliku u zaradi za period od maja 2008. godine zaključno sa septembrom 2009. godine i to pojedinačne mesečne novčane iznose sa zakonskom zateznom kamatom počev od dospelosti svakog do isplate, sve bliže navedeno u tim stavovima izreke, dok je u preostalom delu po tom osnovu njihov tužbeni zahtev odbijen kao neosnovan. Stavom trećim izreke, usvojen je tužbeni zahtev tužilaca, pa je obavezan tuženi da im na ime dela regresa za 2009. godinu isplati i to tužilji AA iznos od 12.914,86 dinara, a tužiocu BB iznos od 13.925,80 dinara, oba iznosa sa zakonskom zateznom kamatom počev od 01.01.2010. godine do isplate. Stavom četvrtim izreke obavezan je tuženi da tužiocima naknadi troškove parničnog postupka u iznosima po 90.000,00 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom od dana presuđenja do isplate.
Presudom Apelacionog suda u Nišu Gž1 3652/14 od 23.10.2014. godine, stavom prvim izreke, preinačena je presuda Osnovnog suda u Boru P1 96/14 od 09.07.2014. godine, ispravljena rešenjem tog suda od 14.08.2014. godine, u usvajajućem delu izreke pod stavom jedan i dva i u stavu tri i četiri izreke, tako što je odbijen kao neosnovan tužbeni zahtev tužilaca za isplatu razlike u zaradi i dela regresa za 2009. godinu sa kamatom u celosti i tužioci su obavezani da tuženom solidarno naknade troškove parničnog postupka u iznosu od 72.950,00 dinara sa zakonskom zateznom kamatom počev od dana presuđenja do isplate (stav drugi izreke).
Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu, tužioci su blagovremeno preko punomoćnika izjavili žalbu zbog pogrešne primene materijalnog prava.
Vrhovni kasacioni sud je presudom Rev2 313/2015 od 02.12.2015. godine odbio kao neosnovanu reviziju tužilaca izjavljenu protiv presude Apelacionog suda u Nišu Gž1 3652/14 od 23.10.2014. godine.
Ustavni sud je u odlukom Už 2724/2016 od 19.06.2019. godine, a po održanoj sednici veća 04.04.2019. godine, u postupku po ustavnoj žalbi AA i BB, oboje iz ..., doneo odluku kojom je stavom drugim izreke usvojio ustavnu žalbu podnosilaca i utvrdio da je presudama Apelacionog suda u Nišu Gž1 3652/14 od 23.10.2014. godine i Vrhovnog kasacionog suda Rev2 313/2015 od 02.12.2015. godine povređeno njihovo pravo na pravično suđenje zajemčeno članom 32. Stav 1. Ustava, pa je stavom trećim izreke poništio presudu Vrhovnog kasacionog suda Rev2 313/15 od 02.12.2015. godine i odredio da isti sud donese novu odluku o reviziji podnosilaca ustavne žalbe iz tačke dva izjavljenoj protiv presude Apelacionog suda u Nišu Gž1 3652/14 od 23.10.2014. godine.
Vrhovni kasacioni sud je ispitao pobijanu presudu u smislu odredbe člana 408. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, br.72/11, 49/13 – US. 74/13 – US, 55/14 i 87/18 – u daljem tekstu: ZPP), koji se primenjuje na osnovu člana 506. stav 2. istog zakona i ocenio da je revizija tužilaca osnovana.
Prema činjeničnom stanju na kojem su zasnovane nižestepene presude, tužioci su bili u radnom odnosu kod tuženog u periodu od maja 2008. godine do septembra 2009. godine. Između GG kao prodavca i VV kao kupca, dana 15.04.2008. godine zaključen je ugovor o kupoprodaji imovine tuženog. Članom 4. tog ugovora, utvrđena je obaveza tuženog kao kupca da primi u radni odnos 154 radnika i sa njima zaključi ugovor o radu na neodređeno vreme. Saglasno Zakonu o radu, tuženi je morao da poštuje zatečena normativna akta sa važnošću od jedne godine od dana zaključenja tog ugovora. Tužioci su parnični postupak radi isplate razlike u zaradi i regresa za sporni period pokrenuli pre donošenja rešenja od strane Privrednog suda u Zaječaru St 35/2010 kojim je dana 12.02.2010. godine otvoren postupak stečaja nad ovde tuženim, zbog čega je rešenjem Osnovnog suda u Boru od 16.02.2010. godine postupak prekinut, a potom nastavljen rešenjem od 29.07.2010. godine kada su spisi ustupljeni Privrednom sudu u Zaječaru, kao stvarno i mesno nadležnom sudu. Privredni sud u Zaječaru je rešenjem od 29.10.2010. godine obustavio postupak stečaja nad stečajnim dužnikom jer je rešenjem od 21.09.2010. godine potvrđeno usvajanje Plana reorganizacije podnetog 09.07.2010. godine od strane stečajnog upravnika. Tužioci su podneskom od 21.07.2010. godine obavestili postupajući parnični sud da su im zaključkom Privrednog suda u Zaječaru St 35/10 od 29.06.2010. godine priznata potraživanja u bliže označenim iznosima, a da su za osporena potraživanja upućeni na parnicu, te da su tražili nastavak postupka. Među parničnim strankama tokom parničnog postupka isključivo je bila sporna činjenica vezana za način obračuna osporenih potraživanja. Visina manje isplaćene zarade i razlika manje isplaćenog regresa za oba tužioca utvrđena je ekonomsko-finansijskim veštačenjem.
Polazeći od tako utvrđenog činjeničnog stanja, prvostepeni sud je zaključio da je tužbeni zahtev tužilaca delimično osnovan, primenjujući Kolektivni ugovor tuženog kao preuzeti akt koji se primenjivao i po isteku roka od godinu dana do dana stupanja na snagu Pravilnika o radu.
Odlučujući o žalbi tuženog, drugostepeni sud je u smislu odredbe člana 167. Zakona o stečaju, te primenom pravila o teretu dokazivanja iz člana 228. u vezi člana 231. ZPP, zaključio da tužioci koji traže isplatu dospelih novčanih potraživanja do usvajanja Plana reorganizacije, do okončanja postupka nisu dokazali da se radi o potraživanjima koja nisu obuhvaćena ovim planom reorganizacije, niti da se ta potraživanja zasnivaju na Planu kao jedino mogućem okviru namirenja, već isključivo na određenoj pravnoj i činjeničnoj situaciji, koja je postojala pre nastupanja posledica otvaranja stečajnog postupka i u vreme primene odredaba ugovora o radu i opštih akata, zbog čega je preinačio prvostepenu presudu i odbio tužbene zahteve tužilaca.
Po oceni Vrhovnog kasacionog suda, pobijana drugostepena presuda je zasnovana na bitnoj povredi odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 1. ZPP u vezi čl. 228, 230. stav 1. i 231. ZPP. Naime, u konkretnoj situaciji kada su tužioci za osporena potraživanja upućeni na parnicu zaključkom Privrednog suda u Zaječaru, zbog čega su i tražili nastavak parničnog postupka, a da je tokom prvostepenog parničnog postupka među strankama isključivo bila sporna činjenica vezana za način obračuna osporenih potraživanja, kao i da je žalbenim navodima tuženog osporena isključivo pravilnost zaključka prvostepenog suda o manje isplaćenoj zaradi i naknadi troškova regresa, i da tuženi nije isticao činjenicu postojanja Plana reorganizacije, nejasni su razlozi drugostepenog suda zašto je teret dokazivanja prebacio na tužioce nalazeći da oni do okončanja prvostepenog postupka nisu dokazali da se radi o potraživanjima koja nisu obuhvaćena Planom reorganizacije, niti da se sporna potraživanja zasnivaju na Planu kao jedinom mogućem okviru namirenja.
Takođe, revizijom pobijana presuda drugostepenog suda je zasnovana na pogrešnoj primeni materijalnog prava, zbog čega je činjenično stanje ostalo nepotpuno utvrđeno, budući da je drugostepeni sud, iako je žalbenim navodima tuženog osporena isključivo pravilnost zaključka prvostepenog suda o manje isplaćenoj zaradi i naknadi troškova regresa, prvi put izneo stav o značaju rešenja o potvrđivanju usvojenog Plana reorganizacije kao pravno relevantnoj činjenici, te primenom pravila o teretu dokazivanja odbio tužbeni zahtev tužilaca, nalazeći da oni do okončanja prvostepenog postupka nisu dokazali da se radi o potraživanjima koja nisu obuhvaćena Planom reorganizacije, niti da se sporna potraživanja zasnivaju na planu kao jedinom mogućem okviru namirenja, dakle, iako na te činjenice nije ukazivao tuženi, niti drugostepeni sud kada je prethodnu prvostepenu presudu ukinuo i vratio prvostepenom sudu na ponovno suđenje.
Stoga, po oceni Vrhovnog kasacionog suda, drugostepeni sud nije mogao bez otvaranja glavne rasprave da uvede kao pravno relevantnu činjenicu potvrđivanje usvojenog Plana reorganizacije, budući da je na taj način onemogućio tužioce da se o istom izjasne, na šta osnovano u reviziji tužioci i ukazuju uz dostavljanje izvoda iz Plana reorganizacije, upravo ističući da je naplata predmetnog potraživanja uslovljena ishodom parnice, a da ta činjenica nije bila ni sporna tokom prvostepenog i drugostepenog parničnog postupka.
Drugostepeni sud će u ponovnom postupku odlučivanja o žalbi tuženog imati u vidu primedbe iz ove odluke Vrhovnog kasacionog suda i odluke Ustavnog suda, te će, vodeći računa o pravilnoj primeni materijalnog prava i pravila o teretu dokazivanja, doneti novu na zakonu zasnovanu odluku, za koju će dati dovoljne i jasne razloge.
Iz izloženih razloga, odlučeno je kao u članu 416. stav 2. ZPP.
Ukinuta je i odluka o troškovima postupka jer ista zavisi od konačnog ishoda spora u smislu odredbe člana 165. stav 3. ZPP.
Predsednik veća - sudija
Branislava Apostolović, s.r.
Za tačnost otpravka
Upravitelj pisarnice
Marina Antonić
