Odlučujući o ustavnoj žalbi tužene Ustavni sud je odlukom Už 9427/20 od 16. jula 2020. godine usvojio ustavnu žalbu tužene i utvrdio da je rešenjem Vrhovnog kasacionog suda Rev2 1563/17 od 28.06.2017. godine povređeno pravo podnositelju ustavne žalbe na pravično suđenje zajemčeno člano 32. stav 1. Ustava Republike Srbije zbog čega je poništeno pomenuto rešenje Vrhovnog kasacionog suda i određeno da isti sud ponovo odluči o reviziji koju je podnositelj ustavne žalbe izjavio protiv presude Apelacionog suda u Novom Sadu Gž1 3435/16 od 05.12.2016. godine.

Odlučujući ponovo o izjavljenoj reviziji, a nakon odgovarajućih provera preko prvostepenog suda Vrhovni kasacioni sud je utvrdio da je revizija tužene blagovremena.

Ispitujući pobijanu presudu na osnovu člana 408. ZPP (''Službeni glasnik RS'' br. 72/11... 18/20) Vrhovni kasacioni sud je našao da je revizija tužene osnovana.

U sprovedenom postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP na koju ovaj sud pazi po službenoj dužnosti, niti je u postupku pred drugostepenim sudom učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 1. ZPP na koju se ukazuje u reviziji.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilja je u spornom periodu bila zaposlena kod tužene na neodređeno vreme na radno mesto ... sa zvanjem stariji saradnik u Univerzalnoj filijali u BB1 . Tužilji je 20.11.2012. godine uručeno upozorenje na postojanje razloga za otkaz ugovora o radu iz razloga predviđenih članom 189. tač. 2. i 3. Zakona o radu i članom 37. tačka 10. i tačka 26. Kolektivnog ugovora kod poslodavca od 11.10.2010. godine sa izmenama i dopunama od 18.07.2011. i 01.12.2011. godine. U upozorenju je navedeno da je tuženi u toku oktobra 2012. godine u više navrata vršio kontrolu kompletnosti elektronskih dosijea statusne dokumentacije klijenata fizičkih lica u informacionom sistemu banke u vezi sa računima i paketima računa klijenata koji su otvoreni u oktobru 2012. godine te da je tom prilikom uočena nepravilnost u radu tužilje i to za klijente koji su navedeni u nižestepenim odlukama. Usled navedenog, prema stavu tužene, tužilja je prekršila proceduru otvaranja, vođenja i gašenja tekućih računa fizičkih lica od 23.08.2012. godine – tačka 2.4 procedure. Nadalje je navedeno da je 13.08.2012. godine direktor poslovnog sektora tuženog svim zaposlenima u mreži filijala poslao e-mail u kome je naveo primere nepravilnosti koji su uočeni nakon uvođenja elektronske provere kompletnosti dokumentacije, te je navedeno da zaposleni u banci povezuju sa računima klijenata tuđu ličnu kartu i tako varaju sistem te zabranio otvaranje računa uz nekompletnu dokumentaciju i naložio da se u elektronskoj arhivi smeju vezivati isključivo dokumenta iz opisa koji pripadaju konkretnom klijentu. Na osnovu iznetog tužilji je stavljeno na teret da prilikom otvaranja računa klijenata fizičkih lica nije istovremeno i skenirala identifikacionu dokumentaciju potpunu za otvaranje računa. Tužilja se izjasnila na upozorenje 23.11.2012. godine. Nakon pismenog izjašnjenja na upozorenje tužilja je 06.12.2012. godine primila rešenje kojim se otkazuje ugovor o radu sa svim aneksima na radnom mestu stariji saradnik za tekuće račune u Filijali BB2 . Rešenje o otkazu ugovora o radu zasniva se na istom činjeničnom i pravnom osnovu kao i upozorenje koje je prethodilo rešenju. Takođe je utvrđeno da prilikom matičenja klijenta tužene saradnik za tekuće račune ima obavezu da identifikuje klijente putem lične karte. Taj dokumenat se skenira, odnosno lična karta se fotokopira, stavi se pečat uprave na originalu i onda se štampa pristupnica na kojoj su generalije klijenta. Posle toga klijent kontroliše podatke i potpisuje. Svojeručni potpis deponuje se u banci na toj pristupnici. Inače pristupnicu potpisuje saradnik i direktor što je potvrda da su podaci tačni. Obaveza banke je da za svakog klijenta, pored papirnog dosijea formira i elektronski dosije, tj. da se isti stavi u sistem, a što podrazumeva skeniranje papirnog dosijea. Takva obaveza je propisana ugovorom o radu zaposlenog kao i u procedurama banke. Elektronski dosije može da se formira i ako se na mesto određenog dokumenta stavi drugi dokumenat ili čak na mesto dokumenta i prazan list. To se dešavalo, a upravo iz razloga da klijent ne bi čekao da se naknadno skenira neki lični dokumenat i znalo se da se tako ponekad uradi. Međutim, procedurom banke bilo je zabranjeno da se tako nešto radi. Zaposleni to nisu krili od rukovodioca ali da jesu u sistemu bi se sve videlo, a tužena banka je imala internu kontrolu koja je to uočila, a isto je uočeno i od strane direktora filijale tužene. Povodom takvih procesa održano je više sastanaka direktora i tom prilikom je ukazano da je neophodno te propuste ukloniti. Nakon takvih sastanaka direktor filijale je svim zaposlenima izričito naglasio da se više ne sme ponoviti slučaj formiranja elektronskog dosijea bez potpune dokumentacije klijenta, odnosno skeniranja svakog dokumenta klijenta koji je neophodan za formiranje elektronskog dosijea. Nakon toga, skoro niko nije postupao na ovaj način i propusta nije bilo a sve u momentu kada je skener dobijen. Utvrđeno je da je u periodu kada su se desili slučajevi naknadnog skeniranja, odnosno u periodu kraja septembra i oktobru mesecu 2012. godine kada je bilo povećanog obima posla zbog donacije da direktor filijale tužene nije dala saglasnost tužilji za takav rad niti je to zabranila, odnosno nije bila ni pitana. Međutim, direktorka je svim zaposlenima, a nakon sastanka prenela informaciju o zabrani da se tako ne sme raditi. Utvrđeno je da su u spornom periodu kod tužene postojala dva skenera, jedan koji se nalazio u kancelariji direktora, a drugi u kancelariji kreditnih referenata. Što se tiče skenera koji je bio smešten u kancelariji direktora isti izuzev direktora nisu mogli da koriste drugi zaposleni budući da je on bio vezan isključivo za računar koji koristi direktor filijale. Blagajnice na šalterima, dakle tužilja nisu imale svoj skener a kancelarija kreditnih referenata u kojoj se nalazio drugi skener bila je odvojena od šalterskih službenika. Upravo iz razloga što je nedostajao jedan skener za šalterski deo, a i zbog potrebe da se poveća broj zaposlenih direktor tužene u BB1 više puta je tražio još jedan skener kao i da se poveća broj zaposlenih. Skener je dobijen 06.11.2012. godine i postavljen u šalterski prostor. Posle ovog perioda a kada su stvoreni traženi uslovi nije bilo problema sa skeniranjem.

Polazeći od navedenog činjeničnog stanja, prvostepeni sud je odbio tužbeni zahtev tužilje da se poništi rešenje o otkazu ugovora o radu kao nezakonito smatrajući da tužilja nije imala saglasnost direktorke filijale da u oktobru 2012. godine krši proceduru naknadnim skeniranjem dokumenata čime je učinila povredu radne obaveze koja joj se stavlja na teret. Međutim, po mišljenju drugostepenog suda da bi postojala povreda radne obaveze, koja je tužilji u konkretnom slučaju stavljena na teret, neophodno je da postoji krivica tužilje za učinjenu povredu. Upravo te krivice u konkretnom slučaju nema, a takav zaključak drugostepeni sud temelji pre svega na iskazu direktorke tužene banke koja je saslušana kao svedok, a u kome je ona navela da niti je dala saglasnost tužilji i ostalim zaposlenima za način rada koji su oni primenjivali niti je takav rad branila.

Navedeni zaključak drugostepenog suda se u konkretnom slučaju ne može prihvatiti. Tužilja je nesporno preduzimala radnje koje predstavljaju povredu radne obaveze. Pitanje njene krivice za učinjenu povredu zavisi od njene svesti o protivpravnom postupanju a što je u ovom slučaju takođe nesumnjivo prisutno jer je način postupanja u vezi tzv. matičenja klijenata bio utvrđen i ugovorom o radu i aktima poslodavca kao i posebnim upozorenjima direktora filijale, te je sve to nesumnjivo bilo tužilji poznato. To što direktorka nije takvo ponašanje izričito zabranila tužilji, a na čemu insistira drugostepeni sud nije od značaja u konkretnom slučaju jer kod postojanja svega ostalog što je navedeno nije ni bilo potrebno da tužilji posebno direktor filijale zabranjuje protivpravno postupanje. Problem sa tehničkim sredstvima – skenerom, a na čemu tužilja insistira, ne može se prihvatiti kao opravdanje u ovom slučaju za utvrđeno postupanje tužilje.

Upravo ceneći sve navedeno proizilazi da je prvostepeni sud pravilno zaključio da je tužbeni zahtev tužilje neosnovan, pa je zbog toga i preinačena drugostepena presuda, odbijena tužiljina žalba i potvrđena prvostepena presuda, sve na osnovu člana 416. stav 1. ZPP.

Predsednik veća - sudija

Božidar Vujičić,s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić