U IME NARODA

Vrhovni kasacioni sud, u veću sastavljenom od sudija: Milomira Nikolića, predsednika veća, Slađane Nakić-Momirović i Marine Govedarica, članova veća, u parnici tužioca AA iz ..., koga zastupa Vojin Biljić, advokat iz ..., protiv tuženog Grada Beograda – Sekretarijata za privredu Gradske uprave i Gradskog veća Skupštine grada Beograda, koga zastupa Pravobranilaštvo Grada Beograda, radi naknade štete, odlučujući o reviziji tužioca izjavljenoj protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž 15598/10 od 19.10.2011. godine, u sednici veća održanoj dana 23.11.2016. godine, doneo je

P R E S U D U

ODBIJA SE kao neosnovana revizija tužioca izjavljena protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž 15598/10 od 19.10.2011. godine u delu koji se odnosi na naknadu nametarijalne štete.

O b r a z l o ž e nj e

Presudom Prvog osnovnog suda u Beogradu P 46772/10 od 12.07.2010. godine odbijen je kao neosnovan tužbeni zahtev kojim je tužilac zahtevao da se obaveže tuženi da mu na ime naknade štete isplati i to za izgubljenu zaradu za period od 23.06.2003. do 26.03.2008. godine ukupan iznos od 417.006,92 dinara sa zakonskom zateznom kamatom na svaki pojedinačni mesečni iznos počev od 15-tog u mesecu za prethodni mesec, da tužiocu na ime naknade nematerijalne štete isplati iznos od 300.000,00 dinara sa zakonskom zateznom kamatom počev od presuđenja do isplate i da mu naknadi troškove parničnog postupka. Istom presudom obavezan je tužilac da naknadi tuženom troškove parničnog postupka u iznosu od 72.500,00 dinara.

Presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž 15598/10 od 19.10.2011. godine odbijena je kao neosnovana žalba tužioca i potvrđena navedena presuda Prvog osnovnog suda u Beogradu.

Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu blagovremeno je izjavio reviziju tužilac zbog bitne povrede odredaba parničnog postupka i pogrešne primene materijalnog prava, s predlogom da se revizija smatra izuzetno dozvoljenom, primenom člana 395. Zakona o parničnom postupku, radi ujednačavanja sudske prakse.

Rešenjem Apelacionog suda u Beogradu Gž 15598/10 od 18.07.2012. godine, Apelacioni sud nije predložio Vrhovnom kasacionom sudu odlučivanje o reviziji tužioca izjavljenoj protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž 15598/10 od 19.10.2011. godine, po članu 395. Zakona o parničnom postupku.

Rešenjem Vrhovnog kasacionog suda Rž 20/13, Rev 194/13 od 21.03.2013. godine odbačena je žalba tužioca izjavljena protiv rešenja Apelacionog suda u Beogradu Gž 15598/10 od 18.07.2012. godine i odbačena je kao nedozvoljena revizija tužioca izjavljena protiv presude istog suda.

Delimičnom odlukom Ustavnog suda Už 490/12 od 01.09.2015. godine usvojena je ustavna žalba AA i utvrđeno da je rešenjem Vrhovnog kasacionog suda Rž 20/13, Rev 194/13 od 21.03.2013. godine, u delu kojim je odlučeno o reviziji podnosioca ustavne žalbe izjavljenoj protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž 15598/10 od 19.10.2011. godine, povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na pravično suđenje zajamčeno članom 32. stav 1. Ustava Republike Srbije. Istom odlukom poništeno je rešenje Vrhovnog kasacionog suda Rž 20/13, Rev 194/13 od 21.03.2013. godine, u delu kojim je odlučeno o reviziji podnosioca ustavne žalbe izjavljenoj protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž 15598/10 od 19.10.2011. godine i određeno da isti sud donese novu odluku o izjavljenoj reviziji. Takođe je odbačena ustavna žalba AA izjavljena protiv rešenja Vrhovnog kasacionog suda Rž 20/13, Rev 194/13 od 21.03.2013. godine, u delu kojim je odlučeno o žalbi podnosioca izjavljenoj protiv rešenja Apelacionog suda u Beogradu Gž 15598/10 od 18.07.2012. godine i presude Apelacionog suda u Beogradu Gž 15598/10 od 19.10.2011. godine u delu kojim je pravnosnažno odlučeno o zahtevu podnosioca za naknadu materijalne štete. Istom presudom odbijen je i zahtev podnosioca ustavne žalbe za naknadu nematerijalne štete.

U obrazloženju odluke Ustavnog suda je osporena ocena Vrhovnog kasacionog suda o nedozvoljenosti revizije u delu odluke za naknadu nematerijalne štete, tražene zbog povrede zabrane diskriminacije, dok je u odnosu na naknadu materijalne štete zbog nezakonitog i nepravilnog rada organa izražen stav da su razlozi odbijanja tužbenog zahteva zasnovani na ustavno- pravno prihvatljivom tumačenju merodavnog prava.

Vrhovni kasacioni sud je ispitao pobijanu presudu u delu za naknadu nematerijalne štete u kojem je prethodna odluka Vrhovnog kasacionog suda poništena odlukom Ustavnog suda i nalazi da je revizija u tom delu dozvoljena i neosnovana.

Tužbeni zahtev za naknadu nematerijalne štete tužilac je postavio ukazujući na diskriminatorsko ponašanje upravnih organa pri odlučivanju o upisu tužioca u Registar lica, koja obavljaju auto-taksi prevoz putnika na teritoriji Grada Beograda. Odredbama člana 41. stav 4. Zakona o zabrani diskriminacije („Službeni glasnik RS“ broj 22/09), važećeg u vreme donošenja nižestepenih presuda je propisano da je revizija uvek dopuštena u sporovima, koji se vode zbog povreda diskriminatorskim postupanjem. Navedeni zakon je stupio na snagu nakon izvršenja radnji za koje tužilac tvrdi da predstavljaju diskriminatorsko postupanje, međutim kako zakon ne sadrži prelaznu odredbu o neprimenjivanju odredbe o dopuštenosti revizije na materijalno-pravne odnose koji su nastali pre njegovog stupanja na snagu, citirana procesno pravna odredba ima neposredno pravno dejstvo i primenjuje se na sve procesno pravne odnose koje postoje u vreme njenog važenja. Stoga je revizija tužioca u delu koji se odnosi na naknadu nematerijalne štete usled diskriminacije, obzirom da je podneta u vreme kada je Zakon o diskriminaciji bio na snazi u navedenom delu dozvoljena.

Ocena o neosnovanosti revizije u označenom delu doneta je primenom člana 399. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“ br. 125/04, 111/09, 53/13-US) koji se u ovoj parnici primenjuje na osnovu člana 506. stav 1. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“ br. 72/11, 55/14).

U sprovedenom postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 361. stav 2. tačka 9. Zakona o parničnom postupku na koju Vrhovni kasacioni sud pazi po službenoj dužnosti. Nema ni bitne povrede odredaba parničnog postupka iz člana 361. u vezi člana 392. stav 1. Zakona o parničnom postupku, jer je pobijana odluka obrazložena i drugostepeni sud je ocenio žalbene navode od značaja.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilac je 23.06.2003. godine podneo zahtev Sekretarijatu za privredu Grada Beograda za upis u Registar lica koja obavljaju delatnost auto-taksi prevoza na teritoriji grada. Rešenjem od 24.09.2005. godine tuženi je obavestio tužioca da je njegova prijava za upis u Registar lica odbijena zbog neispunjenja uslova iz člana 5. i 6. Odluke o auto- taksi prevozu, jer ne postoji slobodno mesto taksi vozača predviđeno Godišnjim planom potreba. Ustavni sud Republike Srbije je doneo odluku U br. 53/04 od 29.09.2005. godine, kojom je utvrđeno da odredbe člana 6. stav 1. tačka 7. i člana 11. stav 4. Odluke o auto-taksi prevozu i odredbe tačke 3. Plana potreba za auto- taksi prevoz u Gradu Beogradu, nisu u saglasnosti sa Ustavom Republike Srbije i zakonom. Zakon o Ustavnom sudu i pravnom dejstvu njegovih odluka, važeći u to vreme nije propisivao rok u kome je tuženi morao da donese novu odluku niti je odluka Ustavnog suda o oceni ustavnosti Odluke o auto-taksi prevozu putnika predviđala da će se posledice nastale primenom neustavne odredbe otkloniti naknadom štete ili na drugi način.

Rešenjem Sekretarijata za privredu Gradske uprave Beograda od 26.03.2008. godine usvojen je zahtev tužioca za izmenu pojedinačnog akta i tužiocu je data saglasnost za obavljanje delatnosti auto-taksi prevoza kao samostalnom preduzetniku i tužilac je upisan u Registar privrednih subjekata. U radnoj knjižici tužioca upisano je da je u periodu od 11.04.2005. do 15.08.2005. godine tužilac bio zaposlen u Preduzeću „BB“ iz ..., a u periodu od 01.01.2006. do 10.03.2008. godine u „VV“ ....

Na utvrđeno činjenično stanje pravilno je pobijanom presudom ocenjeno da Odluka tuženog o auto-taksi prevozu se odnosi na unapred neodređen broj lica i da odlukom o odbijanju zahteva tužioca za upis u Registar auto-taksi prevoznika nije izvršena diskriminacija tužioca po nekom ličnom svojstvu, već zbog planiranih potreba grada za taksi prevozom i pravilnom primenom materijalnog prava odbijen je tužbeni zahtev za naknadu nematerijalne štete zbog povrede načela zabrane diskriminacije.

Odredbama člana 21. Ustava RS je propisano da su pred Ustavom i zakonom svi jednaki, da svako ima pravo na jednaku zakonsku zaštitu, bez diskriminacije i da je zabranjena svaka diskriminacija, neposredna ili posredna, po bilo kom osnovu, a naročito po osnovu rase, pola, nacionalne pripadnosti, društvenog porekla, rođenja, veroispovesti, političkog ili drugog uverenja, imovnog stanja, kulture, jezika, starosti i psihičkog ili fizičkog invaliditeta.

Odredbama člana 2. Zakona o zabrani diskriminacije, koji nije bio deo pravnog sistema Srbije u vreme izvršenja radnji tuženog za koje tužilac tvrdi da čine diskriminatorsko postupanje, propisano je da izrazi „diskriminacija“ i „diskriminatorsko postupanje“ označavaju svako neopravdano pravljenje razlike ili nejednako postupanje, odnosno propuštanje (isključivanje, ograničavanje ili davanje prvenstva), u odnosu na lice ili grupe kao i na članove njihovih porodica, ili njima bliska lica, na otvoren ili prikriven način, koji se zasniva na rasi, boji kože, precima, državljanstvu, nacionalnoj pripadnosti ili etničkom poreklu, jeziku, verskim ili političkim ubeđenjima, polu, rodnom identitetu, seksualnoj orijentaciji, imovnom stanju, rođenju, genetskim osobenostima zdravstvenom stanju, invaliditetu, bračnom i porodičnom statusu, osuđivanosti, starosnom dobu, izgledu, članstvu u političkim, sindikalnim i drugim organizacijama i drugim stvarnim, odnosno pretpostavljenim ličnim svojstvima.

Sa izloženog za sudsku zaštitu od diskriminacije potrebno je da se utvrdi nejednako postupanje u odnosu na neko lično svojstvo, a ako se nejednako postupanje utvrdi potrebno je da ne postoji objektivno i razumno opravdanje za nejednako postupanje, koje se procenjuje po tome da li se učinjenim razlikovanjem težilo legitimnom cilju, ako takav cilj postoji, da li postoji odnos srazmernosti između učinjenog razlikovanja i cilja kome se težilo. U ovom slučaju ne postoji diskriminatorska štetna radnja, koja je u uzročnoj vezi sa konkretnom štetom, niti krivica tužene. Prema utvrđenim okolnostima konkretnog slučaja i po oceni Vrhovnog kasacionog suda nema osnova za tvrdnju da je pojedinačnim aktom tuženog, odbijanjem upisa u registar auto-taksi prevoznika, tužilac diskriminisan na bilo koji način i da mu je zbog nekog ličnog svojstva povređeno ljudsko ili manjinsko pravo, zajamčeno Ustavom, što je neophodna pretpostavka za utvrđenje povrede ustavnog načela zabrane diskriminacije. Naime, odbijanje tužioca je, suprotno navodima revizije, izvršeno shodno tada važećem opštim aktima tuženog i prema u to vreme planiranom i normiranom broju auto-taksi prevoznika, što je činilo objektivno i razumno opravdanje s legitimnim ciljem. Tužiocu je uskraćeno, a zatim u daljem toku upravnog postupka, nakon donošenja odluke Ustavnog suda, omogućeno vršenje auto-taksi prevoza, čime su otklonjene posledice primene neustavne odredbe, pri čemu nije bilo neopravdanog pravljenja razlike po bilo kom njegovom ličnom svojstvu.

Sa iznetih razloga odlučeno je kao u izreci presude na osnovu člana 405. stav 1. Zakona o parničnom postupku.

Predsednik veća-sudija

Milomir Nikolić,s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić