Presudom Apelacionog suda u Novom Sadu Gž 54/14 od 28.05.2014. godine, stavom prvim izreke, žalbe tužioca i tužene su delimično usvojene, pa je delimična prvostepena presuda preinačena u pobijanom odbijajućem delu, tako što je obavezana tužena da tužiocu, na ime novčane naknade za pretrpljene duševne bolove zbog povrede prava i slobode ličnosti, pored prvostepenom presudom dosuđenog iznosa od 2.363.900,00 dinara, isplati još iznos od 636.100,00 dinara, ukupno 3.000.000,00 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom počev od 06.11.2013. godine do isplate, dok je u pobijanom usvajajućem delu kojim je tužena obavezana da tužiocu na ime novčane naknade za pretrpljeni fizički bol i pretrpljeni strah isplati po 200.000,00 dinara, tužbeni zahtev odbijen kao neosnovan. Stavom drugim izreke, određeno je da se u preostalom delu žalbe tužioca i tužene odbijaju, a delimična presuda u ostalom pobijanom nepreinačenom usvajajućem i odbijajućem delu je potvrđena.

Protiv pravnosnažne presude donesene u drugom stepenu reviziju je blagovremeno izjavio tužilac, zbog bitne povrede odredaba parničnog postupka i pogrešne primene materijalnog prava.

Presudom Vrhovnog kasacionog suda Rev 371/15 od 29.04.2015. godine odbijena je kao neosnovana revizija tužioca izjavljena protiv presude Apelacionog suda u Novom Sadu Gž 54/14 od 28.05.2014. godine.

Odlukom Ustavnog suda Už 6424/15 od 15.11.2018. godine usvojena je ustavna žalba AA iz ..., ovde tužioca, i utvrđeno da je presudom Vrhovnog kasacionog suda Rev 371/15 od 29.04.2015. godine povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na pravično suđenje zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava Republike Srbije. Poništena je presuda Vrhovnog kasacionog suda Rev 371/15 od 29.04.2015. godine i odlučeno da isti sud donese novu odluku o reviziji podnosioca ustavne žalbe izjavljenoj protiv presude Apelacionog suda u Novom Sadu Gž 54/14 od 28.05.2014. godine.

Vrhovni kasacioni sud je ispitao pravilnost pobijane presude u smislu člana 408. ZPP, pa je našao da je revizija delimično osnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti, a ni bitna povreda iz člana 374.stav 1. ZPP (učinjena pred drugostepenim sudom), jer je žalbeni sud ocenio sve navode koji su od odlučnog značaja.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilac AA je rođen ... godine u ..., završio je gimnaziju, amaterski se bavio fotografijom, kao partizan učestvovao u ratu, posle oslobođenja završio šestomesečnu vojnu školu, kao oficir radio u vojsci, u novinskoj redakciji u ..., a nakon podnetog zahteva da se demobiliše, kojem nije udovoljeno, kao oficir prekomandovan je u ... . Brak je zasnovao 1948.godine i otac je jednog deteta. Oboleo od teške bolesti trovanja koštane srži, nalazio se na lečenju u Vojnoj bolnici u ..., kada je uhapšen i priveden u istražni zatvor. Usledio je krivični postupak, u kojem je presudom Vojnog suda u Novom Sadu br. 175/51 od 19.05.1951. godine (pravnosnažna) oglašen krivim zato što je ''povredio zakletvu datu narodu i vrhovnom komadantu time što se uključio u kontrarevolucionarnu borbu protiv otadžbine počev od 1948. godine do marta 1951. godine, da je delovao na nasilno obaranje vrhovnih organa državne vlasti i uprave FNRJ i podrivanje društvenog uređenja'', čime je učinio krivično delo iz člana 3. tačka 1. Zakona o krivičnim delima protiv naroda i države pa je osuđen na kaznu lišenja slobode sa prinudnim radom u trajanju od 10 godina sa gubitkom građanskih prava na dve godine. U kaznu mu je uračunato vreme provedeno u pritvoru u istražnom zatvoru počev od lišenja slobode 12.01.1951. godine. Tužilac je u sudskom zatvoru u Novom Sadu a zatim u zatvorima na Svetom Grguru, Ugljenu, Bileći i Golom otoku bio sve do 29.11.1956. godine kada je oslobođen od daljeg izdržavanja glavne kazne i izvršenja sporedne kazne. Po izslasku na slobodu, vratio se u ... i posle četiri meseca zaposlio u poljoprivrednom dobru kao blagajnik, kasnije radio kao šef stovarišta na drvari, kao šef računovodstva na ciglani i u septembru 1978.godine penzionisao. Pravnosnažnom presudom Okružnog suda u Novom Sadu Reh 45/2007 od 08.04.2008. godine tužilac je rehabilitovan. Komisija Ministarstva pravde je ponudila tužiocu rehabilitaciono obeštećenje u iznosu od 1.503.000,00 dinara koje on kao nedovoljno nije prihvatio.

Utvrđene su činjenica iz kojih proizilazi da je tužilac trpeo intenzivne duševne bolove usled lišenja slobode, tokom celog perioda boravka u zatvorskim ustanovama. Tužilac se nalazio u nečovečnim uslovima izgladnjivanja, zastrašivanja, ponižavanja, u logorskim uslovima boravka u barakama bez elementarnih higijenskih uslova, takvim da se pacovi kreću po ljudima dok spavaju, da se za kupanje dobija litar vode a jednim čaršavom za brisanje koristi više desetina ljudi, teškog rada u kamenolomu, uz nedovoljno hrane, izložen prisili i torturi, koja je sprovođena fizičkom silom pri prisilnom prolasku kroz špalir onih koji pod komandom logorske uprave nanose udarce i pod uslovima primenjivanog fizičkog kažnjavanja zatvorenika, psihičkim maltretiranjem, izazivanjem i držanjem u psihičkoj patnji, sve u organizaciji zatvorske uprave. Tužilac je trpeo fizičke udarce i usled toga trpeo fizičke bolove i strah ugroženosti fizičkog integriteta. Po povratku u rodno mesto, tužilac je trpeo posledice osuđivanosti, na materijalnom i psihičkom planu. Naišao je na otpor sredine, podozrenje i otpor njegovim pokušajima da se aktivno uključi u javni život, zbog čega se povukao u privatnost porodičnog života i rada na redovnom poslu i zemljoradnji.

Kod takvog činjeničnog stanja prvostepeni sud je dosudio tužiocu na ime naknade nematerijalne štete ukupno 2.763.900,00 dinara, odnosno naknadu za pretrpljene fizičke bolove u iznosu od 200.000,00 dinara, duševne bolove zbog povrede slobode i prava ličnosti u iznosu od 2.363.900,00 dinara i naknadu za strah u iznosu od 200.000,00 dinara, a preko tih iznosa zahteve po traženim vidovima nematerijalne štete je odbio.

Preinačujući prvostepenu presudu u delu o naknadama, drugostepeni sud je izrazio stanovište da naknada neimovinske štete za duševne bolove zbog neosnovanog lišenja slobode u smislu člana 26. stav 3. Zakona o rehabilitaciji predstavlja jedinstveni vid nematerijalne štete koja je nastala u sferi ličnih, neimovinskih dobara oštećenog, a da fizički bolovi i strah nisu predviđeni kao poseban zakonski osnov za naknadu štete u smislu odredaba Zakona o rehabilitaciji. Drugostepeni sud smatra da je prvostepeni sud pogrešno postupio kada je pri odlučivanju o tužbenom zahtevu razdvajio osnove po kojima dosuđuje naknada nematerijalne štete i što je za svaki osnov pojedinačno utvrdio visinu naknade.

Drugostepeni sud je delimično uvažio žalbu tužioca i analizirajući bitne okolnosti: da je tužilac kao mlada osoba proveo na izdržavanju kazne pet godina, deset meseci i 17 dana, da je osuđen i sa kakvim posledicama prema prirodi krivičnog dela koje mu je stavljeno na teret, uslove u kojima je boravio tokom lišenja slobode, grubosti kojima je bio izložen, trpljenja tokom tog perioda i potom,uz osećanje poniženosti, obespravljenosti i socijalne marginalizovanosti gotovo za ceo život, njegove porodične prilike, reakciju okoline, zaključio da tužiocu na ime novčane naknade za pretrpljene duševne bolove zbog povrede prava i slobode ličnosti pripada ukupno 3.000.000,00 dinara. Delimično usvajajući žalbu tužene, drugostepeni sud je preinačio prvostepenu presudu u usvajajućem delu o naknadama za fizičke bolove i strah, tako što je odbio tužbeni zahtev u pogledu ovih vidova štete.

Po oceni Vrhovnog kasacionog suda, pobijana odluka je zasnovana na pogrešnoj primeni materijalnog prava, u pogledu visine tužiocu pripadajuće naknade nematerijalne štete za pretrpljene duševne bolove zbog povrede prava i slobode ličnosti, te prava na novčane naknade za tražene vidove nematerijalne štete, kao što su prerpljeni fizički bolovi i pretrpljeni strah.

Prema članu 26. stav 3. Zakona o rehabilitaciji („Sl. Glasnik RS“ br. 92/11 od 07.12.2011. godine), rehabilitovano lice, između ostalog, ima pravo na naknadu nematerijalne štete za duševne bolove zbog lišenja slobode u skladu sa zakonom kojim se uređuju obligacioni odnosi. Visina pravične novčane naknade opredeljuje se na osnovu kriterijuma propisanih članom 200. Zakona o obligacionim odnosima.

Ocenjujući utvrđene okolnosti konkretnog slučaja, a pre svega činjenice da je tužilac kao mlada osoba od svoje 27.godine bio lišen slobode u trajanju bezmalo šest godina, njegove obrazovne, profesionalne i porodične prilike, osudom i lišenjem slobode izazvana dugotrajna trpljena duševnih bolova, posledice osuđivanosti u daljem životu, socijalnu marginalizaciju, radno angažovanje do penzionisanja u 55.godini života, kao i činjenicu da je posle 47 godina od osude tužilac rehabilitovan, Vrhovni kasacioni sud nalazi da dosuđeni iznos naknade nematerijalne štete za pretrpljene duševne bolove zbog povrede prava i slobode ličnosti od 3.000.000,00 dinara nije adekvatan. Stoga je pobijana presuda preinačena i primenom člana 200. ZOO tužena je obavezana da pored dosuđenog iznosa tužiocu isplati iznos od još 2.000.000,00 dinara. Navedeni iznos sa dosuđenim iznosi ukupno 5.000.000,00 dinara i predstavlja pravičnu naknadu kojom će se postići satisfakcija tužioca za pretrpljene duševne patnje. Tužiocu je na osnovu člana 277. ZOO dosuđena i kamata na navedeni iznos od donošenja prvostepene odluke do isplate.

Nasuprot stanovišta drugostepenog suda, tužilac ostvaruje pravo na novčane naknade za fizičke bolove i strah, jer je te vidove nematerijalne štete sasvim izvesno trpeo pod utvrđenim okolnostima da je bio fizički zlostavljan i zastrašivan. Prvostepeni sud je pravilno odlučio o tužiocu pripadajućim naknadama za pretrpljene fizičke bolove i pretrpljeni strah, u iznosu od po 200.000,00 dinara, na osnovu činjenica o uzroku nastanka takvih trpljenja, višestrukim nanošenjem udaraca i straha za život i telesni integritet. Kada se takva trpljenja izdvajaju i po specifičnim obeležjima je moguće zaključiti kakvog su intenziteta i trajanja bili, po tome se određuje visina zasebnih naknada za ove vidove nematerijalne štete. Prvostepeni sud je odredio odgovarajuću visinu ovih naknada, u skladu sa kriterijumima propisanim u članu 200 Zakona o obligacionim odnosima. Činjeničnog osnova nema za drugačiju odluku o ovim vidovima nematerijalne štete. Ostala trpljenja, integrisana u jedinstveni vid nematerijalne štete, uticaja su imala na dosudu naknade za duševne bolove.

Traženi iznosi na ime naknade nematerijalne štete preko dosuđenih prevazilaze kriterijume pravične naknade i Vrhovni kasacioni sud je reviziju u preostalom odbijajućem delu potraživanja po označenim osnovima odbio kao neosnovanu, vodeći računa o značaju povređenih dobara i cilju kome služi novčana naknada nematerijalne štete, ali i o tome da se njome ne pogoduje težnjama koje nisu spojive sa njenom prirodom i društvenom svrhom. Rehabilitacijom tužilac je postigao izvesnu satisfakciju. Novčana naknada istom cilju teži. Zato se naknada po visini određuje tako da oštećenom u ovoj životnoj dobi, kao rehabilitovanom licu, posluži kao odgovarajuće materijalno zadovoljenje. Upravo taj cilj, po nalaženju ovog suda, postiže se dosudom tužiocu iznosa od 5.000.000,00 dinara naknade za duševne bolove, iznosa od 200.000,00 dinara naknade za pretrpljene fizičke bolove i 200.000,00 dinara naknade za pretrpljeni strah.

U preostalom delu navodi revizije o pogrešnoj primeni materijalnog prava nisu osnovani, jer razloga nema za dosudu iznosa viših od navedenih.

Sa iznetih razloga odlučeno je kao u izreci presude u stavu prvom na osnovu čl. 416. stav 1. ZPP, a u stavu drugom na osnovu člana 414. stav 1. istog zakona.

Predsednik veća - sudija

Ljubica Milutinović,s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić