U IME NARODA

Vrhovni kasacioni sud, u veću sastavljenom od sudija: Branislava Bosiljkovića, predsednika veća, Branke Dražić i Dragane Boljević, članova veća, u parnici iz radnog odnosa tužioca AA iz..., koga zastupa Aleksandar Ostojin advokat iz ..., protiv tuženih „Železnice Srbije“ a.d. iz Beograda, koga zastupa Aleksandar Andrić advokat iz ... i „Infrastruktura železnice Srbije“ a.d. iz Beograda, koga zastupa Vladislav Kostić advokat iz ..., radi isplate naknade troškova za ishranu i regresa za godišnji odmor, odlučujući o reviziji tuženog „Infrastruktura železnice Srbije“ izjavljenoj protiv presude Apelacionog suda u Novom Sadu Gž1 930/18 od 10.05.2018. godine, na sednici održanoj 12.10.2022. godine, doneo je

P R E S U D U

PREINAČUJE SE presuda Apelacionog suda u Novom Sadu Gž1 930/18 od 10.05.2018. godine u stavovima prvom i trećem prvom izreke, tako što se ODBIJA žalba tužioca i potvrđuje presuda Osnovnog suda u Zrenjaninu P1 153/17 od 01.02.2018. godine u stavu četvrtom izreke i odbija zahtev tužioca za naknadu troškova drugostepenog postupka.

OBAVEZUJE SE tužilac da isplati tuženom „Infrastruktura železnice Srbije“ a.d. iznos od 76.572,00 dinara na ime troškova postupka u roku od 15 dana od dostavljanja prepisa presude.

O b r a z l o ž e nj e

Presudom Osnovnog suda u Zrenjaninu P1 153/17 od 01.02.2018. godine, stavom prvim izreke, delimično je usvojen tužbeni zahtev, dok je stavom drugim izreke obavezan tuženi „Železnice Srbije“ da isplati tužiocu, za period od 01.03.2014. do 30.08.2015. godine, ukupne iznose od 105.587,60 dinara na ime neisplaćene naknade troškova za ishranu i 50.143,23 dinara na ime regresa za korišćenje godišnjeg odmora, oba sa zakonskom zateznom kamatom na iznose i za periode dospelosti označene u stavovima drugom (za troškove ishrane) odnosno trećem izreke (za regres), kao i da tužiocu naknadi parnične troškove u iznosu od 74.835,00 dinara sa zakonskom zateznom kamatom od izvršnosti do isplate. Stavom četvrtim izreke prvostepene presude odbijen je isti tužbeni zahtev postavljen u odnosu na tuženog „Infrastruktura železnice Srbije“ kao solidarnog dužnika.

Presudom Apelacionog suda u Novom Sadu Gž1 930/18 od 10.05.2018. godine, stavom prvim izreke, preinačena je pomenuta prvostepena presuda od 01.02.2018. godine tako što je obavezan i tuženi „Infrastruktura železnice Srbije“ da solidarno sa tuženim „Železnice Srbije“ isplati tužiocu zahtevane iznose naknade troškova za ishranu i regresa za godišnji odmor za period od 01.03.2014. do 30.08.2015. godine sa zakonskom zateznom kamatom na iznose navedene u izreci prvostepene presude, i da mu naknadi solidarno troškove spora sa zakonskom zateznom kamatom od izvršnosti presude do isplate. Stavom drugim izreke drugostepene presude, odbijena je žalba tuženog i potvrđena prvostepena presuda u usvajajućem delu, dok je stavom trećim izreke obavezan tuženi „Infrastruktura železnice Srbije“ da naknadi tužiocu troškove drugostepenog postupka u iznosu od 12.000,00 dinara.

Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu oba tužena su izjavila posebne revizije, i to tuženi „Železnice Srbije“ zbog bitne povrede odredaba parničnog postupka i pogrešne primene materijalnog prava, a tuženi „Infrastruktura železnice Srbije“ zbog pogrešne primene materijalnog prava.

Presudom Vrhovnog kasacionog suda Rev2 2138/2018 od 04.10.2018. godine revizija tuženog „Infrastruktura železnice Srbije“ je odbijena u preinačujućem delu (stavom prvim izreke) a po posebnoj reviziji tuženog „Železnice Srbije“, u delu kojim je odbijena žalba tog tuženog, nije dozvoljeno odlučivanje i ta revizija je u navedenom delu odbačena.

Ustavni sud je 21.04.2022. godine doneo odluku Už 2727/2019 kojom je usvojio ustavnu žalbu tuženog „Infrastruktura železnice Srbije“ i utvrdio da je presudom Apelacionog suda u Novom Sadu Gž1 930/18 od 10.05.2018. godine i stavom prvim izreke presude Vrhovnog kasacionog suda Rev2 2138/18 od 04.10.2018. godine povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na pravično suđenje (stavom prvim izreke) i poništio stav prvi izreke pomenute presude Vrhovnog kasacionog suda odredivši da isti sud donese novu odluku o reviziji podnosioca ustavne žalbe.

Imajući u vidu da je revizija tuženog „Infrastruktura železnice Srbije“ izjavljena protiv presude Apelacionog suda u Novom Sadu Gž1 930/18 od 10.05.2018. godine u preinačujućem delu, Vrhovni kasacioni sud je po toj reviziji postupao u smislu člana 403. stav 2. tačka 2. ZPP i odlučujući o reviziji na osnovu člana 408. ZPP zaključio da je revizija tuženog osnovana.

U sprovedenom postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilac je bio u radnom odnosu na neodređeno vreme kod tuženog „Železnice Srbije“ a.d. Beograd od 15.12.1988. godine, a od statusnih promena tuženog bio je u radnom odnosu od 01.09.2015. do decembra 2016. godine kod tuženog „Infrastruktura železnice Srbije“, na osnovu zaključenog aneksa ugovora o radu. U obračunskim listama zarada tužioca nisu iskazivani troškovi za ishranu u toku rada i regres za korišćenje godišnjeg odmora. U kolektivnom ugovoru tuženog koji je važio u spornom periodu nije navedena vrednost naknade za ishranu u toku rada ni vrednost 1/12 regresa za korišćenje godišnjeg odmora svedena na jedan radni čas, niti su one iskazane relativnim brojem (u procentu). Posle stupanja na snagu Kolektivnog ugovora iz 2006. godine tužiocu zarada nije bila veća, a bila mu je iste visine i kada je bio na godišnjem odmoru i kada je radio. Od marta 2014. do septembra 2015. godine tužiocu nije isplaćivana naknada za ishranu u toku rada i za regres koje mu pripadaju u skladu sa opštim aktom i ugovorom o radu, na osnovu člana 118. stav 1. tačka 5. i 6. Zakona o radu. Stavom drugim noveliranog Zakona o radu iz 2014. godine propisano da visina troškova iz stava 1. tačka 5. ovog člana mora biti izražena u novcu. Ugovorom o radu i aneksima ugovora o radu nisu posebno utvrđeni iznosi za naknadu za ishranu u toku rada i za regres, a tuženi se pozivaju na to da zaposleni (tužilac) ima pravo na druga primanja po osnovu radnog odnosa u skladu sa Kolektivnim ugovorom Železnica Srbije.

Iznos naknade za ishranu u toku rada i za regres utvrđen je na osnovu varijante A nalaza i mišljenja veštaka, koji je te naknade obračunao na osnovu podataka iz ranijeg Kolektivnog ugovora tuženog iz 1995. godine sa izmenama iz 2000. godine, poslednjeg kojim je jasno utvrđen način kako se vrši obračun toplog obroka i regresa kod tuženog. Prvostepeni sud je pošao od toga da iznos naknade za troškove ishrane u toku rada i regresa za korišćenje godišnjeg odmora mora biti određen u istom nominalnom iznosu za sve zaposlene, bez obzira na njihovu stručnu spremu, zvanje, radno mesto i koeficijenat za obračun i isplatu plate.

Na osnovu ovako utvrđenog činjeničnog stanja, prvostepeni sud je usvojio tužbeni zahtev i obavezao tuženog „Železnice Srbije“ da isplati tužiocu naknadu za ishranu u toku rada i regres u iznosima navedenim u drugom i trećem stavu izreke prvostepene presude. U odnosu na deo kojim se odbija tužbeni zahtev u odnosu na tuženog „Infrastruktura železnice Srbije“, prvostepeni sud je obrazložio da se potraživanje tužioca odnosi na period od 01.03.2014. do 30.08.2015. godine, tokom koga je tužilac bio zaposlen kod tuženog „Železnice Srbije“ a.d., koji i nakon statusnih promena posluje kao aktivno privredno društvo, iz čega proizlazi da je jedino taj tuženi odgovoran za isplatu navedene naknade, te da nema osnova za solidarnu odgovornost tuženog „Infrastruktura železnice Srbije“ koji je 10.08.2015. godine osnovan statusnom promenom tuženog „Železnice Srbije“ (izdvajanje uz osnivanje novog društva). Tom statusnom promenom nije preneta u početno stanje u poslovnim knjigama tuženog „Infrastrukture železnice Srbije“ obaveza isplate neto zarade, naknade zarada i doprinosa na zarade i na naknade zarada koji se isplaćuje na teret poslodavca, već je ta obaveza preneta u početno stanje bilansa tuženog „Železnice Srbije“ posle izdvajanja, zbog čega je odbijen kao neosnovan tužbeni zahtev u odnosu na tuženog „Infrastruktura železnice Srbije“.

Drugostepeni sud je žalbu tužioca usvojio i navedenu prvostepenu presudu preinačio tako što je i u odnosu na tuženog „Infrastruktura železnice Srbije“ usvojio tužbeni zahtev i obavezao tog tuženog da, solidarno sa tuženim „Železnice Srbije“, isplati tužiocu utvrđene iznose na ime naknade troškova za ishranu i regres za godišnji odmor za period od 01.03.2014. do 30.08.2015. godine. Ovakvu odluku drugostepeni sud je zasnovao na tome da je kod tuženog „Železnice Srbije“ došlo do statusne promene izdvajanje novih privrednih društava, nakon čega je tužilac 01.09.2015. godine zaključio aneks ugovora o radu sa tuženim „Infrastruktura železnice Srbije“, te da je prenošenjem ugovora o radu tužioca na tuženog „Infrastruktura železnice Srbije“ taj tuženi preuzeo ne samo prava već i obaveze prema zaposlenima kao poslodavac sledbenik, pri čemu nije dokazano da je na drugačiji način sa tuženim „Železnice Srbije“ kao pravnim prethodnikom regulisano pitanje individualnih prava zaposlenih, te da upravo iz činjenice da tuženi nije zaključio novi ugovor o radu sa tužiocem već aneks ugovora o radu, po kome tužilac nastavlja radni odnos sa poslodavcem sledbenikom, proizlazi pasivna legitimacija poslodavca sledbenika. Zbog toga je drugostepeni sud u tom delu preinačio prvostepenu presudu i obavezao tuženog „Infrastruktura železnice Srbije“ da, solidarno sa tuženim „Železnice Srbije“, isplati tužiocu naknadu troškova ishrane i regresa za godišnji odmor.

Po nalaženju Vrhovnog kasacionog suda izloženo pravno stanovište drugostepenog suda nije pravilno, tako da se osnovano revizijom tuženog „Infrastruktura železnice Srbije“ ukazuje na pogrešnu primenu materijalnog prava.

U okviru statusne promene Privrednog društva „Železnice Srbije“ a.d, pored tuženog „Infrastruktura železnice Srbije“ osnovana su još dva nova privredna društva (Akcionarsko društvo za železnički prevoz putnika „Srbija voz“ i Akcionarsko društvo za železnički prevoz robe „Srbija Kargo“). Reč je o statusnoj promeni predviđenoj članom 489. stav 1. tačka 1. i stav 2. Zakona o privrednim društvima čija se specifičnost ogleda u tome što privredno društvo koje prolazi kroz statusnu promenu (društvo prenosilac) nastavlja da postoji, s tim da deo svoje imovine i obaveza prenosi na novoosnovana društva (društva sticaoce). U slučaju takve statusne promene (izdvajanje uz osnivanje) na društvo sticaoca prelaze samo one obaveze društva prenosioca za koje je to određeno ugovorom o statusnoj promeni, odnosno planom podele. Saglasno članu 505. stav 1. tačka 2. Zakona o privrednim društvima, društvo sticalac solidarno odgovara sa društvom prenosiocem (koje i dalje postoji) za obaveze koje su po navedenom statusnom dokumentu ostale na strani društva prenosioca, ali samo do iznosa razlike vrednosti imovine društva prenosioca koja mu je preneta i obaveza društva prenosioca koju je preuzeo, osim ako je sa određenim poveriocem drugačije ugovoreno.

U konkretnom slučaju, plan podele Privrednog društva „Železnice Srbije“ sadrži označenje nominalne vrednosti imovine i visine obaveza koje se statusnom promenom prenose na društva sticaoce, između ostalog i na tuženog, pri čemu je reč o jednakim vrednostima aktive i pasive. Plan ne sadrži opis preuzetih obaveza i način na koji će se njihov prenos i realizacija izvršiti, već samo konstataciju da se na tuženog prenose obaveze koje se odnose na imovinu i obavljanje delatnosti upravljanja javnom železničkom infrastrukturom, bez jasnog određenja da li u te obaveze spadaju i novčana potraživanja zaposlenih koje je tuženi preuzeo od Privrednog društva „Železnice Srbije“ a.d. U tu svrhu planom je bilo predviđeno zaključenje posebnog ugovora za koji nije bila predviđena posebna forma, tako da učesnici statusne promene nisu u tom pogledu bili ograničeni. Svi učesnici statusne promene su 24.06.2016. godine potpisali Protokol kojim su prihvatili Informaciju o sprovedenom postupku statusne promene i otvaranju početnih stanja u poslovnim knjigama novoformiranih društava. Ovaj akt, pored ostalog, sadrži i podatak da su u početni bilans Privrednog društva „Železnice Srbije“ a.d. (posle izdvajanja) preneta „dugoročna rezervisanja“ za sudske sporove, odnosno sudske sporove koji su u toku, kao i ostale kratkoročne obaveze za neto zarade i naknade zarada, za doprinose na zarade i naknade zarada na teret zaposlenog, za poreze i doprinose na zarade i naknade zarada na teret poslodavca, za naknade zarada koje se refundiraju, za poreze i doprinose na zarade i naknade zarada na teret zaposlenog, koji se refundiraju, za poreze i doprinose na naknade zarada na teret poslodavca koji se refundiraju, što se sve prenosi u početno stanje bilansa „Železnice Srbije“ a.d. posle izdvajanja na dan 09.08.2015. godine. Bilans stanja inače predstavlja pregled imovine, obaveza i kapitala pravnog lica na određeni dan.

Iz izloženog, po stanovištu revizijskog suda, sledi da obaveza nastala pre statusne promene Privrednog društva „Železnice Srbije“ a.d., koja je predmet sudskog spora, nije preneta u imovinu tuženog već je ostala u imovini društva prenosioca i iskazana je u početnom bilansu tog društva, kao „dugoročna rezervisanja“ za sudske sporove, odnosno „ostale kratkoročne obaveze“. Tuženi ne odgovara solidarno za tu obavezu po članu 505. stav 1. tačka 2. Zakona o privrednim društvima, jer je vrednost prenete aktive i pasive identična, ali ni po odredbama članova 147. do 151. Zakona o radu, jer se to pitanje ne reguliše aneksom ugovora o radu koji zaposleni zaključuje sa poslodavcem sledbenikom.

Iz navedenih razloga, odlučeno je kao u prvom stavu izreke, na osnovu člana 416. stav 1. ZPP.

Tužilac je dužan da naknadi troškove revizijskog postupka tuženom „Infrastruktura železnice Srbije“, shodno postavljenom zahtevu tog tuženog i članu 165. stav 1. u vezi sa čl. 153. stav 1. i 154. ZPP, u iznosu od 76.572,00 dinara od čega: 12.000,00 dinara za sastav revizije, 25.829,00 dinara za taksu za reviziju i 38.743,00 dinara za taksu za revizijsku odluku. Tužiocu nije priznato uvećanje troškova za 20% na ime PDV, jer njegov punomoćnik nije pružio dokaz – račun o izvršenim uslugama, na osnovu kojeg je od tužioca naplaćen iznos ovog troška uvećan za porez na dodatu vrednost.

Predsednik veća - sudija

Branislav Bosiljković,s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić