Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu tužilja je blagovremeno izjavila reviziju zbog pogrešne primene materijalnog prava.

Presudom Vrhovnog kasacionog suda Rev2 913/2019 od 04.12.2019. godine, stavom prvim izreke, preinačena je presuda Apelacionog suda u Novom Sadu Gž1 1776/18 od 14.11.2018. godine tako što je odbijena žalba tuženog i potvrđena presuda Osnovnog suda u Novom Sadu P1 645/18 od 25.04.2018. godine. Stavom drugim izreke, obavezan je tuženi da naknadi tužilji troškove postupka u iznosu od 234.744,00 dinara u roku od osam dana.

Odlukom Ustavnog suda Už 5262/2020 od 07.03.2024. godine, stavom prvim izreke, usvojena je ustavna žalba privrednog društva „NIS“ ad Novi Sad i utvrđeno da je presudom Vrhovnog kasacionog suda Rev2 913/19 od 04.12.2019. godine podnosiocu ustavne žalbe povređeno pravo na pravično suđenje, zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava Republike Srbije. Stavom drugim izreke, poništena je presuda Vrhovnog kasacionog suda Rev2 913/19 od 04.12.2019. godine i određeno da Vrhovni sud donese novu odluku o reviziji tužilje izjavljenoj protiv presude Apelacionog suda u Novom Sadu Gž1 1776/18 od 14.11.2018. godine.

Odlučujući ponovo o reviziji tužilje, u skladu sa članom 403. stav 2. tačka 2. i članom 408. ZPP, Vrhovni sud je našao da je revizija osnovana.

U sprovedenom postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilja je bila u radnom odnosu kod tuženog od 01.06.2006. godine do 06.08.2012. godine, kada joj je radni odnos prestao na osnovu postignutog sporazuma sa poslodavcem. Vlada Republike Srbije, tuženi, reprezentativni sindikati kod tuženog i reprezentativni sindikati na nivou Republike Srbije su 17.06.2008. godine zaključili socijalni program za „NIS“ ad. Odredbom člana 9. tog socijalnog programa tuženi se obavezao da će odmah nakon preuzimanja „NIS“ ad izvršiti jednokratno i trajno povećanje zarada zaposlenih za 15% u odnosu na mesec koji je prethodio preuzimanju, uz obavezu da tako utvrđene zarade ubuduće usklađuje sa indeksom troškova života, uz realan rast u skladu sa rezultatima poslovanja i rastom bruto društvenog proizvoda u periodu važenja socijalnog programa (17.06.2008. - 31.12.2012. godine). Tuženi se socijalnim programom (član 10) obavezao i da se realna vrednost zarada zaposlenih, koje su utvrđene članom 9, ne smanjuje. Preuzimanje „NIS“ ad Novi Sad izvršeno je 11.02.2009. godine. Tuženi je svim zaposlenima, osim menadžerima I i II grupe, isplatio jednokratni dodatak na zaradu od 15% za april 2009. godine, na osnovu odluke od 30.04.2009. godine kojom je predviđena navedena isplata, utvrđena članom 42. Kolektivnog ugovora tuženog. U narednom periodu važenja socijalnog programa, uvećanje zarade od 15% nije isplaćivano zaposlenima.

Na osnovu tako utvrđenog činjeničnog stanja, prvostepeni sud je zaključio da socijalni program ima karakter opšteg obavezujućeg akta i da je zato tuženi bio dužan da za vreme njegovog važenja zaposlenima isplaćuje zaradu uvećanu za 15%. Zbog toga je usvojio tužbeni zahtev i obavezao tuženog na isplatu razlike između zarade isplaćene tužilji i njene zarade uvećane za 15%, u visini utvrđenoj veštačenjem.

Po stanovištu drugostepenog suda, socijalni program ne predstavlja neposredan i autonoman izvor prava za zaposlene, već samo nameće obaveze kupcu da preduzme odgovarajuće mere radi realizacije zacrtanih ciljeva privatizacije „NIS“ AD. Zbog toga je, odlučujući o žalbi tužene, preinačio prvostepenu presudu i odbio tužbeni zahtev u delu za isplatu razlike zarade.

Vrhovni sud, iako prihvata razloge iz odluke Ustavnog suda Už 5262/2020 od 07.03.2024. godine iz kojih proizilazi da se zaključeni socijalni program ne može smatrati opštim aktom, ipak i dalje nalazi da je revizija tužilje osnovana. Naime, odredbom člana 9. zaključenog socijalnog programa koji su potpisali svi ovlašćeni predstavnici učesnika u njegovom donošenju, konstituisana je za poslodavca (tuženog) obaveza koja ima neposredno pravno dejstvo prema svim zaposlenima, pa taj program u konkretnom slučaju, saglasno obavezama i pravima koje se njime konstituišu, ima pravnu prirodu ugovora u korist trećih lica. Iz tog razloga i tužilja, kao tada zaposleni kod tuženog poslodavca, ima neposredno pravo da na osnovu člana 149. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima zahteva ispunjenje poslodavčeve obaveze koja je konstituisana u korist svih zaposlenih po osnovu predmetnog socijalnog programa. Pravilnost ovakvog zaključka potkrepljuje i postupanje tuženog koji je, u cilju ispunjenja obaveze ustanovljene članom 9. socijalnog programa, za prvi mesec poslovanja po potpisivanju socijalnog programa svoju obavezu u celosti ispunio. Iz tog razloga, osnovan je i zahtev za isplatu neizmirene razlike za preostali period važenja socijalnog programa, a za utuženi period u ovom sporu.

Iz navedenih razloga, na osnovu člana 416. stav 1. ZPP, odlučeno je kao u prvom stavu izreke.

Odluka o troškovima postupka, sadržana u drugom stavu izreke, doneta je na osnovu člana 165. stav 2. ZPP u vezi sa članovima 153. stav 1. i 154. ZPP. Tužilji su dosuđeni troškovi postupka za sastav tužbe i tri podneska u iznosu od po 6.000,00 dinara, pristup na šest održanih ročišta u iznosu od po 7.500,00 dinara i tri neodržana ročišta u iznosu od po 4.500,00 dinara, sastav žalbe u iznosu od 12.000,00 dinara i revizije u iznosu od 24.000,00 dinara, kao i sudske takse za tužbu u iznosu od 3.820,00 dinara, prvostepenu presudu, žalbu i drugostepenu presudu u iznosu od po 12.053,00 dinara, reviziju u iznosu od 24.106,00 dinara i odluku po reviziji u iznosu od 36.159,00 dinara.

Predsednik veća - sudija

Branislav Bosiljković, s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković