OBAVEZUJE SE tuženi da tužiocu naknadi troškove parničnog postupka u iznosu od 63.247,00 dinara.

OBAVEZUJE SE tuženi da tužiocu naknadi troškove revizijskog postupka u iznosu od 24.916,00 dinara.

O b r a z l o ž e nj e

Presudom Osnovnog suda u Šapcu P1. 110/15 (2014) od 01.04.2016. godine, stavom prvim izreke odbijen je kao neosnovan tužbeni zahtev tužioca da mu tuženi isplati razliku zarade za period od aprila 2011. godine zaključno sa decembrom 2012. godine, u pojedinačnim mesečnim iznosima navedenim izrekom sa zakonskom zateznom kamatom od dospelosti svakog iznosa do isplate. Stavom drugim izreke odbijen je kao neosnovan tužbeni zahtev tužioca da tuženi za sporni period uplati razliku doprinosa penzijskog i invalidskog osiguranja nadležnom fondu. Stavom trećim izreke utvrđeno je da je tužba povučena u delu zahteva za isplatu razlike zarade iz doibiti za 2011. i 2012. godinu. Stavom četvrtim izreke tužilac je obavezan da tuženoj naknadi troškove parničnog postupka u iznosu od 2.394,00 dinara.

Presudom Apelacionog suda u Novom Sadu Gž1. 1806/16 od 22.08.2016. godine, odbijena je kao neosnovana žalba tužioca i potvrđena prvostepena presuda.

Protiv drugostepene presude, tužilac je blagovremeno izjavio reviziju zbog pogrešne primene materijalnog prava i iz razloga propisanih članom 404. važećeg Zakona o parničnom postupku.

Presudom Vrhovnog kasacionog suda Rev2 2657/2016 od 17.11.2017. godine stavom prvim izreke prihvaćeno je odlučivanje o reviziji tužioca kao izuzetno dozvoljenoj. Stavom drugim izreke preinačene su prvostepena i drugostepena presuda tako što je usvojen tužbeni zahtev tužioca i tuženi obavezan da mu isplati razliku zarade za period od 01.04.2011. godine zaključno sa decembrom 2012. godine u pojedinačnim mesečnim iznosima navedenim izrekom sa zakonskom zateznom kamatom od dospelosti svakog iznosa do isplate, i da na dosuđene iznose izvrši obračun i uplatu doprinosa za penzijsko i invalidsko osiguranje nadležnom fondu. U preostalom delu kojim je odbijen tužbeni zahtev tužioca, revizija je odbijena kao neosnovana. Stavom trećim izreke tuženi je obavezan da tužiocu naknadi troškove parničnog postupka u iznosu od 63.247,00 dinara. Stavom četvrtim izreke tuženi je obavezan da tužiocu naknadi troškove revizijskog postupka u iznosu od 24.916,00 dinara.

Odlukom Ustavnog suda Už 3338/2018 na sednici veća održanoj 03. jula 2021. godine, stavom prvim izreke usvojena je ustavna žalba Privrednog društva „NIS“ AD Novi Sad i utvrđeno da je presudom Vrhovnog ksacionog suda Rev2. 2657/16 od 17.11.2017. godine, povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije. Stavom drugim izreke poništena je presuda Vrhovnog kasacionog suda Rev2 2657/16 od 17.11.2017. godine i određeno da isti sud donese novu odluku o reviziji tužioca izjavljenoj protiv presude Apelacionog suda u Novom Sadu Gž1. 1806/16 od 22.08.2016. godine.

U postupku ponovnog odlučivanja o reviziji tužioca, Vrhovni kasacioni sud je utvrdio da su ispunjeni zakonski uslovi za odlučivanje o reviziji tužioca kao izuzetno dozvoljenoj, u smislu člana 404. stav 1. važećeg Zakona o parničnom postupku – ZPP, zbog potrebe ujednačavanja sudske prakse. Zato je odlučeno kao u stavu prvom izreke.

Vrhovni kasacioni sud je ispitao pobijanu presudu u smislu člana 408. ZPP i utvrdio da je revizija tužioca osnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilac je kod tuženog bio u radnom odnosu na neodređeno vreme po osnovu Ugovora o radu od 17.12.2003. godine, na radnom mestu prodavca na benzinskoj stanici. Dana 17.06.2008. godine, Vlada Republike Srbije, tuženi i reprezentativni sindikati tuženog zaključili su Socijalni program za „NIS“ AD. Članom 9. ovog programa, tuženi se obavezao da će izvršiti jednokratno i trajno povećanje zarade zaposlenih u visini od 15% u odnosu na mesec koji je prethodio preuzimanju, uz obavezu da tako utvrđene zarade ubuduće usklađuje sa indeksom troškova života, uz realan rast u skladu sa rezultatima poslovanja i rastom bruto društvenog proizvoda u periodu važenja socijalnog programa (17.06.2008. do 31.12.2012. godine). Članom 10. navedenog sporazuma tuženi se obavezao da se realna vrednost zarada zaposlenih, utvrđenih članom 9. sporazuma, ne smanjuje. Preuzimanje „NIS“ izvršeno je 11.02.2009. godine. Tuženi je svim zaposlenima, osim menadžera I i II grupe, isplatio jednokratni dodatak na zaradu od 15% za april 2009. godine, na osnovu odluke od 30.04.2009. godine, kojom je predviđena navedena isplata utvrđena članom 42. Kolektivnog ugovora tuženog. U daljem periodu, tuženi je zaposlenima usklađivao zaradu sa indeksom troškova života i realnim rastom u skladu sa rezultatima poslovanja i rastom bruto društvenog proizvoda. Tužilac u ovoj parnici potražuje razliku između zarade koja mu je isplaćivana u spornom periodu i zarade uvećane za 15% prema članu 9. Socijalnog programa od 17.06.2008. godine, čija visina je utvrđena nalazom i mišljenjem veštaka.

Kod ovako utvrđenog činjeničnog stanja, nižestepeni sudovi su odbili kao neosnovan tužbeni zahtev tužioca, smatrajući da socijalni program nema značaj opšteg akta koji se neposredno primenjuje, budući da ne uređuje prava, obaveze i odgovornosti zaposlenih, već predstavlja akt poslovne politike kojim se utvrđuje sistem mera i aktivnosti na obezbeđenju prava zaposlenih za čijim je radom prestala potreba.

Po oceni Vrhovnog kasacionog suda, revizijom se osnovano ukazuje da je u nižestepenim presudama pogrešno primenjeno materijalno pravo.

Socijalni program za NIS AD Novi Sad je zaključen na osnovu Sporazuma između Vlade RS i Vlade Ruske Federacije o saradnji u oblasti naftne i gasne privrede, Protokola o osnovnim uslovima kupovine od strane OAO Gasprom Njeft akcija Kompanije naftne industrije Srbija AD Novi Sad, koji čine 51% osnivačkog kapitala, kao i Kolektivnog ugovora za NIS AD Novi Sad. Potpisnici akta su u ime Vlade Republike Srbije - Ministarstvo energetike RS; u ime Društva za istraživanje, proizvodnju, preradu, distribuciju i promet nafte i naftnih derivata, istraživanja i proizvodnje prirodnog gasa „Naftna industrija Srbije“ AD Novi Sad – predsednik Upravnog odbora i generalni direktor; reprezentativni sindikati kod poslodavca i to: Jedinstvena sindikalna organizacija NIS AD Novi Sad; Jedinstvena sindikalna organizacija NIS – Naftagas Novi Sad; reprezentativni sindikati na nivou RS i grane; Samostalni sindikat radnika energetike i petrohemije Srbije i Sindikat hemije, nemetala, energetike i rudarstva – UGS nezavisnost.

Socijalnim programom i navedenim aktima su uređena prava, obaveze i odgornosti zaposlenih i poslodavca. Ove akte su potpisali svi ovlašćeni predstavnici učesnika u njihovom donošenju. Na taj način konstituisana je i obaveza poslodavca propisana odredbom člana 9. Socijalnog programa, koja ima neposredno pravno dejstvo prema svim zaposlenima. S toga i predmetni Socijalni program, u konkretnom slučaju, saglasno obavezama i pravima koja se njime konstituišu ima pravnu prirodu ugovora u korist trećih lica. Iz tog razloga i tužilac, kao zaposleni kod tuženog – poslodavca, ima neposredno pravo da zahteva ispunjenje poslodavčeve obaveze koja je konstituisana u korist svih zaposlenih po osnovu predmetnog socijalnog programa, jer je takvo pravo tužioca utemeljeno u odredbi člana 149. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima.

Pravna validnost ovakvog stava Vrhovnog kasacionog suda se potvrđuje i radnjama tuženog preduzetim u cilju ispunjenja njegove obaveze ustavljene članom 9. Socijalnog programa. Tom odredbom je propisano povećanje zarade zaposlenih jednokratno i trajno. U skladu sa takvom obavezom tuženi je delimično i postupio. On je za prvi mesec poslovanja po potpisivanju socijalnog programa navedenu obavezu u celosti ispunio. Iz tog razloga, osnovan je i zahtev tužioca za isplatu neizmirene razlike u plati za preostali period važenja Socijalnog programa do 31.12.2012. godine. Zato je u tom delu tužbeni zahtev osnovan, pa su preinačene nižestepene presude i tužiocu dosuđen utuženi iznos razlike u zaradi zaključno sa decembrom 2012. godine.

Vrhovni kasacioni sud je, postupajući u skladu sa odlukom Ustavnog suda, prihvatio stanovište da socijalni program nema karakter opšteg akta. Međutim, Vrhovni kasacioni sud je ocenio da socijalni program ima pravnu prirodu ugovora u korist trećeg lica. Iz tog razloga tužilac je ovlašćen da po osnovu zaključenog socijalnog programa neposredno zahteva i ostvari sva prava koja su mu njime priznata. U tom kontekstu cenjena je i činjenica da je tuženi kao ugovorna strana nesporno prihvatio obavezu iz socijalnog programa. To se potvrđuje njegovim ponašenjem iskazanim u delimičnom ispunjenju obaveze koja mu je po tom osnovu konstituisana. Zato nema sumnje da je tuženi svestan preuzete obaveze po socijalnom programu, preduzeo i neposrednu radnju izvršenja prava ustanovljenog u korist svih zaposlenih tako što je izvršio isplatu ugovorenog iznosa zarade svim zaposlenima za period od jednog meseca u odnosu na početak primene socijalnog programa. S obzriom na navedeno, tužilac ima pravo i na isplatu zakonske zatezne kamate na dosuđene mesečne iznose od njihove dospelosti do konačne isplate, u smislu člana 277. stav 1. ZOO.

Tužilac je uspeo u sporu, pa mu pripadaju opredeljeni troškovi parničnog postupka nužni za vođenje parnice, i to za sastav tužbe, za zastupanje na četiri održana ročišta, za troškove veštačenja i na ime takse na tužbu i prvostepenu presudu ukupno 63.247,00 dinara, prema važećoj Advokatskoj tarifi i Taksenoj tarifi Zakona o sudskim taksama, a troškove drugostepenog postupka tužilac nije tražio. Tužiocu u smislu navedenih odradaba pripada i naknada troškova revizijskog postupka, za sastav revizije i taksu na revizijsku odluku, ukupno 24.916,00 dinara.

Iz navedenih razloga, Vrhovni kasacioni sud je odlučio kao u izreci, na osnovu člana 416. stav 1. ZPP.

Predsednik veća-sudija

Jasminka Stanojević, s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić