Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu tužilac je blagovremeno izjavio reviziju zbog pogrešne primene materijalnog prava.

Tuženi je blagovremeno podneo odgovor na reviziju.

Vrhovni kasacioni sud je presudom Rev2 1120/19 od 20.02.2020. godine, stavom prvim izreke, preinačio presudu Apelacionog suda u Novom Sadu Gž1 1535/18 od 09.07.2018. godine tako što je odbio žalbu tuženog i potvrdio presudu Osnovnog suda u Novom Sadu P1 716/18 od 19.04.2018. godine u delu kojim je usvojen tužbeni zahtev i u delu o troškovima postupka. Stavom drugim izreke, obavezao je tuženog da tužiocu na ime naknade troškova revizijskog postupka isplati iznos od 35.900,00 dinara.

Odlukom Ustavnog suda Už 6148/20 od 27.05.2022. godine, stavom prvim izreke, usvojena je ustavna žalba tuženog i utvrđeno da je presudom Vrhovnog kasacionog suda Rev2 1120/19 od 20.02.2020. godine povređeno pravo podnosioca žalbe na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije. Stavom drugim izreke, poništena je presuda Vrhovnog kasacionog suda Rev2 1120/19 od 20.02.2020. godine i određeno da isti sud donese novu odluku o reviziji tužioca izjavljenoj protiv drugostepene presude (usled očigledne omaške u pisanju navedeno presude Apelacionog suda u Kragujevcu Gž1 1535/18 od 09.07.2018. godine, umesto presude Apelacionog suda u Novom Sadu Gž1 1535/18 od 09.07.2018. godine).

Ispitujući pravilnost pobijane presude u smislu člana 408. ZPP, Vrhovni kasacioni sud je našao da je revizija tužioca osnovana.

U postupku nije učinjena povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. taka 2. ZPP, na koju Vrhovni kasacioni sud pazi po službenoj dužnosti.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilac je bio u radnom odnosu kod tuženog u periodu od 01.06.2006. godine do 30.06.2013. godine, kada mu je na osnovu sporazuma prestao radni odnos kod tuženog. Vlada Republike Srbije, tuženi, reprezentativni sindikati kod tuženog i reprezenatativni sindikati na nivou Republike Srbije su 17.06.2008. godine zaključili Socijalni program za „NIS“ AD Novi Sad. Članom 9. Socijalnog programa predviđena je obaveza tuženog da kao poslodavac izvrši jednokratno trajno povećanje zarade zaposlenog u visini od 15% u odnosu na mesec koji je prethodio preuzimanju „NIS“ AD Novi Sad, uz obavezu da tako utvrđene zarade ubuduće usklađuje u skladu sa indeksom troškova života, realnim rastom u skladu sa rezultatima poslovanja i rastom bruto društvenog proizvoda u periodu važenja Socijalnog programa (17.06.2008. godine do 31.12.2012. godine). Preuzimanje „NIS“ AD Novi Sad izvršeno je 11.02.2009. godine. Tuženi je svim zaposlenima, osim menadžerima prve i druge grupe, isplatio jednokratni dodatak na zaradu od 15% za mesec april 2009. godine na osnovu odluke od 30.04.2009. godine, kojom je predviđena navedena isplata utvrđena članom 42. Kolektivnog ugovora tuženog. U daljem periodu tuženi je zaposlenima uklađivao zaradu sa indeksom troškova života i realnim rastom u skladu sa rezultatima poslovanja i rastom bruto društvenog proizvoda. U ovoj parnici tužilac potražuje razliku između zarade koja mu je isplaćena i zarade uvećane za 15% za traženi period (09.05.2011. godine – 31.12.2012. godine), prema članu 9. Socijalnog programa od 17.06.2008. godine. Veštačenjem je utvrđena visina razlike za navedeni period između zarade koja je tužiocu isplaćena i zarade koja bi bila isplaćena uz uvećanje od 15% na osnovnu zaradu, u pojedinačnim mesečnim iznosima.

Kod ovako utvrđenog činjeničnog stanja, prvostepeni sud je našao da je tužbeni zahtev osnovan jer je socijalni program opšti akt koji uređuje prava i obaveze iz radnog odnosa i primenjuje se neposredno, a tuženi nije ispunio svoju obavezu preuzetu zaključivanjem Socijalnog programa jer nije uvećao zaradu zaposlenih trajno za sve vreme važenja navedenog programa.

Drugostepeni sud je preinačio prvostepenu presudu i odbio tužbeni zahtev s obrazloženjem da Socijalni program zaključen 17.06.2008. godine nema pravno dejstvo opšteg akta koji se neposredno primenjuje i stim u vezi nema dejstvo na potraživanje zaposlenog u vezi sa radnim odnosom, jer se njime ne uređuju prava, obaveze i odgovornost zaposlenih, već predstavlja akt poslovne politike kojim se utvrđuje sistem mere i aktivnosti na obezbeđenju prava zaposlenih za čijim je radom prestala potreba u postupku vlasničkih promena.

Postupajući u izvršenju odluke Ustavnog suda Vrhovni kasacioni sud je ponovo razmotrio sve revizijske razloge i utvrdio da se revizijom osnovano ukazuje da je drugostepena presuda zasnovana na pogrešnoj primeni materijalnog prava.

Saglasno nespornoj činjenici, Socijalni program za NIS AD Novi Sad je zaključen na osnovu Sporazuma između Vlade RS i Vlade Ruske Federacije o saradnji u oblasti naftne i gasne privrede, Protokola o osnovnim uslovima kupovine od strane OAO Gasprom Njeft akcija Kompanije naftne industrije Srbija AD Novi Sad, koji čine 51% osnivačkog kapitala, kao i Kolektivnog ugovora za NIS AD Novi Sad. Potpisnici akta su u ime Vlade Republike Srbije - Ministarstvo energetike RS; u ime Društva za istraživanje, proizvodnju, preradu, distribuciju i promet nafte i naftnih derivata, istraživanja i proizvodnje prirodnog gasa „Naftna industrija Srbije“ AD Novi Sad – predsednik Upravnog odbora i generalni direktor; reprezentativni sindikati kod poslodavca i to: Jedinstvena sindikalna organizacija NIS AD Novi Sad; Jedinstvena sindikalna organizacija NIS – Naftagas Novi Sad; reprezentativni sindikati na nivou RS i grane; Samostalni sindikat radnika energetike i petrohemije Srbije i Sindikat hemije, nemetala, energetike i rudarstva – UGS nezavisnost.

Socijalnim programom i navedenim aktima su uređena prava, obaveze i odgornosti zaposlenih i poslodavca. Ove akte su potpisali svi ovlašćeni predstavnici učesnika u njihovom donošenju. Na taj način konstituisana je i obaveza poslodavca propisana odredbom člana 9. Socijalnog programa, koja ima neposredno pravno dejstvo prema svim zaposlenima. S toga i predmetni Socijalni program, u konkretnom slučaju, saglasno obavezama i pravima koja se njime konstituišu ima pravnu prirodu ugovora u korist trećih lica. Iz tog razloga i tužilac, kao zaposleno lice kod tuženog – poslodavca, ima neposredno pravo da zahteva ispunjenje poslodavčeve obaveze koja je konstituisana u korist svih zaposlenih po osnovu predmetnog socijalnog programa, jer je takvo pravo tužioca utemeljeno u odredbi člana 149. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima.

Pravni stav Vrhovnog kasacionog suda se potvrđuje i radnjama tuženog preduzetim u cilju ispunjenja njegove obaveze ustanovljene članom 9. Socijalnog programa. Tom odredbom je propisano povećanje zarade zaposlenih jednokratno i trajno. U skladu sa takvom obavezom tuženi je delimično i postupio. Za prvi mesec poslovanja po potpisivanju socijalnog programa tuženi je navedenu obavezu u celosti ispunio (april 2011.godine), ali ne i za preostali period do isteka vremena važenja Socijalnog programa (zaključno sa decembrom 2012.godine).

Postupajući u skladu sa odlukom Ustavnog suda, Vrhovni kasacioni sud je prihvatio stanovište da socijalni program nema karakter opšteg akta. Međutim, uprkos toj činjenici, Vrhovni kasacioni sud je ocenio da socijalni program ima pravnu prirodu ugovora u korist trećeg lica. Stoga je tužilac ovlašćen da po osnovu zaključenog socijalnog programa neposredno zahteva i ostvari sva prava koja su mu njime priznata. U tom kontekstu cenjena je i činjenica da je tuženi kao ugovorna strana nesporno prihvatio obavezu iz socijalnog programa. To se potvrđuje njegovim ponašenjem iskazanim u delimičnom ispunjenju obaveze koja mu je po tom osnovu konstituisana. Zato nema sumnje da je tuženi svestan preuzete obaveze po socijalnom programu preduzeo i neposrednu radnju izvršenja prava ustanovljenog u korist svih zaposlenih tako što je izvršio isplatu ugovorenog iznosa zarade svim zaposlenima za period od jednog meseca u odnosu na početak primene socijalnog programa. Iz tog razloga, osnovan je zahtev tužioca za isplatu neizmirene razlike u plati za preostali period važenja Socijalnog programa (09.05.2011. godine – 31.12.2012. godine).

Sledom iznetog, tužilac ima pravo i na isplatu zakonske zatezne kamate na dosuđene mesečne iznose od njihove dospelosti do konačne isplate, u smislu člana 277. stav 1. ZOO.

Zato je revizijski sud preinačio drugostepenu presudu tako što je odbio žalbu tuženog i potvrdio prvostepenu presudu u usvajajućem delu, kao i odluku o troškovima prvostepenog postupka koji su pravilno odmereni i dosuđeni tužiocu na osnovu pravilne primene odredaba članova 153. i 154. ZPP, kao i odredaba Tarife o nagradama i naknadama troškova za rad advokata i Zakona o sudskim taksama.

Iz navedenih razloga, Vrhovni kasacioni sud je odlučio kao u stavu prvom izreke, na osnovu člana 416. stav 1. ZPP.

Tužiocu na osnovu članova 165. stav 2. i 163. stav 2. u vezi članova 153. stav 1. i 154. stav 2. ZPP pripada tražena naknada troškova revizijskog postupka i to: na ime sastava revizije 12.000,00 dinara, čija je visina odmerena prema opredeljenom zahtevu tužioca (član 163. stav 2. ZPP) u skladu sa Advokatskom Tarifom važećom u vreme preduzimanja te parnične radnje, i sudske takse na reviziju 9.560,00 dinara i na revizijsku odluku 14.340,00 dinara skladu sa Tarifom o nagradama i naknadama troškova za rad advokata, zbog čega je odlučeno kao u stavu drugom izreke.

Prilikom donošenja odluke Vrhovni kasacioni sud je imao u vidu da očiglednu pogrešku u pisanju drugostepene odluke (u zaglavlju je kao godina donošenja označena 2017., umesto 2018. kako pravilno treba da bude označeno) drugostepeni sud može ispraviti posebnim rešenjem na osnovu člana 362. ZPP, uz dostavu strankama overenog prepisa rešenja.

Predsednik veća - sudija

Zvezdana Lutovac, s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić