O b r a z l o ž e nj e

Presudom Osnovnog suda u Novom Sadu P1 1522/14 od 06.09.2016. godine, stavom prvim izreke, odbijen je kao neosnovan tužbeni zahtev tužilje da joj tuženi isplati razliku zarade za sporni period od 29.04.2011. godine do 30.09.2011. godine, u pojedinačnim mesečnim iznosima navedenim izrekom sa zakonskom zateznom kamatom od dospelosti svakog iznosa do isplate. Stavom drugim izreke, obavezana je tužilja da tuženom na ime troškova parničnog postupka isplati iznos od 1.250,00 dinara.

Presudom Apelacionog suda u Novom Sadu Gž1 3224/16 od 14.11.2016. godine, stavom prvim izreke, odbijena je kao neosnovana žalba tužilje i potvrđena prvostepena presuda. Stavom drugim izreke, odbijen je zahtev tužilje za naknadu troškova žalbenog postupka.

Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu, tužilja je blagovremeno izjavila posebnu reviziju zbog ujednačenja sudske prakse, sa obrazloženjem da je u identičnoj činjeničnoj i pravnoj situaciji pravosnažnom odlukom Apelacionog suda u Nišu Gž1 3454/14 od 22.10.2015. godine usvojen tužbeni zahtev.

Tuženi je podneo odgovor na reviziju.

Odlučujući o reviziji protiv presude Apelacionog suda u Novom Sadu Gž1 3224/16 od 14.11.2016. godine, Vrhovni kasacioni sud je doneo presudu Rev2 449/17 od 14.12.2017. godine, kojom je prihvatio odlučivanje o posebnoj reviziji tužilje i preinačio nižestepene presude usvajajući tužbeni zahtev kao u izreci te presude i obavezujući tuženog da tužilji naknadi troškove postupka.

Protiv navedene odluke Vrhovnog kasacionog suda, izjavljena je ustavna žalba. Odlukom Ustavnog suda Už 4472/18 donetoj na sednici veća održanoj 03.06.2021. godine, usvojena je ustavna žalba Privrednog društva „NIS“ AD Novi Sad i utvrđeno da je presudom Vrhovnog kasacionog suda Rev2 449/2017 od 14.12.2017. godine povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, poništena presuda Vrhovnog kasacionog suda Rev2 449/17 od 14.12.2017. godine i određeno da isti sud donese novu odluku o reviziji tužilje izjavljenoj protiv presude Apelacionog suda u Novom Sadu Gž1 3224/16 od 14.11.2016. godine.

U postupku ponovnog odlučivanja o reviziji tužilje, Vrhovni kasacioni sud je našao da su ispunjeni zakonski uslovi za odlučivanje o reviziji tužilje kao izuzetno dozvoljenoj, u smislu člana 404. stav 1. važećeg Zakona o parničnom postupku, zbog potrebe ujednačavanja sudske prakse. Zato je odlučeno kao u stavu prvom izreke.

Vrhovni kasacioni sud je ispitao pobijanu presudu u smislu člana 408. ZPP i našao da je revizija tužilje osnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilja je bila u radnom odnosu kod tuženog na neodređeno vreme, kada joj je na osnovu Sporazuma od 30.09.2011. godine prestao radni odnos. Vlada Republike Srbije, tuženi, reprezentativni sindikati kod tuženog i reprezentativni sindikati na nivou Republike Srbije su 17.06.2008. godine zaključili Socijalni program za ''NIS'' AD Novi Sad. Članom 9. Socijalnog programa tuženi se obavezao da odmah nakon preuzimanja ''NIS''-a AD Novi Sad izvrši jednokratno i trajno povećanje zarada zaposlenih u visini od 15% u odnosu na mesec koji je prethodio preuzimanju, uz obavezu da tako utvrđene zarade ubuduće usklađuje sa indeksom troškova života, uz realan rast u skladu sa rezultatima poslovanja i rastom bruto društvenog proizvoda u periodu važenja Socijalnog programa (17.06.2008. do 31.12.2012. godine). Preuzimanje ''NIS''-a AD Novi Sad izvršeno je 11.02.2009. godine. Na osnovu Odluke od 30.04.2009. godine izvršena je isplata jednokratnog dodatka na aprilsku zaradu u visini od 15% vrednosti osnovne zarade utvrđene članom 42. Kolektivnog ugovora tuženog. U daljem periodu tuženi je zaposlenima usklađivao zaradu sa indeksom troškova života i realnim rastom u skladu sa rezultatima poslovanja i rastom bruto društvenog proizvoda. U ovoj parnici tužilja potražuje razliku između zarade koja joj je isplaćena i zarade uvećane za 15% za traženi period, prema članu 9. Socijalnog programa od 17.06.2008. godine. Veštačenjem je utvrđena visina razlike zarade koju tužilja potražuje.

Kod ovako utvrđenog činjeničnog stanja, nižestepeni sudovi su zaključili da je tužbeni zahtev neosnovan, jer socijalni program nema značaj opšteg akta koji se neposredno primenjuje pošto ne uređuju prava, obaveze i odgovornosti zaposlenih, već predstavlja akt poslovne politike, kojim se utvrđuje sistem mera i aktivnosti na obezbeđenju prava zaposlenih za čijim je radom prestala potreba.

Postupajući u izvršenju odluke Ustavnog suda, Vrhovni kasacioni sud je ponovo razmotrio sve revizijske razloge i utvrdio da se revizijom osnovano ukazuje da su nižestepene presude zasnovane na pogrešnoj primeni materijalnog prava.

Saglasno nespornoj činjenici, Socijalni program za NIS AD Novi Sad je zaključen na osnovu Sporazuma između Vlade RS i Vlade Ruske Federacije o saradnji u oblasti naftne i gasne privrede, Protokola o osnovnim uslovima kupovine od strane OAO Gasprom Njeft akcija Kompanije naftne industrije Srbija AD Novi Sad, koji čine 51% osnivačkog kapitala, kao i Kolektivnog ugovora za NIS AD Novi Sad. Potpisnici akta su u ime Vlade Republike Srbije - Ministarstvo energetike RS; u ime Društva za istraživanje, proizvodnju, preradu, distribuciju i promet nafte i naftnih derivata, istraživanja i proizvodnje prirodnog gasa „Naftna industrija Srbije“ AD Novi Sad – predsednik Upravnog odbora i generalni direktor; reprezentativni sindikati kod poslodavca i to: Jedinstvena sindikalna organizacija NIS AD Novi Sad; Jedinstvena sindikalna organizacija NIS – Naftagas Novi Sad; reprezentativni sindikati na nivou RS i grane; Samostalni sindikat radnika energetike i petrohemije Srbije i Sindikat hemije, nemetala, energetike i rudarstva – UGS nezavisnost.

Socijalnim programom i navedenim aktima su uređena prava, obaveze i odgornosti zaposlenih i poslodavca. Ove akte su potpisali svi ovlašćeni predstavnici učesnika u njihovom donošenju. Na taj način konstituisana je i obaveza poslodavca propisana odredbom člana 9. Socijalnog programa, koja ima neposredno pravno dejstvo prema svim zaposlenima. Tako i predmetni Socijalni program, u konkretnom slučaju, saglasno obavezama i pravima koja se njime konstituišu ima pravnu prirodu ugovora u korist trećih lica. Iz tog razloga i tužilja, kao zaposleno lice kod tuženog – poslodavca, ima neposredno pravo da zahteva ispunjenje poslodavčeve obaveze koja je konstituisana u korist svih zaposlenih po osnovu predmetnog socijalnog programa, jer je takvo pravo tužilje utemeljeno u odredbi člana 149. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima.

Pravna validnost ovakvog stava Vrhovnog kasacionog suda se potvrđuje i radnjama tuženog preduzetim u cilju ispunjenja njegove obaveze ustavljene članom 9. Socijalnog programa. Tom odredbom je propisano povećanje zarade zaposlenih jednokratno i trajno. U skladu sa takvom obavezom tuženi je delimično i postupio. On je za prvi mesec poslovanja po potpisivanju socijalnog programa navedenu obavezu u celosti ispunio. Iz tog razloga, osnovan je i zahtev tužilje za isplatu neizmirene razlike u plati za preostali period važenja Socijalnog programa do 31.12.2012. godine. Zato je tužbeni zahtev tužilje osnovan, a nižestepene presude preinačene i tužilji dosuđen utuženi iznos razlike u zaradi zaključno sa septembrom 2011. godine.

Vrhovni kasacioni sud je, postupajući u skladu sa odlukom Ustavnog suda, prihvatio stanovište da socijalni program nema karakter opšteg akta. Međutim, uprkos toj činjenici, Vrhovni kasacioni sud je ocenio da socijalni program ima pravnu prirodu ugovora u korist trećeg lica. Iz tog razloga tužilja je ovlašćena da po osnovu zaključenog socijalnog programa neposredno zahteva i ostvari sva prava koja su joj njime priznata. U tom kontekstu cenjena je i činjenica da je tuženi kao ugovorna strana nesporno prihvatio obavezu iz socijalnog programa. To se potvrđuje njegovim ponašenjem iskazanim u delimičnom ispunjenju obaveze koja mu je po tom osnovu konstituisana. Zato nema sumnje da je tuženi svestan preuzete obaveze po socijalnom programu preduzeo i neposrednu radnju izvršenja prava ustanovljenog u korist svih zaposlenih tako što je izvršio isplatu ugovorenog iznosa zarade svim zaposlenima za period od jednog meseca u odnosu na početak primene socijalnog programa. S obzriom na navedeno, tužilja ima pravo na isplatu zakonske zatezne kamate na dosuđene mesečne iznose od njihove dospelosti do konačne isplate, u smislu člana 277. stav 1. ZOO.

Tužilja je uspela u ovom sporu, pa joj pripadaju i troškovi parničnog postupka, u iznosu od 252.770,00 dinara, na osnovu člana 153, 154. i 165. ZPP. Tužilji su priznati opredeljeni troškovi na ime: sastava tužbe 6.000,00 dinara, dva obrazložena podneska 12.000,00 dinara, zastupanje na tri održana ročišta 22.500,00 dinara, zastupanje na tri odložena ročišta 13.500,00 dinara, na ime troškova prevoza sopstvenim vozilom na relaciji Šabac – Novi Sad – Šabac za šest dolazaka 35.280,00 dinara, za odsustvo iz kancelarije po tri sata za šest dolazaka 27.000,00 dinara, troškovi veštačenja 16.000,00 dinara, sastava žalbe i revizije 24.000,00 dinara i troškovi sudskih taksi: na prvostepenu presudu, žalbu i drugostepenu presudu po 12.570,00 dinara i reviziju i revizijsku odluku po 25.140,00 dinara, sve prema važećoj AT i TT.

Iz navedenih razloga, Vrhovni kasacioni sud je odlučio kao u izreci, na osnovu člana 416. stav 1. ZPP.

Zahtev tuženog za naknadu revizijskih troškova za sastav odgovora na reviziju je odbijen, jer isti nisu bili nužni za vođenje parnice, u smislu člana 154. ZPP.

Predsednik veća - sudija

Jasminka Stanojević,s.r.

Za tačnost otpravka

upravitelj pisarnice

Marina Antonić