Protiv navedene pravnosnažne presude donete u drugom stepenu tužena je blagovremeno izjavila reviziju zbog bitne povrede odredaba parničnog postupka i pogrešne primene materijalnog prava.

Tužilac je podneo odgovor na reviziju, zahtevajući naknadu troškova sastava istog.

Vrhovni kasacioni sud je presudom Rev2 2405/2018 od 04.12.2019. godine, odbio kao neosnovanu reviziju tužene izjavljenu protiv navedene drugostepene presude.

Ustavni sud je odlukom Už 5540/2020 od 16.03.2013. godine, usvajajući ustavnu žalbu ovde tužene kojom je utvrdio da je tom presudom Vrhovnog kasacionog suda povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na pravično suđenje, poništio presudu Vrhovnog kasacionog suda Rev2 2405/18 od 04.12.2019. godine i odredio da isti sud donese novu odluku o reviziji podnosioca ustavne žalbe izjavljenoj protiv navedene drugostepene presude.

Ispitujući pobijanu presudu u smislu člana 399. ZPP („Sl. glasnik RS“, br.125/04 i 111/09), koji se u ovom parničnom postupku primenjuje na osnovu člana 506. stav 1. ZPP („Sl. glasnik RS“, br.72/11, 55/14...18/20), Vrhovni sud je našao da revizija tužene nije osnovana.

Donošenjem pobijane presude nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 361. stav 2. tačka 9. ZPP na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti. Nisu osnovani revizijski navodi da je donošenjem pobijane presude učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 361. stav 2. tačka 12. ZPP, obzirom da obrazloženje pobijane drugostepene presude sadrži jasne i neprotivrečne razloge o bitnim činjenicama. Nisu osnovani ni navodi revizije o učinjenoj bitnoj povredi iz člana 361. stav 1. u vezi člana 382. stav 1. ZPP, jer je drugostepeni sud ocenio žalbene navode od značaja.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilac koji ima završenu ... školu i IV stepen stručne spreme, zasnovao je kod tužene radni odnos na neodređeno vreme za obavljanje poslova ... u Sektoru ..., sa 01.07.2004. godine kao danom stupanja na rad. U vreme donošenja pobijanih rešenja, obavljao je poslove na radnom mestu ... u Odeljenju ... . Rešenjem tužene broj .../... od 05.03.2010. godine utvrđeno je da je usled organizacionih promena kod tužene prestala potreba za radom tužioca i da će njegov radno-pravni odnos biti rešen isplatom zakonske otpremnine u iznosu od 105.429,00 dinara, uz konstataciju da on na dan donošenja rešenja ima šest punih godina radnog staža. Rešenjem tužene broj .../... od 08.03.2010. godine tužiocu je otkazan ugovor o radu broj ... od 27.12.2007. godine i konstatovano da mu je isplaćena otpremnina u navedenom neto iznosu, te da mu radni odnos prestaje danom dostavljanja rešenja. U obrazloženju ovog rešenja je navedeno da je kod tužene došlo do organizacionih promena koji imaju za posledicu smanjenje ukupnog broja zaposlenih, da je prestala potreba za radom tužioca, obzirom da tužena nije u mogućnosti da ga premesti na druge poslove i da mu obezbedi rad kod drugog poslodavca, prekvalifikaciju ili dokvalifikaciju. Tužena je odlukom skupštine i elaboratom o strukturnim promenama od 19.11.2009. godine utvrdila da će sprovođenjem organizacionih promena broj zaposlenih biti smanjen za 20%, što je konkretizovano donošenjem Pravilnika o sistematizaciji poslova od 27.11.2009. godine kojim je broj sistematizovanih radnih mesta smanjen sa 504 na 356. Nakon izmene sistematizacije a pošto se početkom tog meseca 75 zaposlenih izjasnilo da pristaje da im radni odnos prestane uz isplatu otpremnine, tužena je donela Program za rešavanje viška zaposlenih od 28.12.2009. godine kojim je kao jedini kriterijum za utvrđivanje viška zaposlenih predviđen dobrovoljni prestanak radnog odnosa uz isplatu stimulativne otpremnine, za sve zaposlene. Po tom osnovu se 75 zaposlenih izjasnilo za dobrovoljni prestanak radnog odnosa uz isplatu stimulativne otpremnine, a istim je konstatovano da na dan donošenja programa kod tužene na neodređeno vreme ima 442 zaposlena. Nakon realizacije programa, po kom osnovu je prestao radni odnos 75 zaposlenih, tužena je donela Odluku od 01.02.2010. godine o prestanku potrebe za obavljanjem određenih poslova kojom je utvrdila da je usled organizacionih promena koje se ogledaju u ukidanju pojedinih poslova i smanjenju broja izvršilaca na pojedinim poslovima prestala potreba za radom 18 zaposlenih koji nisu mogli biti premešteni na druge poslove, niti je postojala mogućnost njihove prekvalifikacije ili dokvalifikacije. U cilju utvrđivanja tehnološkog viška tužena je formirala 15.12.2009. godine dve komisije: Komisiju za primenu kriterijuma za utvrđivanje viška zaposlenih i komisiju za primenu mere premeštaja zaposlenih i donela Pravilnik o primeni kriterijuma za utvrđivanje viška zaposlenih od 21.12.2009. godine kojim je utvrđeno da se određivanje zaposlenih za čijim radom je prestala potreba vrši na osnovu kriterijuma određenih članovima 38-42 OKU, a to su: 1. rezultati rada zaposlenog 2. imovno stanje zaposlenog 3. broj članova porodice koji ostvaruju zaradu 4. dužina radnog staža 5. zdravstveno stanje zaposlenog i članova njegove uže porodice 6. broj dece zaposlenog na školovanju, a da je osnovni kriterijum rezultat rada zaposlenog, što se utvrđuje na osnovu ostvarenih učinaka prema utvrđenim normativima i standardima rada. U slučaju da ih poslodavac nema, rezultati rada se utvrđuju na osnovu obrazložene ocene neposrednog rukovodioca zaposlenog u skladu sa kriterijumima i načinom ocenjivanja predviđenim PKU. Pravilnikom o načinu ocenjivanja radnog učinka zaposlenog od 05.12.2007. godine tužena je utvrdila kriterijume, način i period ocenjivanja, tako što neposredni rukovodilac zaposlenog ocenjuje ostvarene rezultate rada zaposlenog za period od godinu dana ocenama od 1 do 5, a po kriterijumima: kvalitet, obim i odnos zaposlenog prema radnim obavezama.

Tužilac je komisijski ocenjivan za svoj rad u 2008. godini 01.01.2009. godine od strane BB, koji mu nije bio neposredni rukovodilac i dobio je ocenu 2,65 koja je bila najniža u Odeljenju ... . Od 12 zaposlenih u tom odeljenju 3 je dobilo otkaz po osnovu tehnološkog viška a jedan od njih je ovde tužilac. Novom sistematizacijom radnih mesta kod tužene ukinuto je celo Odeljenje ... ali nisu ukinuti svi poslovi jer je deo poslova prebačen u novoformirano Odeljenje ..., sa manjim brojem izvršilaca. Tužena je nakon što je odlukom br. ... od 31.12.2009. godine, ispravila grešku u novom Pravilniku o sistematizaciji u pogledu vrste stručne spreme tako što je reči „elektro“ ili „informatički“ zamenila sa rečju „tehnički“, a nakon što je komisijski 28.12.2009. godine utvrdila broj zaposlenih koji predstavljaju tehnološki višak (3 zaposlena, među kojima i tužilac) sve zaposlene koji za to ispunjavaju uslove pa i one čija su radna mesta ukinuta, odlukom komisije za primenu mera premeštaja zaposlenih od 30.12.2009. godine rasporedila na slobodne poslove u Odeljenju ... .

Polazeći od utvrđenog činjeničnog stanja, prvostepeni sud je zaključio da tehnološki višak kod tužene predstavljaju ukupno 93 zaposlena kojima je prestao radni odnos rešenjima o otkazu ugovora o radu (75 po osnovu dobrovoljnosti i 18 po osnovu tehnološkog viška) u odnosu na ukupan broj zaposlenih kod tužene na neodređeno vreme, što u zbiru čini više od 20 zaposlenih u okviru perioda od 90 dana, sledom čega je ocenio da je tužena povredila odredbu člana 153. stav 2. Zakona o radu jer je bila u obavezi da pre otkaza ugovora o radu donese Program rešavanja viška zaposlenih saglasno citiranoj zakonskoj odredbi i članu 155. stav 1. istog zakona. Kako to nije učinila, zaključio je da su pobijana rešenja doneta nezakonito protivno članu 179. stav 1. tačka 9. Zakona o radu. Sledom toga je obavezao tuženu na reintegraciju tužioca na osnovu člana 191. stav 1. istog zakona.

Pored toga, prvostepeni sud je ocenio da je tužena u konkretnom slučaju propustila da primenom kriterijuma propisanih Pravilnikom o primeni kriterijuma za utvrđivanje viška zaposlenih broj 2418 od 21.12.2009. godine utvrdi ko će od zaposlenih sa ukinutih radnih mesta u Odeljenju ..., a među kojima je i tužilac, biti raspoređen na upražnjena radna mesta u Odeljenju ... u okviru nove sistematizacije. Naročito kada se ima u vidu da je komisija tužene vršila ocenu rada tužioca za 2008. godinu dana 01.01.2009. godine od strane lica koje mu nije bio neposredni rukovodilac, ne primenivši pritom kriterijume iz citiranog Pravilnika, već je korišćeno ranije ocenjivanje. Sve to je rezultiralo da tužilac kao zaposleni nije bio izložen konkurenciji primenom propisanih kriterijuma radi ocene mogućnosti raspoređivanja pored ostalih zaposlenih čija su radna mesta takođe bila ukinuta, koji su premešteni na radna mesta sistematizovana novom sistematizacijom. Time je tužena povredila princip zabrane diskriminacije zajemčen članom 21. Ustava RS i članom 19. Zakona o radu.

Drugostepeni sud je prihvatio izloženo pravno stanovište i razloge u pogledu osnovanosti tužbenog zahteva koji je izneo prvostepeni sud ocenivši da je tužena imala obavezu da donese Program rešavanja viška zaposlenih u skladu sa članovima 153. i 155. Zakona o radu jer su tehnološki višak predstavljala 93 zaposlena kojima je prestao radni odnos i to 75 zaposlenih kojima je otkazan ugovor o radu sa isplatom stimulativne otpremnine i 18 zaposlenih kojima je otkazan ugovor o radu uz isplatu otpremnine, ali ne stimulativne, koji nisu dali saglasnost. Zauzeo je stanovište da je svim zaposlenima radni odnos prestao po istom osnovu, otkazom ugovora o radu od strane poslodavca kao tehnološkom višu i da je zato nebitno to da li je jedan deo njih dovoljno prihvatio da bude proglašen za tehnološki višak uz isplatu stimulativne otpremnine, a drugi nije, zbog čega se oni moraju posmatrati u ukupnom broju. Posledica toga je da su pobijana rešenja tužene doneta nezakonito suprotno članu 179. stav 1. tačka 9. Zakona o radu.

Po stanovištu Vrhovnog suda, u konkretnom slučaju tužena kao poslodavac nije bila u obavezi da donese program rešavanja viška zaposlenih na osnovu člana 155. Zakona o radu kod utvrđenja da je usled tehnoloških, ekonomskih i organizacionih promena prestala potreba za radom zaposlenih na neodređeno vreme čiji je broj bio manji od 30 zaposlenih u okviru perioda od 30 dana, odnosno manji od 20 zaposlenih za period od 90 dana, kao minimuma propisanog na osnovu člana 153. Zakona o radu. Ovo iz razloga što se poziv za dobrovoljno proglašenje tehnološkim viškom uz isplatu stimulativne otpremnine koji je prihvatilo 75 zaposlenih nije odnosio samo na zaposlene koji su raspoređeni na poslovima obuhvaćenim organizacionim promenama kod tužene, već su za tu opciju mogli da se opredele svi zaposleni nevezano od toga na kojim poslovima rade. Programom rešavanja viška zaposlenih od 28.12.2009. godine kao višak je utvrđeno 75 od ukupno 442 zaposlena i jedini kriterijum za određivanje viška je bilo dobrovoljno izjašnjavanje, a kao jedini način rešavanja viška bio je predviđen prestanak radnog odnosa uz isplatu stimulativne otpremnine.

Prema tome, Program se zasnivao isključivo na principu dobrovoljnosti svih zaposlenih, među kojima su se mogli naći i zaposleni koji nisu bili na poslovima obuhvaćenim organizacionim promenama. Tako da broj zaposlenih koji su inicijalno proglašeni viškom (njih 75) nije bio u direktnoj vezi sa izmenom sistematizacije usled organizacionih promena realizovanih odlukom tužene od 01.02.2010. godine, koja se ogledaju u ukidanju pojedinih poslova i smanjenju broja izvršilaca na pojedinim poslovima, zbog kojih je prestala potreba za radom 18 zaposlenih koji nisu mogli biti premešteni na druge poslove. Zato oni nisu morali biti posmatrani u ukupnom broju, pa sledom toga nije postojala ni obaveza tužene da donese program rešavanja tehnološkog viška umesto odluke od 01.02.2010. godine, imajući u vidu odredbu člana 153. Zakona o radu. U tom smislu se Ustavni sud izjasno u odluci donetoj u ovoj pravnoj stvari i u odlukama Už 4590/2013 od 17.11.2016. godine i Už 9002/17 od 25.04.2019. godine.

Međutim, Vrhovni sud nalazi da odsustvo obaveze donošenja programa viška zaposlenih kod tužene ne znači da odluka o otkazu ugovora o radu može biti posledica volontarizma, već je poslodavac i u toj situaciji kada prestane potreba za obavljanjem određenog posla bio dužan da primeni odgovarajuće kriterijume koji će dati odgovor na pitanje ko od zaposlenih predstavlja tehnološki višak. S tim u vezi, tužena je imala obavezu da sve zaposlene koji su proglašeni za tehnološki višak po osnovu ukidanja radnih mesta, a koje je potom rasporedila na druga radna mesta u novoformirano Odeljenje ... primenom mera premeštaja na nova sistematizovana radna mesta, izloži konkurenciji. Obzirom na to da u situaciji kada više zaposlenih ispunjava uslove za raspoređivanje na upražnjena radna mesta, onda je komisija za primenu kriterijuma za utvrđivanje viška zaposlenih i potom komisija za primenu mera premeštaja zaposlenih koji su proglašeni tehnološkim viškom, propustila da sve te zaposlene koje je rasporedila na novoformirana radna mesta u Odeljenju ..., izloži konkurenciji primenom kriterijuma propisanih Pravilnikom o primeni kriterijuma za utvrđivanje viška zaposlenih od 21.12.2009. godine. Imajući pritom u vidu da je utvrđeno da je u novoformiranom Odeljenju ... bilo upražnjenih radnih mesta za koje je tužilac ispunjavao uslove, a na koje su raspoređeni ostali zaposleni za čijim radom je takođe prestala potreba i čija su radna mesta ukinuta, tako da je praktično samo tužilac ostao neraspoređen. Zato je pravilna ocena prvostepenog suda da tužilac nije bio izložen konkurenciji primenom utvrđenih kriterijuma u odnosu na druge zaposlene koji su premešteni na novo sistematizovana radna mesta. Pored toga, tužiočevo ocenjivanje za 2008. godinu od 01.01.2009. godine izvršeno je znatno pre nego što su doneti kriterijumi utvrđeni citiranim Pravilnikom i pobijana rešenja i to od strane lica koji nije bio njegov neposredni rukovodilac kako je to propisano važećim i ranije važećim Pravilnikom.

Po oceni ovog suda, u situaciji kada je tužena u cilju utvrđivanja viška zaposlenih formirala navedene komisije i zaposlene za koje je utvrdila da predstavljaju tehnološki višak po osnovu ukidanja radnih mesta u Odeljenju ... rasporedila na upražnjene poslove na novosistematizivoana radna mesta u Odeljenju ... za koje je i tužilac ispunjavao uslove, propustila je da sve ove zaposlene izloži konkurenciji i primeni utvrđene kriterijume u smislu članova 38-42 OKU. Sledsteveno tome da oceni koji od njih i prema kojim kriterijumima treba da bude raspoređen, obzirom da je u konkretnom slučaju utvrđeno da nisu ukinuti svi poslovi već su ukinuta radna mesta u Odeljenju ... a deo istih poslova je prebačen novom sistematizacijom u novoformirano Odeljenje ... . Tako je ostalo bez obrazloženja prema kojim kriterijumima je tužena rasporedila ostale zaposlene za čijim radom je prestala potreba na upražnjena radna mesta u novoformirano odeljenje, a ne tužioca, odnosno zašto upravo on predstavlja tzv. tehnološki višak. Zato su pobijana rešenja tužene doneta protivno članu 179. stav 1. tačka 9. Zakona o radu jer je tužena bila u mogućnosti da tužiocu obezbedi obavljanje drugih poslova odnosno rad na drugo novosistematizovano radno mesto.

Iz svih izloženih razloga nisu osnovani revizijski navodi tužene o pogrešnoj primeni materijalnog prava.

Kako troškovi odgovora na reviziju ne predstavljaju troškove potrebne radi vođenja parnice, to je o njima odlučeno kao u stavu drugom izreke na osnovu člana 150. stav 1. ZPP.

Na osnovu izloženog, Vrhovni sud je na osnovu člana 405. stav 1. ZPP, odlučio kao u stavu prvom izreke.

Predsednik veća - sudija

Zvezdana Lutovac,s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić