Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu tuženi je blagovremeno izjavio reviziju, zbog bitnih povreda odredabama parničnog postupka i pogrešne primene materijalnog prava.

Tužilac je podneo odgovor na reviziju sa zahtevom za naknadu troškova sastava istog.

Presudom Vrhovnog kasacionog suda Rev2 2622/2019 od 04.06.2020. godine odbijena je kao neosnovana revizija tuženog izjavljena protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž1 2413/18 od 02.11.2018. godine.

Odlukom Ustavnog suda Už 9712/2020 od 16.03.2023. godine, stavom prvim izreke, usvojena je ustavna žalba tuženog i utvrđeno da je presudom Vrhovnog kasacionog suda Rev2 2622/19 od 04.06.2020. godine povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije. Stavom drugim izreke, poništena je navedena presuda Vrhovnog kasacionog suda i određeno da isti sud donese novu odluku o reviziji podnosioca ustavne žalbe tužioca izjavljenoj protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž1 2413/18 od 02.11.2018. godine. Stavom trećim izreke, odbačen je predlog podnosioca ustavne žalbe za odlaganje izvršenja presude iz tačke 1.

U ponovnom postupku po reviziji tuženog, Vrhovni sud je ispitao pobijanu presudu primenom člana 408. ZPP („Službeni glasnik RS“, br.72/11, 55/14, 18/20 i 10/23), koji se primenjuje na osnovu člana 506. stav 2. istog zakona i našao da je revizija neosnovana.

U sprovedenom postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilac po zanimanju diplomirani ... sa VII stepenom stručne spreme, bio je u radnom odnosu kod tuženog na na osnovu ugovora o radu od 25.11.2002. godine na neodređeno vreme. Na osnovu ugovora o radu pod izmenjenim uslovima br. .. od 24.12.2007. godine obavljao je poslove zamenika šefa Odseka u ... DESK-u Dnevnih novina Politika. Elaboratom o strukturnim promenama II faza – novembar 2009. godine br.2262 od 19.11.2009. godine utvrđeno je da je na dan 01.07.2009. godine kod tuženog ostao 461 zaposleni, a da će završetkom druge faze strukturnih promena doći smanjenjem broja zaposlenih kod tuženog za 20%. Tuženi je 27.11.2009. godine doneo Pravilnik o unutrašnjoj organizaciji i Pravilnik o sistematizaciji poslova, kojim je na nivou društva smanjen broj sistematizovanih radnih mesta sa 504 na 356 mesta, te je objavio obaveštenje o dobrovoljnom Socijalnom programu kojim je pozvao zaposlene iz organizacionih jedinica koje su ukinute ili u kojima je smanjen broj izvršilaca, da se dobrovoljno prijave da budu proglašeni tehnološkim viškom. Nakon izmene akta o sistematizaciji poslova, donet je Program za rešavanje viška zaposlenih od 28.12.2009. godine kojim je konstatovano da je na dan njegovog donošenja kod tuženog 442 zaposlenih na neodređeno vreme, a da je 9. decembra 2009. godine 75 zaposlenih dalo saglasnost da bude proglašeno viškom. Tužilac nije dao takvu saglasnost. Odlukom tuženog o prestanku potrebe za određenim poslovima od 1.02.2010. godine utvrđeno da 18 zaposlenih predstavljaju višak usled organizacionih promena koje se ogledaju u ukidanju pojedinih poslova i smanjenju broja izvršilaca na pojedinim poslovima.U cilju utvrđivanja tehnološkog viška tužena je formirala 15.12.2009. godine dve komisije: Komisiju za primenu kriterijuma za utvrđivanje viška zaposlenih i komisiju za primenu mere premeštaja zaposlenih i donela je Pravilnik o primeni kriterijuma za utvrđivanje viška zaposlenih od 21.12.2009. godine kojim je utvrđeno da se određivanje zaposlenih za čijim radom je prestala potreba na njihovim radnim mestima vrši na osnovu kriterijuma određenih članovima 38-42 OKU, da kriterijume primenjuje Komisija za primenu kriterijuma za utvrđivanje viška zaposlenih, a to su: 1. rezultati rada zaposlenog 2. imovno stanje zaposlenog 3. broj članova porodice koji ostvaruju zaradu 4. dužina radnog staža 5. zdravstveno stanje zaposlenog i članova njegove uže porodice 6. broj dece zaposlenog na školovanju, a da je osnovni kriterijum rezultat rada zaposlenog, što se utvrđuje na osnovu ostvarenih učinaka prema utvrđenim normativima i standardima rada. U slučaju da ih poslodavac nema, rezultati rada se utvrđuju na osnovu obrazložene ocene neposrednog rukovodioca zaposlenog u skladu sa kriterijumima i načinom ocenjivanja predviđenim Pravilnikom o načinu ocenjivanja radnog učinka zaposlenog od 05.12.2007. godine tužena je utvrdila kriterijume, način i period ocenjivanja, tako što neposredni rukovodilac zaposlenog ocenjuje ostvarene rezultate rada zaposlenog za period od godinu dana ocenama od 1 do 5, a po kriterijumima: kvalitet, obim i odnos zaposlenog prema radnim obavezama. Komisija utvrđena odlukom od 15.12.2009. godine, dužna je da u postupku utvrđivanja viška zaposlenih postupa u skladu sa ovim uputstvom.

Komisija za primenu kriterijuma za utvrđivanje viška zaposlenih u izveštaju br. 2443 od 28.12.2009. godine utvrdila je da je Pravilnikom o sistematizaciji poslova ukinut Odsek ... DESK i da svi zaposleni predstavljaju višak, da je u okviru dobrovoljnog programa prijavljen jedan zaposleni, da četvoro zaposlenih, među kojima je i tužilac, predstavljaju tehnološki višak, a za dvoje zaposlenih koji su takođe proglašeni viškom po osnovu ukidanja njihovih radnih mesta predloženo je da se rasporede u DESK-u (u ogranizacionoj jedinici u kojoj su sistematizovani novi upražnjeni poslovi - izvršni urednik DESK-a, zamenik izvršnog urednika DESK-a, novinar redaktor, šef lektora, lektor, redaktor, urednik fotografije, karikaturista) u skladu sa Pravilnikom o sistematizaciji poslova broj zaposlenih koji predstavljaju višak bez mogućnosti raspoređivanja, a među njima je i tužilac, po osnovu ukidanja poslova.

Komisija za primenu mera premeštaja zaposlenih koji su proglašeni tehnološkim viškom, prihvatila je nalaz komisije za utvrđivanje tehnološkog viška i u izveštaju br.2470 od 30.12.2009. godine konstatovala da tužilac predstavlja višak po osnovu ukidanja posla. Obe komisije su utvrdile da je kod tuženog prestala potreba za radom 18 zaposlenih i da ne postoji mogućnost njihovog premeštaja na druge poslove, niti mogućnost prekvalifikacije i dokvalifikacije. Članom 5. navedene Odluke od 01.02.2010. godine konstatovano je da zaposleni na poslovima koji su prestali da postoje ili na poslovima na kojima je smanjen broj izvršilaca, a Komisija za primenu mera premeštaja nije pronašla mogućnost njihovog raspoređivanja, predstavljaju višak, među kojima je i tužilac, koji je obavljao poslove zamenika šefa odseka ... DESK-a (završen Fakultet ... nauka-...). Rešenjem tuženog br. .. od 05.03.2010. godine utvrđeno je da je usled organizacionih promena kod tužene prestala potreba za radom tužioca i da će se radnopravni status tužioca rešiti isplatom zakonske otpremnine. Rešenjem tužene broj .. od 08.03.2010. godine tužiocu je otkazan ugovor o radu od 27.12.2007. godine s tim da mu radni odnos prestaje danom dostavljanja rešenja, uz isplatu otpremnine u iznosu od 382.909,00 dinara.

Polazeći od utvrđenog činjeničnog stanja, prvostepeni sud je zaključio da tehnološki višak kod tužene predstavljaju ukupno 93 zaposlena kojima je prestao radni odnos rešenjima o otkazu ugovora o radu (75 po osnovu dobrovoljnosti i 18 po osnovu tehnološkog viška) u odnosu na ukupan broj zaposlenih kod tužene na neodređeno vreme, sledom čega je ocenio da je tužena povredila odredbu člana 153. stav 2. Zakona o radu radu („Sl. glasnik RS“, br.24/05...54/09) i člana 70. Kolektivnog ugovora tužene od 04.12.2007. godine koji je važio u spornom periodu, jer je bila u obavezi da pre otkaza ugovora o radu donese Program rešavanja viška zaposlenih saglasno citiranoj zakonskoj odredbi i članu 155. stav 1. istog zakona. Kako to nije učinila, zaključio je da su pobijana rešenja doneta nezakonito protivno članu 179. stav 1. tačka 9. Zakona o radu. Pored toga, prvostepeni sud je ocenio da tužena u konkretnom slučaju prilikom utvrđivanja ko je od zaposlenih višak, nije razmatrala mogućnost premeštaja i rada tužioca na neko drugo sistematizovano radno mesto i nije primenila kriterijume propisane Pravilnikom o primeni kriterijuma za utvrđivanje viška zaposlenih kod raspoređivanja zaposlenih na upražnjena radna mesta u okviru nove sistematizacije, zbog čega nisu postojali uslovi da se tužilac oglasi tehnološkim viškom. Sledom toga je obavezao tuženu na reintegraciju tužioca na osnovu člana 191. stav 1. istog zakona.

Drugostepeni sud je prihvatio izloženo pravno stanovište i razloge u pogledu osnovanosti tužbenog zahteva koji je izneo prvostepeni sud, ocenivši da je tužena imala obavezu da donese Program rešavanja viška zaposlenih u skladu sa članovima 153. i 155. Zakona o radu, jer su tehnološki višak predstavljala 93 zaposlena kojima je prestao radni odnos i to 75 zaposlenih kojima je otkazan ugovor o radu sa isplatom stimulativne otpremnine i 18 zaposlenih kojima je otkazan ugovor o radu uz isplatu otpremnine, ali ne stimulativne, koji nisu dali saglasnost. Zauzeo je stanovište da je svim zaposlenima radni odnos prestao po istom osnovu, otkazom ugovora o radu od strane poslodavca kao tehnološkom višu i da je zato bez značaja da li je jedan deo njih dovoljno prihvatio da bude proglašen za tehnološki višak uz isplatu stimulativne otpremnine, a drugi nije, zbog čega se oni moraju posmatrati u ukupnom broju. Takođe, prilikom utvrđivanja viška zaposlenih tuženi nije primenio nikakve kriterijume prilikom raspoređivanja zaposlenih na sistematizovana radna mesta, čime je izvršio nejednak tretman zaposlenih koji su radili na istim poslovima. Posledica toga je da su pobijana rešenja tužene doneta nezakonito suprotno članu 179. stav 1. tačka 9. Zakona o radu.

Po stanovištu Vrhovnog suda, u konkretnom slučaju tuženi poslodavac nije bio u obavezi da donese program rešavanja viška zaposlenih na osnovu člana 155. Zakona o radu kod utvrđenja da je usled tehnoloških, ekonomskih i organizacionih promena prestala potreba za radom zaposlenih na neodređeno vreme čiji je broj bio manji od 30 zaposlenih u okviru perioda od 30 dana, odnosno manji od 20 zaposlenih za period od 90 dana, kao minimuma propisanog na osnovu člana 153. Zakona o radu. Ovo iz razloga što se poziv za dobrovoljno proglašenje tehnološkim viškom uz isplatu stimulativne otpremnine koji je prihvatilo 75 zaposlenih nije odnosio samo na zaposlene koji su raspoređeni na poslovima obuhvaćenim organizacionim promenama kod tuženog, već su za tu opciju mogli da se opredele svi zaposleni nevezano od toga na kojim poslovima rade. Programom rešavanja viška zaposlenih od 28.12.2009. godine kao višak je utvrđeno 75 od ukupno 442 zaposlena i jedini kriterijum za određivanje viška je bilo dobrovoljno izjašnjavanje, a kao jedini način rešavanja viška bio je predviđen prestanak radnog odnosa uz isplatu stimulativne otpremnine.

Prema tome, Program se zasnivao isključivo na principu dobrovoljnosti svih zaposlenih, među kojima su se mogli naći i zaposleni koji nisu bili na poslovima obuhvaćenim organizacionim promenama. Tako da broj zaposlenih koji su inicijalno proglašeni viškom (njih 75) nije bio u direktnoj vezi sa izmenom sistematizacije usled organizacionih promena realizovanih odlukom tužene od 01.02.2010. godine, koja se ogledaju u ukidanju pojedinih poslova i smanjenju broja izvršilaca na pojedinim poslovima, zbog kojih je prestala potreba za radom 18 zaposlenih koji nisu mogli biti premešteni na druge poslove. Zato oni nisu morali biti posmatrani u ukupnom broju, pa sledom toga nije postojala ni obaveza tužene da donese program rešavanja tehnološkog viška umesto odluke od 01.02.2010. godine, imajući u vidu odredbu člana 153. Zakona o radu. U tom smislu se Ustavni sud izjasno u odluci donetoj u ovoj pravnoj stvari i u odlukama Už 4590/2013 od 17.11.2016. godine i Už 9002/17 od 25.04.2019. godine.

S tim u vezi, za sada se ne može prihvatiti izloženo stanovište nižestepenih sudova u pogledu ocene zakonitosti pobijanog rešenja o otkazu sa akpekta primene kriterijuma za utvrđivanje viška zaposlenih kod raspoređivanja, odnosno premeštaja zaposlenih na upražnjena radna mesta u okviru nove sistematizacije.

U konkretnoj situaciji tuženi poslodavac nije bio u dužan da donese program rešavanja viška zaposlenih, zbog čega nije bio ni dužan da u smislu člana 153. i 155. Zakona o radu, u vezi sa članovima 38-42. tada važećeg Opšteg kolektivnog ugovora, predvidi kriterijume za utvrđivanje viška zaposlenih (na osnovu kojih se vrši presonifikacija zaposlenih koji su višak), kao i mere zapošljavanja.

Međitum, poslodavac je u cilju utvrđivanja i rešavanja viška zaposlenih formirao 15.12.2009. godine dve komisije koje predstavljaju deo istog procesa, Komisiju za primenu kriterijuma za utvrđivanje viška zaposlenih i Komisiju za primenu mere premeštaja zaposlenih i doneo je Pravilnik o primeni kriterijuma za utvrđivanje viška zaposlenih od 21.12.2009. godine. Tim pravilnikom je utvrđeno da se određivanje zaposlenih za čijim radom je prestala potreba na njihovim radnim mestima vrši na osnovu kriterijuma određenih članovima 38-42. OKU i da te kriterijume primenjuje Komisija za primenu kriterijuma za utvrđivanje viška zaposlenih, i to kako u odnosu na zaposlene koji su radili na poslovima na kojima je novom sistematizacijom broj izvršilaca smanjen, tako i u odnosu na zaposlene čiji su poslovi ukinuti, dakle bez ograničenja ili uputa da se primena kriterijuma odnosi samo na određenu kategoriju zaposlenih. Na taj način, primena odgovarajućih kriterijuma ne proizilazi iz zakonske obaveze predviđene odredbom člana 153 i 155 Zakona o radu, već na osnovu ovlašćenja poslodavca i u skladu sa donetom odlukom kojom je preuzeta primena kriterijuma definisanih u Opštem kolektivom ugovoru, kao i mere zapošljavanja, a u cilju da spreči ili smanji na najmanju meru broj otkaza ugovora o radu. Osim toga, Komisija za primenu mera premeštaja zaposlenih na osnovu odluke tužene, imala je obavezu (na osnovu prethodno utvrđene liste viška zaposlenih od strane prve komisije) da utvrdi slobodna radna mesta koja će se ponuditi zaposlenom za kojeg je u prethodnom postupku utvrđeno da za njegovim radom prestaje potreba i da premeštaj zaposlenih na druge poslove izvrši u skladu sa brojem izvršilaca iz novog Pravilnika o sistematizaciji poslova, a u slučaju da više zaposlenih ispunjava uslove za to, da onda rangira kandidate prema stepenu ispunjenosti uslova, a ako više kandidata u potpunosti ispunjavaju uslove za isto radno mesto, komisija je za svakog od njih trebala da izvrši proveru znanja i sposobnosti u skladu sa opisom posla koji su predviđeni za slobodno radno mesto.

U konkretnom slučaju je izostalo utvrđenje relevantnih činjenica da li je navedena Komisija postupila u smislu svojih ovlašćenja i obaveze ustanovljene navedenom odlukom tužene da izloži konkurenciji sve zaposlene koje je premestila na novosistematizovane poslove, a za koje je prethodno utvrdila da je za njihovim radom prestala potreba, a iz izveštaja ove komisije od 30.12.2009. godine (na osnovu koje je potom doneta odluka od 01.02.2010. godine o prestanku potrebe za radom 18 zaposlenih) ne vidi da li su utvrđivana konkretna slobodna radna mesta i da li je tužilac ispunjavao uslove za raspoređivanje na upražnjenje poslove, osim paušalne konstatacije da takve mogućnosti nije bilo. Ovo naročito ako se ima u vidu da je pojedinim zaposlenima čija su radna mesta takođe ukinuta, omogućena primena mere zapošljavanja premeštajem na upražnjena novosistematizovana radna mesta, bez konstatacije o razlozima i eventualnoj izloženosti predviđenim kriterijumima.

Stoga će drugostepeni i prvostepeni sud u ponovnom postupku, otkloniti nedostatke na koje je ukazano ovim rešenjem radi utvrđenja činjenica koje su od značaja za donošenje odluke o oceni zakonitosti pobijanog rešenja o otkazu.

Iz izloženih razloga, Vrhovni sud je odlučio kao u stavu prvom izreke, na osnovu člana 416. stav 2. ZPP.

Kako troškovi sastava odgovora na reviziju ne predstavljaju troškove koji su potrebni radi vođenja parnice na osnovu člana 154. stav 1. ZPP, o njima je odlučeno kao u stavu drugom izreke.

Predsednik veća - sudija

Mirjana Andrijašević, s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković