Odlukom Ustavnog suda Už 11922/2018 od 03.11.2022. godine, stavom 1. izreke, usvojena je ustavna žalba AA i utvrđeno da je rešenjem Vrhovnog kasacionog suda Rev2 574/17 od 22. marta 2018. godine podnosiocu ustavne žalbe povređeno pravo na pravično suđenje, iz člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije. Stavom 2. izreke, poništeno je rešenje Vrhovnog kasacionog suda Rev2 574/17 od 22. marta 2018. godine i određeno da isti sud ponovo odluči o reviziji podnosioca ustavne žalbe izjavljenoj protiv presude Apelacionog suda u Kragujevcu Gž1 443/16 od 08. novembra 2016. godine.

U ponovnom postupku, Vrhovni kasacioni sud je ispitao pobijanu presudu, na osnovu odredbe člana 408. u vezi odredbe člana 403. stav 2. tačka 2. Zakona o parničnom postupku (''Službeni glasnik RS'', br. 72/11... 18/20) i utvrdio da revizija nije osnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. Zakona o parničnom postupku, na koju Vrhovni kasacioni sud pazi po službenoj dužnosti, a navodima revizije revidenta ne ukazuje se na neku drugu bitnu povredu propisanu odredbom člana 407. stav 1. tačke 2. i 3. istog Zakona.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilac je zaposlen u Centru za socijalni rad u Vrnjačkoj Banji počev od 21.07.1993. godine i u više navrata je, bez prekida, bio direktor tog Centra. Po raspisanom konkursu Upravnog odbora Centra za socijalni rad objavljenom u listu „Poslovi“ 18.03.2008. godine, Skupština opštine Vrnjačka Banja nije vršila imenovanje direktora Centra za socijalni rad a tu dužnost je nastavio da obavlja tužilac, kao dotadašnji direktor. Upravni odbor Centra za socijalni rad je raspisao novi konkurs za direktora 11.04.2012. godine, na koji je tužilac podneo prijavu a Upravni odbor dao je jednoglasno mišljenje da se za direktora Centra za socijalni rad, na mandatni period od četiri godine, imenuje tužilac. Ministarstvo rada, zapošljavanja i socijalne politike je, svojim aktom broj ../2012-09 od 17.10.2012. godine, dalo saglasnost da se na dužnost direktora Centra za socijalni rad imenuje tužilac. Opštinska uprava Opštine Vrnjačka Banja je dostavila Skupštini opštine informaciju broj ../12 od 10.12.2012. godine, da se po raspisanom konkursu izvrši imenovanje v.d. direktora Centra za socijalni rad, iz koje proizlazi da je tužilac, u prethodnom periodu, obavljao poslove direktora a nije bio imenovan na tu funkciju, zbog čega je, po mišljenju Opštinske uprave, nužno sprovesti novi konkurs za imenovanje direktora. Potom je Skupština opštine Vrnjačka Banja donela rešenje o imenovanju v.d. direktora ustanove Centra za socijalni rad Opštine Vrnjačka Banja broj ../12 od 17.12.2012. godine, tako što je u stavu 1. rešenja tužilac imenovan za v.d. direktora ustanove Centra za socijalni rad a stavom 2. određeno da rešenje stupa na snagu danom objavljivanja u „Službenom listu Opštine Vrnjačka Banja“. Poslove v.d. direktora Centra za socijalni rad, na koje je bio imenovan, tužilac je obavljao do 13.11.2013. godine kada je, po konkursu iz 2013. godine, za direktora tog Centra imenovana BB, a tužilac raspoređen na poslove socijalnog radnika u istom Centru.

Polazeći od ovako utvrđenog činjeničnog stanja, prvostepeni sud je tužbeni zahtev tužioca usvojio i poništio, kao nezakonito, predmetno rešenje jer je zaključio da tužena prilikom imenovanja tužioca za v.d. direktora Centra za socijalni rad nije ispoštovala postupak propisan odredbom člana 125. Zakona o socijalnoj zaštiti („Službeni glasnik RS“, br. 24/11), s obzirom da prethodno nije dobijena saglasnost nadležnog ministarstva za imenovanje v.d. direktora Centra za socijalni rad, već je nadležno ministarstvo dalo saglasnost za imenovanje direktora Centra za socijalni rad i da, pored toga, pobijano rešenje ne sadrži obrazloženje iz kog razloga, nakon sprovedenog konkursa, nije izvršeno imenovanje tužioca za direktora Centra za socijalni rad.

Drugostepeni sud je preinačio prvostepenu presudu tako što je tužbeni zahtev tužioca odbio primenom odredbe člana 18. stav 1. Zakona o javnim službama („Službeni glasnik RS“ br. 42/91... 79/05), člana 20. tačka 17. Zakona o lokalnoj samoupravi („Službeni glasnik RS“, br. 129/07), i članova 124. i 125. Zakona o socijalnoj zaštiti („Službeni glasnik RS“, br. 24/11). Po mišljenju drugoostepenog suda, opština ima pravo ne samo da osniva ustanove, prati njihov rad i obezbeđuje funkcionisanje, već i pravo da imenuje i razrešava direktore ustanova čiji je osnivač. Pošto tužena, po raspisanom konkursu od 11.04.2012. godine nije prihvatila predlog Upravnog odbora Centra za socijalni rad da se za direktora imenuje tužilac, niti je po navedenom konkursu vršila imenovanje direktora već je, pobijanim rešenjem od 17.12.2012. godine, tužioca imenovala za v.d. direktora Centra za socijalni rad, po oceni drugostepenog suda, prvostepeni sud je iz činjenica koje je utvrdio izveo nepravilan zaključak da je osporeno rešenje nezakonito jer prethodno nije pribavljena saglasnost nadležnog ministarstva za imenovanje v.d. direktora Centra za socijalni rad. Nadležno ministarstvo je dalo saglasnost za imenovanje tužioca za direktora ustanove u skladu sa odredbom člana 124. stav 9. Zakona o socijalnoj zaštiti, pa je, po oceni drugostepenog suda, predmetna saglasnost pribavljena u skladu sa zakonom zbog čega nije bilo zakonskih smetnji da tužilac bude imenovan za v.d. direktora Centra za socijalni rad. Skupština opštine, kao organ tužene koji je nadležan za imenovanje direktora ustanove, ima, po mišljenju drugostepenog suda, diskreciono pravo da izabere kandidata koji ispunjava uslove propisane zakonom, nezavisno od mišljenja Upravnog odbora, a isto važi i kada je reč o imenovanju kandidata za v.d. direktora. Kako je tužena u konkretnom slučaju sprovela postupak imenovanja v.d. direktora za socijalni rad, u kom postupku je tužilac imenovan za v.d. direktora navedene ustanove, o čemu je doneto osporeno rešenje, to, po oceni drugostepenog suda, obrazloženje istog nije ni moralo da sadrži razloge zašto tužilac nije imenovan za direktora, pa ga to ne može da čini nezakonitim.

Po oceni Vrhovnog kasacionog suda, pobijana odluka drugostepenog suda je pravilna.

U konkretnom slučaju, predmet spora je poništaj rešenja Skupština opštine Vrnjačka Banja broj ../12 od 17.12.2012. godine, o imenovanju tužioca za v.d. direktora ustanove Centra za socijalni rad Opštine Vrnjačka Banja.

Odredbom člana 195. stav 1. Zakona o radu („Službeni glasnik RS“, br. 24/2005... 54/2009), koji je bio na snazi u vreme kada je to rešenje doneto, propisano je da protiv rešenja kojim je povređeno pravo zaposlenog ili kada je zaposleni saznao za povredu prava, zaposleni, odnosno predstavnik sindikata čiji je zaposleni član, ako ga zaposleni ovlasti, može da pokrene spor pred nadležnim sudom.

Pobijanim rešenjem tužene nije povređeno tužiočevo pravo već je njegovo pravo povređeno imenovanjem BB za direktora Centra za socijalni rad u Vrnjačkoj Banji, a ta odluka nije predmet ove parnice. Tužilac osporava rešenje o sopstvenom imenovanju, koje ima pravo da ne prihvati, pa nema povrede prava koja bi bila razlog za vođenje ove parnice. Zbog toga su navodi revizije tužioca o nepostojanju saglasnosti nadležnog ministarstva za njegovo imenovanje za v.d. direktora ustanove Centra za socijalni rad Opštine Vrnjačka Banja i o tome da pobijano rešenje ne sadrži obrazloženje, bez uticaja na odlučivanje.

Pravilna je i odluka o troškovima parničnog postupka, kada se ima u vidu njegov ishod.

Iz izloženih razloga, Vrhovni kasacioni sud je odluku kao u izreci doneo primenom odredbe člana 414. stav 1. Zakona o parničnom postupku.

Predsednik veća – sudija

Dobrila Strajina,s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić