Ispitujući pobijanu presudu na osnovu člana 408. u vezi člana 403. stav 3. Zakona o parničnom postupku - ZPP („Službeni glasnik RS“ 72/11... 18/20), koji se u ovom postupku primenjuje na osnovu člana 506. stav 2. istog zakona, Vrhovni kasacioni sud je našao da je revizija tužioca dozvoljena, ali da nije osnovana.

U postupku pred drugostepenim sudom nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju Vrhovni kasacioni sud pazi po službenoj dužnosti. Takođe, drugostepeni sud nije učinio bitnu povredu odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 1. u vezi člana 396. ZPP s obzirom da je cenio sve bitne žalbene navode tužioca, a nema drugih bitnih povreda odredaba parničnog postupka na koje se pušalno ukazuje koje mogu biti razlog za izjavljivanje revizije u smislu člana 407. stav 1. ZPP.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilac je tokom 2010. godine lično, preko svoje supruge VV i svog radnika GG ostavljao novac u evrima sada pokojnom DD, sinu ovde tuženog BB i to ispred menjačnice „Cekin“ DOO koja se nalazi u ... u ulici ... broj .., koja je u to vreme bila u vlasništvu pokojnog DD koji je bio njen osnivač i direktor. Novac je predavan tako što bi pok. DD nakon dolaska tužioca, njegove supruge ili imenovanog radnika koji su donosili novac izlazio iz menjačnice i preuzimao ga ispred, a ne u objektu menjačnice ili bi u kolima preuzimao novac od navedenih lica. Prilikom preuzimanja nije prebrojavao novac, a dogovor tužioca i pokojnog DD (sa kojim je bio u dugogodišnjim poslovnim odnosima u vezi menjačkih poslova) je bio takav da pokojni DD konvertuje tužiočev novac dobijen u evrima u dinare kada za to bude najpovoljniji kurs. Tuženi „Cekin“ je kao društvo sa ograničenom odgovornošću prijavljen kod Agencije za privredne registre 22.11.2004. godine, počeo je sa radom 12.12.2006. godine, a 01.12.2010. godine došlo je do promene osnivača ovog tuženog tako što je brisan sada pokojni DD, a upisan njegov otac ovde tuženi BB, dok je osnivački kapital ostao isti.

Polazeći od utvrđenog činjeničnog stanja, prvostepeni sud je odbio tužbeni zahtev sa obrazloženjem da je osnovan prigovor nedostatka pasivne legitimacije tuženih. Zaključak prvostepenog suda, koji je drugostepeni sud prihvatio kao pravilan u pobijanoj odluci, je da je obligacionopravni odnos postojao između tužioca i sada pokojnog DD, jer je tužilac njemu (lično ili putem svoje supruge i zaposlenog radnika) predavao novac ispred menjačnice čiji je DD bio direktor i osnivač u to vreme, sa nalogom da mu izvrši konverziju evra u dinare kada za to bude najpovoljniji kurs. U odnosu na tuženog BB, stanovište nižestepenih sudova je da njemu kao fizičkom licu nije predavan novac i da u smislu člana 15. Zakona o privrednim društvima („Službeni glasnik RS“ br. 125/2004) koji je važio u vreme predaje novca 2010. godine, nema proboja pravne ličnosti od strane tuženog BB kao registrovanog osnivača tuženog privrednog društva „Cekin“ DOO Niš, dok u odnosu na tuženu menjačnicu tužilac nije dokazao da je utuženi novčani iznos predavan u menjačnici, odnosno da je na bilo koji način unet u njeno poslovanje.

Suprotno navodima revizije, Vrhovni kasacioni sud nalazi da je pobijana presuda zasnovana na pravilnoj primeni materijalnog prava.

Odredbama člana 210. Zakona o obligacionim odnosima (ZOO), propisano je da kada je neki deo imovine jednog lica prešao na bilo koji način u imovinu nekog drugog lica, a taj prelaz nema svoj osnov u nekom pravnom poslu ili u zakonu, sticalac je dužan da ga vrati, a kad to nije moguće – da naknadi vrednost postignute koristi (stav 1). Obaveza vraćanja, odnosno naknade vrednosti nastaje i kada se nešto primi s obzirom na osnov koji se nije ostvario ili koji je kasnije otpao (stav 2).

Stanovište Vrhovnog kasacionog suda je da u konretnom slučaju nije došlo do neosnovanog obogaćenja na strani tuženih kako to tužilac ističe u reviziji. Naime, tužilac u skladu sa pravilom o teretu dokazivanja iz člana 231. stav 2. ZPP nije dokazao svoje tvrdnje da je predati novac trebao da se nalazi u depozitu tužene menjačnice sve do konvertovanja, niti je dokazao bilo kakve radnje tuženog BB koje bi predstavljale zloupotrebu, odnosno prevarno ponašanje ovog tuženog kao osnivača menjačnice. Takođe, u postupku nije dokazano da je tuženi kao fizičko lice za svoj račun od tužioca preuzeo utuženi novčani iznos, već da je to učinio njegov pokojni sin.

Kako tužilac nije dokazao da je utuženi novčani iznos na bilo koji način unet u poslovanje menjačnice „Cekin“ DOO, odnosno u imovinu ovde tuženih i da su ga isti neosnovano zadržali, već je suprotno navodima revizije dokazano da je novac preuzimao lično pokojni DD i to kao fizičko lice, za takve dugove odgovaraju njegovi pravni sledbenici – naslednici (do visine vrednosti nasleđene imovine) prema članu 222. Zakona o nasleđivanju.

Kako se ni ostalim navodima revizije ne dovodi u pitanje pravilnost pobijane drugostepene presude sa stanovišta primene materijalnog prava, već se prevashodno osporava pravilnost utvrđenog činjeničnog stanja što ne može biti razlog za izjavljivanje revizije prema članu 407. stav 2. ZPP, Vrhovni kasacioni sud je primenom člana 414. stav 1. ZPP odlučio kao u stavu prvom izreke ove presude.

Troškovi odgovora na reviziju po oceni Vrhovnog kasacionog suda nisu bili potrebni za vođenje ove parnice, te je primenom člana 154. stav 1. u vezi člana 165. stav 1. ZPP, odlučio kao u stavu drugom izreke ove presude.

Predsednik veća – sudija

Zvezdana Lutovac, s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić