Rešenjem Vrhovnog kasacionog suda Rev2 337/2016 od 22.09.2016. godine, stavom prvim izreke, nije dozvoljeno odlučivanje o reviziji tužioca protiv navedene presude, kao o posebnoj reviziji, a drugim stavom izreke revizija tužioca je odbačena kao nedozvoljena.

Odlukom Ustavnog suda Už 432/2017 od 23.06.2020. godine, usvojena je ustavna žalba AA i utvrđeno je da je stavom drugim izreke rešenja Vrhovnog kasacionog suda Rev2 337/16 od 22. septembra 2016. godine, podnosiocu ustavne žalbe povređeno pravo na pravično suđenje, iz člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, te je to rešenje Vrhovnog kasacionog suda u navedenom delu poništeno i određeno da isti sud ponovo odluči o reviziji podnosioca ustavne žalbe izjavljenoj protiv presude Apelacionog suda u Novom Sadu Gž1 1946/15 od 19. oktobra 2015. godine.

Postupajući po navedenoj odluci, Vrhovni kasacioni sud je ispitao pobijanu presudu primenom člana 408. u vezi člana 403. stav 2. tačka 2. Zakona o parničnom postupku i našao da je revizija osnovana.

Iz razloga pobijane presude proizilazi da je u postupku utvrđeno da je tužilac, po zanimanju ... (IV SSS) i vozač „B“,“C“ i „D“ kategorije, zaposlen kod tuženog i nije član ni jedne političke stranke, kao ni njegova majka koja je takođe zaposlena kod tuženog od 1978. godine. AA je 2008. godine imenovan za direktora tuženog, a juna 2012. godine razrešen ove funkcije. Član je Demokratske stranke, kao i VV zaposlen kod tuženog od 1998. godine, koji je do razrešenja direktora tuženog, obavljao poslove njegovog savetnika, sve do 18.09.2012. godine, kada je premešten na poslove referenta. Bio je član Izvršnog odbora Pokrajinskog odbora Demokratske stranke. Na molbu majke tužioca, u vreme kada je direktor tuženog bio BB, tužilac je zasnovao radni odnos sa tuženim, najpre na određeno vreme, zatim na neodređeno vreme, počev od 20.05.2009. godine, da bi dana 01.03.2011. godine bio premešten na poslove ... . Za ove poslove bila je potrebna SSS/KV (IV/III) stepen saobraćajne ili mašinske struke, jedna godina radnog iskustva, „B“, „C“ i „E“ kategorija i probni rad od tri meseca. Tužilac je i pored navedenog aneksa ugovora o radu za poslove ..., vozio kamione veće nosivosti po nalogu neposrednog rukovodioca, a za koje poslove je bio predviđen veći koeficijent za obračun zarade od onog koji je imao ugovoren u aneksu ugovora o radu i po kom mu je isplaćivana zarada.

Demokratska stranka je pred izbore 2012. godine sprovodila kampanju „Od vrata do vrata“ i za tu potrebu sačinila obrazac – sigurnih glasača DS Gradskog odbora Novi Sad. Dana 05.03.2012. godine, sa broja telefona tuženog usledio je poziv tužiocu na njegov privatni mobilni telefon, a pozvao ga je VV, koji se predstavio i rekao tužiocu da zove u ime direktora BB, a zbog toga što tužilac treba da prikupi 15 sigurnih glasova za DS i da je to način da se tužilac, kao neko ko je primljen u radni odnos za vreme mandata direktora, njemu oduži. Taj zahtev je tužilac odbio, rekavši da on za to nije zainteresovan i razgovor se završio tako što VV nakon odgovora tužioca rekao „u redu“. Par dana nakon toga, u krugu tuženog, tužilac je slučajno sreo VV kada mu je isti dao spisak sigurnih glasova za DS, da bi na pitanje tužioca zašto mu to daje, isti odgovorio da on zna zašto. Tužilac je taj spisak zadržao, da bi pri još jednom susretu sa VV od istog bio upitan „da li ste skupili sigurne glasove“, tužilac na ovo nije odgovorio, a svom šefu i kolegama je saopštio, odnosno preneo razgovor koji je imao sa VV, navodeći da je odbio da prikuplja te sigurne glasove, odnosno da za to nije zainteresovan, u čemu su ga podržali kolege GG i DD, navodeći da su od drugog lica, takođe dobili nalog da prikupe sigurne glasove za DS, što su oni odbili. Zadatak da prikupe sigurne glasove dobila je većina zaposlenih tuženog, te su u upravnu zgradu pozivani i radnici sa gradilišta, što je bio kuriozitet da isti uopšte dolaze u upravnu zgradu. Saznanja o tome imali su i neposredni rukovodioci kao i predstavnik sindikata. Tužilac je često sa fiksnog telefona tuženog na njegov privatni mobilni telefon i u vreme radnog vremena, a i van toga, imao pozive na koje nije odgovorao, izbegavajući na taj način bilo kakav potencijalni razgovor sa VV, vezano za prikupljanje sigurnih glasova. Međutim, sva navedena dešavanja su uticala na njegovo ponašanje tako što je bio zabrinut, uzrujan, konfuzan, pod pritiskom, svadljiv, a stvorena je i neizvesnost u pogledu posledica koje može imati, vezano za njegov radno-pravni status, a samim tim i za egzistenciju. Šef, odnosno neposredni rukovodilac je tužiocu odobrio korišćenje slobodnih dana.

Tuženi je tužiocu dana 11.04.2012. godine uručio ponudu za izmenu ugovora o radu, odnosno premeštaj sa poslova ...na poslove rukovaoca građevinskih mašina III u istom odeljenju, za koje je predviđena SSS/KV (IV/III stepen) saobraćajne ili mašinske struke, jedna godina radnog iskustva, „B“ kategorija i probni rad od tri meseca, sa istim koeficijentom obračuna zarade, kao i na prethodnom radnom mestu. Za te poslove je bilo sistematizovano 10 izvršilaca. Tužilac, GG i DD, koji su takođe premešteni na ove poslove, nisu bili obučeni za rukovanje lakim građevinskim mašinama u vreme premeštaja, već su tokom rada na ovim poslovima prošli internu obuku. Tužilac nije u sudskom postupku osporavao zakonitost aneksa ugovora o radu od 11.04.2012. godine. Neposredno pre premeštaja tužioca i njegovih kolega, direktor tuženog je premestio jednog rukovaoca građevinskih mašina na poslove vozača, a u radni odnos je primio još jednog vozača. Tužilac je zbog stalne napetosti osećao nervozu, slabo je spavao, imao je osećaj potištenosti i inpulsivnosti, a sve zbog situacije na poslu vezano za zadatak da prikupi sigurne glasove za DS, koji je odbio, jer nije bio stranački opredeljen, nije došao da radi kod tuženog političkim putem, nije osetio potrebu da se nekome odužuje za posao, smatrajući da je svojim dotadašnjim profesionalnim angažovanjem opravdao poverenje koje mu je ukazano zasnivanjem radnog odnosa, posebno što na njegov rad nije bilo nikakvih primedbi, te njegov premeštaj sa poslova vozača na poslove rukovaoca građevinskim mašinama je doživeo kao degradaciju, usled čega se osećao bespomoćnim uz sve prisutniju strepnju da pritiscima nema kraja i da će ostati bez posla čime bi bila ugrožena njegova egzistencija i egzistencija njegove porodice. Zbog svih ovih tegoba, obratio se neuropsihijatru dana 25.04.2012. godine, kada je konstatovana dijagnoza anksioznog poremećaja zbog toga što je tužilac u verbalnom kontaktu sniženog raspoloženja, napet, potišten bez psihomotorne agitacije, bez čulnih obmana, bez suicidalnih misli i najava slabog usnivanja, učestalog buđenja noću, te mu je prepisana terapija uz konstataciju da nije sposoban za posao u cilju izmeštanja sa posla za njega stresne situacije. Drugi put se javio izabranom lekaru 15.05.2012. godine sa dijagnozom drugi neurotski poremećaj. Pre navedenih događaja, tužilac nije imao navedene zdravstvene probleme i nije se javljao lekaru.

Nakon premeštanja tužioca na poslove rukovaoca građevinskim mašinama, većina kolega se distancirala od njega, izbegavajući kontakt sa njim, gledali su njega i drugu dvojicu kolega koji su odbili prikupljanje sigurnih glasova, kao „crne ovce“, prigovarajući im da je bilo bolje da su to radili i da sada ne bi imali problema, čak im je i predloženo da se nakon premeštaja učlane u DS i tako odobrovolje direktora tuženog. ĐĐ, lice zaduženo za bezbednost i zdravlje na radu kod tuženog, je tužiocu kao i DD i GG, sačinio zahtev za pokretanje postupka zaštite od zlostavljanja na radu, ali takav zahtev nije razmatran u skladu sa zakonom, zbog čega su se obratile sudu za zaštitu od zlostavljanja na radu.

Nakon završenih izbora i promene direktora tuženog, koja je usledila 03.07.2012. godine i obavljenog razgovora sa novim direktorom, svi su vraćeni na ranije poslove i to do 16. septembra 2012. godine.

Ocenom iskaza tužioca, ispitanih svedoka, kao i nalaza i mišljenja veštaka koji su u ovom postupku angažovani, prvostepeni sud je utvrdio da je u periodu od 05.03.2012. godine do 16.09.2012. godine, tužilac bio izložen mobilizirajućim aktivnostima od strane tuženog koji su reakcija na intezivni pritisak i profesionalni stres. Iste su dovele do značajnog narušavanja psihofizičkog stanja tužioca koji se manifestvovao kroz reaktivne depresivne sadržaje, osećaj bespomoćnosti, usporenost, bezvoljnost, teškoće usnivanja, nesanice i.t.d. Povišen rizik količine mobinga se može dovesti u uzročno-posledičnu, vremensku i prostornu vezu oboljenja tužioca sa mobilizirajućim aktivnostima, koje se ogledaju u uznemiravanju zaposlenog putem telefonskih poziva iako to nije u vezi sa radnim procesom i poslom koji zaposleni obavlja, namernim izolovanjem od drugih zaposlenih i izbegavanje komunikacije sa njim, davanje radnih zadataka zaposlenom koji nije opravdan potrebom procesa rada, davanja ponižavajućih radnih zadataka koji su ispod nivoa znanja i kvalifikacija, zlonamerno, odnosno zloupotrebom ovlašćenja davanja radnih zadataka koji nisu u vezi sa poslovima za koje je zaposleni radno angažovan, pritisci kojima se zaposleni drži u stalnom strahu od namernog izazivanja konflikata i stresa. Usled ponašanja tuženog prema tužiocu u navedenom periodu, tužilac je bio izložen nizu aktivnosti na radnom mestu koje su provokativno delovale na njega, a vezane su za profesionalni stres, što je sve uticalo na umanjenje životne aktivnosti od 7,95% u periodu zlostavljanja na radu, s tim što je to stanje privremeno, odnosno kod tužioca ne postoji trajno umanjenje životne aktivnosti. Dugotrajna izloženost stresu i pritisku kod tužioca je dovela do neurotskih smetnji i reaktivnog karaktera, trpeo je strah od gubitka radnog mesta, strah za egzistenciju, posebno što je usledilo proširenje porodice, te mu je bilo važno da radno mesto zadrži. Strah je bio različitog inteziteta.

Polazeći od ovako utvrđenih činjenica, prvostepeni sud je primenom odredaba člana 4, 5, 6, 9. Zakona o sprečavanju zlostavljanja na radu („Službeni glasnik RS“, broj 36/2010), člana 12. Pravilnika o pravilima ponašanja poslodavaca i zaposlenih u vezi sa prevencijom i zaštitom od zlostavljanja na radu („Službeni glasnik RS“, br.62/2010), odredaba člana 60. Ustava RS i člana 154. i 200. ZOO, delimično usvojio tužbeni zahtev, utvrđujući da je tužilac u navedenom periodu pretrpeo zlostavljanje na radu aktivnim ponašanjem odgovornih zaposlenih kod tuženog, na način kako je to bliže navedeno u izreci prvostepene presude.

Odlučujući o žalbi tuženog, drugostepeni sud je ocenio da je na potpuno i pravilno utvrđeno činjenično stanje, pogrešno primenjeno materijalno pravo, odnosno navedene odredbe Zakona o sprečavanju zlostavljanja na radu, kao i da telefonski poziv i dva slučajna susreta koje je tužilac imao sa VV, ne predstavlja zlostavljanje u smislu odredbe člana 13. stav 1. tačka 6. Pravilnika o pravilima ponašanja poslodavaca i zaposlenih u vezi sa prevencijom i zaštitom od zlostavljanja na radu. Drugostepeni sud je ocenio da se tužilac tek u iskazu na ročištu od 14.05.2014. godine, poziva na okolnost da je bilo više telefonskih poziva sa fiksnog telefona tuženog, da su mu slate SMS poruke, da je VV u kontaktima rekao da postoji mogućnost da snosi posledice u visu promene radnog mesta i otkaza, pa se po oceni drugostepenog suda, navedeni iskaz tužioca ne može prihvatiti kao uverljiv s obzirom na protek vremena, a tužilac nije pružio dokaze i nije učinio verovatnim da je u ponašanju direktora tuženog i VV bilo ponašanja koje bi predstavljalo povredu dostojanstva, ugleda, ličnog i profesionalnog integriteta i zdravlja tužioca, kao ni ponašanje koje bi izazvalo strah ili predstavljalo stvaranje neprijateljskog, ponižavajućeg ili uvredljivog okruženja, izolovanje ili pogoršavanje uslova rada tužioca, odnosno da tužilac nije učinio verovatnim da postoji nezakonito i protivpravno postupanje njegovih neposrednih rukovodilaca, za čiji rad odgovara tuženi, a da iz dokaza koje je tuženi predložio, proizilazi da nije učinjeno zlostavljanje na radu. Iz tih razloga drugostepeni sud je preinačio prvostepenu presudu, tužbeni zahtev odbio, zaključujući da nalaz veštaka medicinske struke u pogledu poremećaja psihofizičke ravnoteže tužioca, nije od značaja.

Osnovano se revizijom tužioca ukazuje da su razlozi pobijane presude nejasni i protivurečni činjeničnom stanju koje je utvrdio prvostepeni sud ocenom svih izvedenih dokaza na raspravi, da je drugostepeni sud, van rasprave, cenio dokaze koji su izvedeni pred prvostepenim sudom, što sve predstavlja bitnu povredu postupka, zbog kojih se pravilnost pobijane presude nije mogla sa sigurnošću ispitati. Naime, drugostepeni sud u razlozima pobijane presude, ocenjujući navode žalbe, konstatuje da je činjenično stanje pred prvostepenim sudom potpuno i pravilno utvrđeno i prezentovano je na način na koji je to učinio i prvostepeni sud, kao rezultat ocene svakog dokaza pojedinačno i svih dokaza zajedno, kako to nalažu odredbe člana 8. Zakona o parničnom postupku, da bi nakon takve ocene, pristupio analizi pojedinih dokaza izvedenih pred prvostepenim sudom, dajući pri tom drugačiju ocenu i značaj tih dokaza. To se pre svega odnosi na iskaz tužioca, koji drugostepeni sud iz razloga koje je naveo u pobijanoj presudi, ne prihvata kao uverljiv, da bi zaključio da tužilac nije učinio verovatnim da postoji nezakonito i protivpravno postupanje njegovih neposrednih rukovodilaca, te da nalaz i mišljenje veštaka koji su u ovom postupku angažovani, nije od uticaja. Tako dati razlozi upućuju na zaključak, da je po oceni drugostepenog suda, ožalbena presuda zasnovana na pogrešno utvrđenom činjeničnom stanju, u kojoj situaciji je drugostepeni sud bio dužan da održi usmenu raspravu u smislu člana 384. stav 4. ZPP. Kako to nije učinjeno, a pobijana presuda je zasnovana na drugačijoj oceni izvedenih dokaza, sa zaključkom da neki od njih nisu od uticaja, što predstavlja bitnu povredu postupka, pobijana presuda je ukinuta primenom člana 415. stav 1. ZPP.

Drugostepeni sud će u ponovnom postupku odlučivanja o žalbi otkloniti navedenu povredu postupka i pravilnom primenom odredaba Zakona o parničnom postupku koji se odnosi na dokazivanje i održavanje rasprave pred drugostepenim sudom, utvrditi činjenice koje su od značaja za pravilnu primenu materijalnog prava i zakonitu odluku u ovoj parnici.

Predsednik veća – sudija

Jasminka Stanojević, s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić