Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu, u njenom preinačujućem delu, tuženi je izjavio reviziju zbog pogrešne primene materijalnog prava. Tužilac je podneo odgovor na reviziju, kojim je predložio da Vrhovni kasacioni sud odbije reviziju i obaveže tuženog da naknadi troškove revizijskog postupka, koje je opredelio.

Presudom Vrhovnog kasacionog suda Rev2 647/2012 od 07.02.2013. godine, preinačena je presuda Apelacionog suda u Novom Sadu Gž1 1612/11 od 17.10.2011. godine, tako što je žalba tužioca odbijena i potvrđena presuda Osnovnog suda u Sremskoj Mitrovici P1 400/10 od 16.02.2011. godine.

Odlukom Ustavnog suda Už 3338/2013, donetom na sednici održanoj 16. jula 2020. godine usvojena je ustavna žalba tužioca i utvrđeno je da je presudom Vrhovnog kasacionog suda Rev2 647/2012 od 07. februara 2013. godine podnosiocu ustavne žalbe povređeno pravo na pravično suđenje, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, poništena je presuda Vrhovnog kasacionog suda Rev2 647/2012 od 07. februara 2013. godine i određeno da isti sud donese novu odluku o reviziji tuženog izjavljenoj protiv presude Apelacionog suda u Novom Sadu Gž1 1612/11 od 17.10.2011. godine.

U ponovnom postupku, ispitujući pravilnost pobijane presude, u revidiranom delu, u smislu člana 399. ZPP, Vrhovni kasacioni sud je našao da je revizija neosnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 361. stav 2. tačka 9. ZPP na koju Vrhovni kasacioni sud pazi po službenoj dužnosti.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilac je bio zaposeln kod pravnog prethodnika tuženog, a na osnovu rešenja poslodavca od 17.02.2009. godine prestao mu je radni odnos sa istim danom uz isplatu otpremnine 13.02.2009. godine. Prema navedenom rešenju, radni odnos tužiocu je prestao zbog tehnoloških, ekonomskih i organizacionih promena, usled kojih je smanjen broj izvršilaca na radnom mestu na kome je tužilac radio, sa tri na dva izvršioca, zbog čega je prestala potreba za njegovim radom. Tužiocu je odtkazan ugovor o radu na radnom mestu ... poslova u Sektoru za ... poslove na osnoovu člana 179. stav 1. tačka 9. Zakona o radu, koje poslove su pored tužioca obavljala još dva izvršioca koja imaju više radnog iskukstva od tužioca. Donošenju navedenog rešenja o otkazu ugovora o radu tužiocu prethodila je izmena Pravilnika o unutrašnjoj organizaciji i sistematizaciji radnih mesta od 28.11.2008. godine, kojom je smanjen broj izvršilaca na radnom mestu na kome je tužilac radio, te odluka Upravnog odbora tuženog od 13.02.2009. godine o utvrđivanju viška zaposlenih, kojom je tužilac utvrđen kao višak na radnom mestu ... poslova u Sektoru za ... poslove. Kod tuženog je od ukupno 20 stalno zaposlenih otkazan ugovor o radu po osnovu tehnološkog viška za tri izvršioca uz pravo na isplatu otpremnine pre prestanka radnog odnosa. Rešenje je doneo direktor pravnog prethodnika tuženog.

Kod ovako utvrđenog činjeničnog stanja, prvostepeni sud je odbio zahtev za poništaj otkaza ugovora o radu smatrajući da je rešenje doneto na osnovu odredbe člana 179. stav 1. tačka 9. Zakona o radu, bez propusta u donošenju koji bi doveli do njegove nezakonistosti.

Po oceni drugostepenog suda, tuženi u toku postupka nije pružio dokaze da je prilikom utvrđenja da je za radom tužioca prestala potreba primenio kriterijume iz čl. 38. - 42. Opšteg kolektivnog ugovora („Sl. glasnik RS“ br. 50/08...8/09), koji se neposredno primenjuje, čija primena predstavlja osnov za zakonitost rešenja o otkazu ugovora o radu. S obzirom da je kod tuženog na radnom mestu tužioca smanjen broj izvršilaca, bila je nužna ocena, osim radnog iskustva kao kriterijuma, i rezultata rada tužioca i ostalih izvršilaca na istom radnom mestu, imovnog stanja, broja članova porodice, prema propisanom redosledu, što je u konkretnom slučaju izostalo. Zbog navedenog je prvostepena presuda preinačena.

Vrhovni kasacioni sud nalazi da je stanovište drugostepenog suda pravilno. Naime, prema odredbi člana 179. stav 1. tačka 9. Zakona o radu poslodavac može zaposlenom da otkaže ugovor o radu, ako za to postoje opravdani razlozi koji se odnose na rad zaposlenog, njegovo ponašanje i potrebe poslodavca, ako je usled tehnoloških, ekonomskih ili organizacionih promena prestala potreba za obavljanjem određenog posla ili ako dođe do smanjenja obima posla. Međutim, Zakonom o radu nisu propisani kriterijumi za utvrđivanje viškova zaposlenih, osim što je članom 157. Zakona o radu propisano da kriterijum ne može biti odsustvovanje zbog bolovanja, trudnoće, porodičnog odsustva, nege deteta i posebne nege deteta. Stoga se u konkretnom slučaju ima primeniti Opšti kolektivni ugovor („Sl. glasnik RS“ br. 50/08...8/09), kojim su detaljno utvrđeni kriterijumi za određivanje zaposlenih za čijim je radom prestala potreba i redosled njihove primene. Prema odredbama čl. 38. – 42. Opšteg kolektivnog ugovora, nadležni organ poslodavca određuje zaposlenog za čijim je radom prestala potreba na osnovu kriterijuma utvrđenih navedenim kolektivnim ugovorom. Kriterijumi su: rezultat rada zaposlenog, imovno stanje zaposlenog, broj članova porodice, koji ostvaruju zaradu, dužinu radnog staža, zdravstveno stanje zaposlenog i članova njegove porodice i broj dece na školovanju, prema utvrđenom redosledu navedenim odredbama Opšteg kolektivnog ugovora.

Prvostepeni sud utvrđuje da je osporeno rešenje tuženog zakonito i da je tužiocu, kao zaposlenom sa najmanje radnog iskustva, otkazan ugovor o radu zaključujući da je tuženi pravilnom primenom kriterijuma po kojima je tužilac proglašen viškom odlučio kada je doneo osporeno rešenje. Međutim, taj kriterijum je, kako pravilno zaključuje drugostepeni sud, samo jedan od kriterijuma, koji su odlučni za proglašenje zaposlenog viškom. Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tuženi nije, prilikom utvrđenja da je za radom tužioca prestala potreba, primenio kriterijume iz čl. 38. – 42. Opšteg kolektivnog ugovora, čija primena prema utvrđenom redosledu kriterijuma predstavlja osnov za zakonitost osporenog rešenja o otkazu ugovora o radu tužiocu. Kod tuženog je na radnom mestu tužioca broj izvršilaca smanjen, pa je bila nužna ocena rezulatata rada kako tužioca, tako i ostalih izvršilaca na istom radnom mestu, odnosno preostala dva zaposlena. U tom smislu bez uticaja su navodi revidenta da je zaposlena, BB, dana 11.03.2009. godine imenovana za člana upravnog odbora i da u skladu sa odredbom člana 188. stav 1. tačka 1 Zakona o radu poslodavac imenovanoj ne može otkazati ugovor o radu, kao predstavniku zaposlenih u upravnom odboru poslodavca. Navedeno ne utiče na obavezu tuženog da primeni kriterijume iz čl. 38. – 42. Opšteg kolektivnog ugovora. Tuženi nije cenio rezultat rada tužioca, njegovo imovno stanje, broj članova porodice, u odnosu na ostale izvršioce, a bilo ih je pored tužioca još dva, koji su radili na istom radnom mestu. Irelevantni su navodi revidenta da su kod tuženog na radnom mestu tužioca bila dva izvršioca, jer je činjenično stanje drugostepeni sud prihvatio za pravilno utvrđeno od strane prvostepenog suda, i o broju izvršilaca, utvrđeno iz Pravilnika o untrašnjoj organizaciji i sistematizaciji poslova kod pravnog prethodnika tuženog.

Kolektivnim ugovorom uređuju se prava, obaveze i odgovornosti iz radnog odnosa i druga pitanja od značaja za zaposlene, poslodavca i predstavnike zaposlenih. Opšti kolektivni ugovor (Sl. gl. RS br. 50/08...8/09) odredbom člana 2. propisuje da se neposredno primenjuje, a odredbom člana 38. propisuje da određivanje zaposlenih za čijim je radom prestala potreba vrši nadležan organ poslodavca, primenom kriterijuma utvrđenih zakonom i kolektivnim ugovorima po redosledu utvrđenom ovim kolektivnim ugovorom. Osnovni kriterijum za određivanje zaposlenih za čijim je radom prestala potreba je rezultat rada koji se utvrđuje na osnovu ostvarenog učinka prema utvrđenim normativima i standardima rada (čl. 39 st. 1. OKU). Ako zaposleni ostvaruje jednake rezultate rada primenjuju se dopunski kriterijumi: imovno stanje zaposlenog prema uslovima iz čl. 40 st. 2. OKU, a ako zaposleni ostvaruju jednake rezultate rada i imaju jednako imovno stanje primenjuju se kriterijumi iz čl. 41, među kojima je jedan od dopunskih kriterijuma i dužina radnog staža, pri čemu prednost ima zaposleni sa dužim radnim stažom (čl. 41 st. 1. tač. 2. OKU). Odlukom o primeni Opšteg kolektivnog ugovora na teritoriji Republike Srbije („Sl. glasnik RS“ br. 104/08), Ministra rada i socijalne politike, Opšti kolektivni ugovor se primenjuje na sve poslodavce na teritoriji Republike Srbije, tako da je u konkretnom slučaju primena navedenih odredaba Opšteg kolektivnog ugovora počev od 11.02.2009. godine bila, nasuprot revizijskim navodima tuženog, njegova obaveza prilikom utvrđivanja prestanka potrebe za radom tužioca i donošenja osporenog rešenja, kako pravilno zaključuje i drugostepeni sud. Kako tuženi nije, prilikom donošenja osporenog rešenja od 17.02.2009. godine primenio kriterijume predviđene čl. 38. – 42. Opšteg kolektivnog ugovora, prema redosledu primene predviđene navedenim odredbama, to je prema stanovištu Vrhovnog kasacionog suda, pravilan zaključak drugostepenog suda da je osporeno rešenje tuženog nezakonito i da je time tužbeni zahtev tužioca usmeren na poništaj osporenog rešenja osnovan.

Odredbom člana 191. st. 2 Zakona o radu propisano je da ako sud donese pravosnažnu odluku, kojom je utvrđeno da je zaposlenom nezakonito prestao radni odnos, zaposleni ima pravo da se vrati na rad, ako to zahteva. Vraćanje radnika na rad i raspoređivanje na radno mesto koje odgovara njegovoj stručnoj spremi, kao i prijava nadležnim fondovima osiguranja, posledica su poništaja odluke o prestanku radnog odnosa. Stoga je pravilna odluka drugostepenog suda i u delu kojim je tuženi, nakon utvrđenja nezakonitosti rešenja, kojim je utvrđen prestanak radnog odnosa sa datumom 17.02.2009. godine, obavezan da tužioca vrati ga na rad i rasporedi na neodređeno vreme na radno mesto u skladu sa njegovom stručnom spremom i radnim iskustvom i prijavi kod nadležnih fondova zdravstvenog, socijalnog i penzionog osiguranja i ostalih nadležnih službi sa danom 17.02.2009. godine.

To su razlozi zbog kojih je Vrhovni kasacioni sud primenom odredbe člana 405. Zakona o parničnom postupku odlučio kao u stavu prvom izreke.

Kako se ne radi o troškovima potrebnim radi vođenja parnice u smislu člana 150. Zakona o parničnom postupku, to je odbijen zahtev tužioca za naknadu troškova povodom sastava odgovora na reviziju.

Predsednik veća – sudija

Branko Stanić, s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić