U IME NARODA

Vrhovni kasacioni sud, u veću sastavljenom od sudija: Vesne Subić, predsednika veća, Zorana Hadžića i Dragane Mirosavljević, članova veća, u parnici tužilje AA iz ..., čiji je punomoćnik Enike Veg, advokat iz ..., protiv tužene Autonomne pokrajine Vojvodine, Pokrajinska vlada, Uprava za zajedničke poslove pokrajinskih organa Novi Sad, koju zastupa Pravobranilac Autonomne pokrajine Vojvodine, radi poništaja rešenja, odlučujući o reviziji tužilje izjavljenoj protiv presude Apelacionog suda u Novom Sadu Gž1 3034/16 od 16.01.2017. godine, u sednici održanoj dana 27.01.2022. godine, doneo je

P R E S U D U

ODBIJA SE, kao neosnovana, revizija tužilje izjavljena protiv presude Apelacionog suda u Novom Sadu Gž1 3034/16 od 16.01.2017. godine.

O b r a z l o ž e nj e

Presudom Osnovnog suda u Novom Sadu P1 1001/2015 od 14.07.2016. godine, usvojen je tužbeni zahtev i poništeno rešenje tužene broj ../2015-17/1 od 14.04.2015. godine, kojim je odbijen prigovor tužilje izjavljen na rešenje broj ../2015-17 od 19.03.2015. godine, te je obavezan tuženi da tužilju rasporedi na poslove u skladu sa njenom vrstom i stepenom stručne spreme i zvanjem koje poseduje; obavezan je tuženi da tužilji naknadi troškove postupka u iznosu od 88.500,00 dinara sa zakonskom zateznom kamatom od presuđenja do isplate.

Presudom Apelacionog suda u Novom Sadu Gž1 3034/16 od 16.01.2017. godine, stavom prvim izreke, usvojena je žalba tužene i preinačena presuda Osnovnog suda u Novom Sadu P1 1001/15 od 14.07.2016. godine, tako što je odbijen tužbeni zahtev radi poništaja rešenja tužene broj ../2015-17/1 od 14.04.2015. godine, kao i zahtev da sud obaveže tuženu da tužilju rasporedi na poslove u skladu sa njenom vrstom i stepenom stručne spreme i znanjem koje poseduje; odbijen je zahtev tužilje za naknadu troškova parničnog postupka, a obavezana je tužilja da tuženoj naknadi troškove prvostepenog parničnog postupka od 88.500,00 dinara u roku od 8 dana; stavom drugim izreke, usvojen je zahtev tužene i obavezana tužilja da tuženoj naknadi troškove žalbenog postupka u iznosu od 33.000,00 dinara.

Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu tužilja je izjavila reviziju zbog bitne povrede odredaba parničnog postupka, pogrešno i nepotpuno utvrđenog činjeničnog stanja i pogrešne primene materijalnog prava.

Rešenjem Vrhovnog kasacionog suda Rev2 1115/2017 od 19.10.2017. godine, odbačena je kao nedozvoljena revizija tužilje, izjavljena protiv presude Apelacionog suda u Novom Sadu Gž1 3034/16 od 16.01.2017. godine.

Odlukom Ustavnog suda Už 1659/2018 od 08.07.2021. godine, stavom prvim izreke, usvojena je ustavna žalba AA i utvrđeno da je rešenjem Vrhovnog kasacionog suda Rev2 1115/2017 od 19.10.2017. godine podnositeljki ustavne žalbe povređeno pravo na pravično suđenje, zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava Republike Srbije. Stavom drugim izreke, poništeno je rešenje Vrhovnog kasacionog suda Rev2 1115/2017 od 19.10.2017. godine i određeno da isti sud donese novu odluku o reviziji podnositeljke ustavne žalbe izjavljenoj protiv presude Apelacionog suda u Novom Sadu Gž1 3034/16 od 16.01.2017. godine. Stavom trećim izreke, odbijen je zahtev podnositeljke ustavne žalbe za naknadu nematerijalne štete.

U ponovnom postupku po reviziji tužilje, Vrhovni kasacioni sud je ispitao pobijanu presudu u smislu čl. 408. i 403. stav 2. tačka 2. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“ br. 72/11... 18/20) i utvrdio da revizija tužilje nije osnovana.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju tužilja je diplomirani ..., zaposlena kod tužene u Upravi za zajedničke poslove pokrajinskih organa počev od 11.04.2011. godine. Prilikom zasnivanja radnog odnosa kod tužene, bila je raspoređena na radno mesto viši stručni saradnik za ... poslove u Odeljenju za ... poslove, Sektor za ... poslove, ... . Rešenjem od 11.12.2012. godine tužena je rasporedila tužilju na radno mesto samostalni stručni saradnik I za ... poslove, načelnik odeljenja, u Sektoru za ... poslove, Odeljenje za ... poslove u Upravi za zajedničke poslove pokrajinskih organa. Tužilji je utvrđeno zvanje samostalni stručni saradnik I i određen joj je koeficijent za obračun i isplatu plate od 31,74 sa pravom na dodatak za minuli rad, na osnovicu koju utvrđuje Vlada Republike Srbije. Rešenjem od 19.03.2015. godine tužena je tužilju rasporedila na radno mesto samostalni stručni saradnik za ... poslove u Odseku za ... u Odeljenju za ... i ... poslove u Sektoru za ... poslove, Uprave za zajedničke poslove pokrajinskih organa, sa zvanjem samostalni stručni saradnik. Za ovo radno mesto utvrđen je koeficijent za obračun i isplatu zarade od 23,49 sa pravom na dodatak na platu od 0,4% od osnovice za svaku punu godinu rada ostvarenu u radnom odnosu kod poslodavca (minuli rad).

Tužilja se u vreme donošenja rešenja od 19.03.2015. godine nalazila na porodiljskom odsustvu, a zatim na odsustvu radi posebne nege deteta i nije bila u procesu rada kod tuženog. Tužilja je prigovorila na navedeno rešenje direktoru Uprave za zajedničke poslove pokrajinskih organa, ali je on odbijen sa razloga da je raspoređivanje tužilje izvršeno u skladu sa zakonom.

Kada je tužilja zasnovala radni odnos, kod tužene je bio u primeni Pravilnik o unutrašnjoj organizaciji i sistematizaciji od 16.10.2012. godine kojim je regulisan delokrug unutrašnjih jedinica uprave kao i struktura zaposlenih i broj izvršilaca. U maju 2014. godine tužena je oformila novi pokrajinski organ, Upravu za imovinu APV te je deo zaposlenih iz Uprave za zajedničke poslove pokrajinskih organa, premešteno u Upravu za imovinu APV. U Sektoru za ... poslove izvršena je drugačija organizacija. Ukinuto je radno mesto tužilje, formirano je jedno odeljenje na čelu sa načelnikom, sa dva odseka na čijem čelu su bili šefovi. Tužena je usvojila Pravilnik o izmenama i dopunama Pravilnika o unutrašnjoj organizaciji i sistematizaciji u Upravi za zajedničke poslove pokrajinskih organa dana 05.03.2015. godine. Tužena je 25.03.2016. godine iznova menjala Pravilnik o unutrašnjoj organizaciji i sistematizaciji u Upravi za zajedničke poslove pokrajinskih organa i ponovo predvidela radno mesto samostalni stručni saradnik I za ... poslove – načelnik odeljenja.

Na osnovu ovako utvrđenog činjeničnog stanja prvostepeni sud je zaključio da tužilja nije premeštena na odgovarajuće radno mesto, jer je premeštaj usledio u niže zvanje od zvanja koje je ona imala na prethodnom radnom mestu, primenjujući odredbu člana 91. Zakona o državnim službenicima, gde je propisano da je odgovarajuće radno mesto ono čiji se poslovi rade u istom zvanju kao poslovi radnog mesta sa koga se državni službenik premešta i za koje državni službenik ispunjava sve uslove.

Presudom drugostepenog suda preinačena je prvostepena presuda i odbijen tužbeni zahtev radi poništaja rešenja, sa obrazloženjem da prema odredbi člana 189. Zakona o državnim službenicima, odredbe Zakona o radnim odnosima u državnim organima nastavljaju da se shodno primenjuju na radne odnose u organima autonomne pokrajine i lokalne samouprave do donošenja posebnog zakona. Poseban zakon objavljen je u „Službenom glasniku RS“ br. 21/16 – Zakon o zaposlenima u autonomnim pokrajinama i jedinicama lokalne samouprave, ali se ovaj zakon u ovom slučaju ne može primeniti jer je stupio na snagu nakon donošenja spornog rešenja. Prema Zakonu o radnim odnosima u državnim organima nije određen pojam odgovarajućeg radnog mesta već se raspoređivanje vrši prema stručnoj spremi i radnim sposobnostima prema potrebama organa, kako proističe iz člana 14. Zakona o radnim odnosima u državnim organima. Prema ovoj odredbi funkcioner koji rukovodi državnim organom može rasporediti zaposlenog na drugo radno mesto u istom organu koji odgovara njegovoj stručnoj spremi i radnim sposobnostima. Sledom iznetih činjenica proističe da je tužilja raspoređena prema potrebama državnog organa na poslove koji odgovaraju njenoj stručnoj spremi i radnim sposobnostima, zbog čega je prema stanovištu drugostepenog suda pobijano rešenje doneto u skladu sa navedenom odredbom Zakona o radnim odnosima u državnim organima.

Po stanovištu Vrhovnog kasacionog suda, drugostepeni sud je, suprotno navodima revizije, na utvrđeno činjenično stanje, pravilnom primenom materijalnog prava, člana 189. Zakona o državnim službenicima i člana 14. Zakona o radnim odnosima u državnim organima, odlučio o tužbenom zahtevu.

Prema članu 14. Zakona o radnim odnosima u državnim organima ako potrebe državnog organa zahtevaju, funkcioner koji rukovodi državnim organom može rasporediti zaposlenog na drugo radno mesto u istom organu, koji odgovaraju njegovoj stručnoj spremi i radnim sposobnostima.

Neosnovano se revizijom tužilje ukazuje da je stanovište drugostepenog suda zasnovano na pogrešnoj primeni materijalnog prava. Iz utvrđenog činjeničnog stanja proizlazi da je tužilja raspoređena na radno mesto prema potrebama državnog organa na poslove koji odgovaraju njenoj stručnoj spremi i radnim sposobnostima, zbog čega je pobijano rešenje tužene doneto u skladu sa navedenom odredbom člana 14. Zakona o radnim odnosima u državnim organima. Ovakve razloge je u svemu kao pravilne prihvatio i Vrhovni kasacioni sud, nalazeći da je suprotno navodima revizije, drugostepeni sud pravilno primenio materijalno pravo, odredbe člana 189. Zakona o državnim službenicima i člana 14. Zakona o radnim odnosima u državnim organima.

Ostalim navodima revizije ukazuje se na pogrešno i nepotpuno utvrđeno činjenično stanje, ali takvi navodi nisu posebno razmatrani budući da u smislu člana 407. stav 2. ZPP ne predstavljaju dozvoljen revizijski razlog.

Na osnovu iznetih razloga Vrhovni kasacioni sud je, na osnovu člana 414. stav 1. ZPP, odlučio kao u izreci.

Predsednik veća - sudija
Vesna Subić,s.r.

Za tačnost otpravka
Upravitelj pisarnice
Marina Antonić