- za avgust 2012. godine iznos od 11.572,14 dinara sa zakonskom zateznom kamatom počev od 10.09.2012. godine pa do isplate;

- za septembar 2012. godine iznos od 9.964,02 dinara sa zakonskom zateznom kamatom počev od 10.10.2012. godine pa do isplate;

- za oktobar 2012. godine iznos od 9.714,70 dinara sa zakonskom zateznom kamatom počev od 10.11.2012. godine pa do isplate;

- za novembar 2012. godine iznos od 10.462,57 dinara sa zakonskom zateznom kamatom počev od 10.12.2012. godine pa do isplate;

- za decembar 2012. godine iznos od 9.994,10 dinara sa zakonskom zateznom kamatom počev od 10.01.2013. godine pa do isplate;

sve u roku od 8 dana po prijemu pismenog otpravka presude.

OBAVEZUJE SE tuženi da tužiocu, na ime troškova celokupnog postupka, isplati iznos od 224.755,00 dinara, u roku od 8 dana od dana prijema otpravka presude.

O b r a z l o ž e nj e

Presudom Apelacionog suda u Novom Sadu Gž1 3539/16 od 09.12.2016. godine, žalba tužioca je odbijena i potvrđena presuda Osnovnog suda u Novom Sadu P1 2200/2014 od 15.09.2016. godine, kojom je odbijen zahtev tužioca da se obaveže tuženi da tužiocu, na ime manje isplaćene zarade za decembar 2011. godine i za period januar – decembar 2012. godine isplati pojedinačne mesečne iznose navedene u izreci presude, sa zakonskom zateznom kamatom od dospelosti do isplate, a tužilac je obavezan da tuženom na ime troškova parničnog postupka isplati iznos od 7.380,00 dinara.

Protiv pravosnažne presude donete u drugom stepenu, tužilac je izjavio posebnu reviziju, zbog pogrešne primene materijalog prava, u smislu člana 404. ZPP, radi ujednačavanja sudske prakse.

S obzirom na različitu sudsku praksu u istoj pravnoj situaciji, Vrhovni kasacioni sud je zaključio da su u konkretnom slučaju ispunjeni uslovi iz člana 404. ZPP („Sl. glasnik RS“ br. 72/11 ... 18/20) za odlučivanje o reviziji tužioca kao izuzetno dozvoljenoj, a radi ujednačavanja sudske prakse.

Odlučujući o reviziji na osnovu člana 408. ZPP, Vrhovni kasacioni sud je utvrdio da je revizija tužioca osnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilac je bio u radnom odnosu kod tuženog sve do momenta zaključenja sporazuma o prestanku radnog odnosa po kojem tužiocu prestaje radni odnos zaključno sa 30.04.2013. godine. Vlada Republike Srbije, ovde tuženi, reprezentativni sindikati kod tuženog i reprezentativni sindikati na nivou Republike Srbije su 17.06.2008. godine zaključili Socijalni program za „NIS“ AD. Članom 9. ovog Programa tuženi se obavezao da odmah nakon preuzimanja „NIS“ AD izvrši jednokratno i trajno povećanje zarada zaposlenih u visini od 15% u odnosu na mesec koji je prethodio preuzimanju uz obavezu da tako utvrđene zarade ubuduće usklađuje sa indeksom troškova života uz realan rast, u skladu sa rezultatima poslovanja i rastom bruto društvenog proizvoda u periodu važenja socijalnog programa (od 17.06.2008. godine do 31.12.2012. godine). Tuženi se članom 10. obavezao da se realna vrednost zarade zaposlenih koje su utvrđene članom 9. ne smanjuje. Preuzimanje NIS-a izvršeno je 11.02.2009. godine. Tuženi je svim zaposlenima, osim menadžera prve i druge grupe, isplati jednokratni dodatak na zaradu od 15% za mesec april 2009. godine, na osnovu odluke od 30.04.2009. godine, kojom je predviđena navedena isplata utvrđena članom 42. Kolektivnog ugovora tuženog. U daljem periodu tuženi je zaposlenima isplaćivao zaradu sa indeksom troškova života i realnim rastom u skladu sa rezulatima poslovanja i rastom bruto društvenog proizvoda. Nalazom veštaka utvrđena je visina razlike između zarade koja je tužiocu isplaćena i uvećane zarade koja bi mu pripala za 15% u traženom periodu i ista iznosi 169.725,25 dinara.

Imajući u vidu ovako utvrđeno činjenično stanje nižestepeni sudovi su zaključili da je potraživanje tužioca neosnovano, jer Socijalni program nema značaj opšteg akta koji se neposredno primenjuje pošto se njime ne uređuju prava, obaveze i odgovornost zaposlenih, već predstavlja akt poslovne politike kojim se utvrđuje sistem mera i aktivnosti na obezbeđenju prava zaposlenih za čijim je radom prestala potreba i druge aktivnosti.

U ovoj pravnoj stvari, odlučujući o reviziji protiv presude Apelacionog suda u Novom Sadu Gž1 3539/16 od 09.12.2016. godine, Vrhovni kasacioni sud je doneo presudu Rev2 931/2017 od 02.11.2017. godine kojom je prihvatio odlučivanje o posebnoj reviziji tužioca i preinačio nižestepene presude tako što je usvojio tužbeni zahtev kao u izreci te presude i obavezao tuženog da tužiocu naknadi troškove postupka.

Protiv odluke Vrhovnog kasacionog suda izjavljena je ustavna žalba, pa je Ustavni sud odlukom Už 2460/2018 od 08.07.2021. godine utvrdio da je presudom Vrhovnog kasacionog suda Rev2 931/17 od 02.11.2017. godine povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na pravično suđenje, zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, te je navedena presuda Vrhovnog kasacionog suda poništena i određeno da isti sud donese novu odluku o reviziji tužioca izjavljenoj protiv presude Apelacionog suda u Novom Sadu Gž1 3539/16 od 09.12.2016. godine.

Postupajući u izvršenju odluke Ustavnog suda, Vrhovni kasacioni sud je ponovo razmotrio sve revizijske razloge i utvrdio da se revizijom osnovano ukazuje da su nižestepene presude zasnovane na pogrešnoj primeni materijalnog prava.

Saglasno nespornoj činjenici, Socijalni program za „NIS“ AD Novi Sad je zaključen na osnovu Sporazuma između Vlade RS i Vlade Ruske Federacije o saradnji u oblasti naftne i gasne privrede, Protokola o osnovnim uslovima kupovine od strane OAO Gasprom Njeft akcija Kompanije „Naftne industrije Srbija“ AD Novi Sad, koji čine 51% osnivačkog kapitala, kao i Kolektivnog ugovora za „NIS“ AD Novi Sad. Potpisnici akta su u ime Vlade Republike Srbije - Ministarstvo energetike RS; u ime Društva za istraživanje, proizvodnju, preradu, distribuciju i promet nafte i naftnih derivata, istraživanja i proizvodnje prirodnog gasa „Naftna industrija Srbije“ AD Novi Sad – predsednik Upravnog odbora i generalni direktor; reprezentativni sindikati kod poslodavca i to: Jedinstvena sindikalna organizacija „NIS“ AD Novi Sad; Jedinstvena sindikalna organizacija „NIS – Naftagas“ Novi Sad; reprezentativni sindikati na nivou RS i grane; Samostalni sindikat radnika energetike i petrohemije Srbije i Sindikat hemije, nemetala, energetike i rudarstva – UGS nezavisnost.

Socijalnim programom i navedenim aktima su uređena prava, obaveze i odgornosti zaposlenih i poslodavca. Ove akte su potpisali svi ovlašćeni predstavnici učesnika u njihovom donošenju. Na taj način konstituisana je i obaveza poslodavca propisana odredbom člana 9. Socijalnog programa, koja ima neposredno pravno dejstvo prema svim zaposlenima. S toga i predmetni Socijalni program, u konkretnom slučaju, saglasno obavezama i pravima koja se njime konstituišu ima pravnu prirodu ugovora u korist trećih lica. Iz tog razloga i tužilac, kao zaposleno lice kod tuženog – poslodavca, ima neposredno pravo da zahteva ispunjenje poslodavčeve obaveze koja je konstituisana u korist svih zaposlenih po osnovu predmetnog Socijalnog programa. Jer, takvo pravo tužioca je utemeljeno u odredbi člana 149. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima.

Pravna validnost ovakvog stava Vrhovnog kasacionog suda se potvrđuje i radnjama tuženog preduzetim u cilju ispunjenja njegove obaveze ustanovljene članom 9. Socijalnog programa. Tom odredbom je propisano povećanje zarade zaposlenih jednokratno i trajno. U skladu sa takvom obavezom tuženi je delimično i postupio. On je za prvi mesec poslovanja po potpisivanju Socijalnog programa navedenu obavezu u celosti ispunio. Iz tog razloga, osnovan je i zahtev tužioca za isplatu neizmirene razlike u plati za preostali period važenja Socijalnog programa do 31.12.2012. godine. Zato je u tom delu tužbeni zahtev osnovan, pa su preinačene nižestepene presude i tužiocu dosuđen utuženi iznos razlike u zaradi do 31.12.2012. godine.

Ovo je odlučeno iz razloga što je Vrhovni kasacioni sud postupajući u skladu sa odlukom Ustavnog suda prihvatio stanovište da socijalni program nema karakter opšteg akta. Međutim, uprkos toj činjenici, Vrhovni kasacioni sud je ocenio da socijalni program ima pravnu prirodu ugovora u korist trećeg lica. Iz tog razloga tužilac je ovlašćen da po osnovu zaključenog socijalnog programa neposredno zahteva i ostvari sva prava koja su mu njime priznata. U tom kontekstu cenjena je i činjenica da je tuženi kao ugovorna strana nesporno prihvatio obavezu iz socijalnog programa. To se potvrđuje njegovim ponašenjem iskazanim u delimičnom ispunjenju obaveze koja mu je po tom osnovu konstituisana. Zato nema sumnje da je tužilac svestan preuzete obaveze po socijalnom programu preduzeo i neposrednu radnju izvršenja prava ustanovljenog u korist svih zaposlenih tako što je izvršio isplatu ugovorenog iznosa zarade svim zaposlenima za period od jednog meseca u odnosu na početak primene socijalnog programa.

Sledom rečenog, a na temelju odredbe člana 277. stav 1. ZOO tužilac ima pravo i na isplatu zakonske zatezne kamate na dosuđene mesečne iznose počev od njihove dospelosti do konačne isplate.

Tužiocu su dosuđeni troškovi celokupnog postupka u iznosu od 224.755,00 dinara, koji se odnose na troškove prvostepenog postupka u visini od 108.390,00 dinara (za sastav tužbe, dva obrazložena podneska, za zastupanje na četiri održana ročišta i za pristup na četiri neodržana ročišta, troškovi veštačenja i taksa na tužbu i presudu) za sastav žalbe 12.000,00 dinara, za taksu na žalbu i odluku po žalbi iznos od po 13.195,00 dinara, kao i za sastav revizije 12.000,00 dinara i za taksu na reviziju 26.390,00 dinara i taksu na odluku po reviziji 39.585,00 dinara, a prema važećoj AT i TT u vreme presuđenja, primenom člana 153. stav 1. i člana 154. stav 1. ZPP.

Iz navedenih razloga, odlučeno je kao u izreci presude, na osnovu člana 416. i člana 165. stav 2. Zakona o parničnom postupku.

Predsednik veća - sudija

Vesna Subić,s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić