OBAVEZUJE SE tuženi da u korist tužioca na ime doprinosa za obavezno socijalno osiguranje na navedene iznose za period od 01.11.2011. godine do 31.12.2012. godine isplati i to: doprinose za PIO na teret zaposlenog na račun Republičkog fonda za penzijsko i invalidsko osiguranje Beograd; doprinose za PIO na teret poslodavca na račun Republičkog fonda za penzijsko i invalidsko osiguranje Beograd; doprinose za zdravstveno osiguranje na teret zaposlenog na račun Republičkog fonda za zdravstveno osiguranje Beograd; doprinose za zdravstveno osiguranje na teret poslodavca na račun Republičkog fonda za zdravstveno osiguranje Beograd; doprinose za osiguranje od nezaposlenosti na teret poslodavca na račun Republičkog fonda za penzijsko i invalidsko osiguranje i doprinose za osiguranje od nezaposlenosti na teret zaposlenog na račun Republičkog fonda za penzijsko i invalidsko osiguranje, u roku od 8 dana od dana prijema prepisa presude.

U preostalom delu se NE DOZVOLJAVA odlučivanje o reviziji tužioca kao izuzetno dozvoljenoj i u tom delu se revizija ODBACUJE kao nedozvoljena.

OBAVEZUJE SE tuženi da tužiocu na ime troškova parničnog postupka isplati iznos od 92.134,40 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom počev od izvršnosti presude pa do isplate, u roku od 8 dana od dana prijema prepisa presude.

O b r a z l o ž e nj e

Apelacioni sud u Beogradu je presudom broj Gž1 1794/17 od 01.02.2018. godine odbio kao neosnovanu žalbu tužioca i potvrdio presudu Osnovnog suda u Pančevu broj P1 587/14 od 18.01.2017. godine u drugom, trećem i četvrtom stavu izreke, te je odbio zahtev tužioca za naknadu troškova postupka po žalbi. Prvostepenom presudom je odbijen kao neosnovan tužbeni zahtev tužioca kojim je tražio da sud obaveže tuženog da mu na ime neisplaćenih razlika zarade za period od 01.11.2011. godine do 16.04.2015. godine isplati novčane iznose sa kamatom kao što je to u izreci, da obaveže tuženog da u korist tužioca na ime doprinosa za obavezno zdravstveno i socijalno osiguranje za isti period isplati na teret zaposlenog iznose bliže označene u izreci, i obavezan je tužilac da tuženom naknadi troškove parničnog postupka u iznosu od 32.936,49 dinara.

Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu tužilac je izjavio blagovremenu reviziju zbog pogrešne primene materijalnog prava, sa pozivom na odredbu člana 404. Zakona o parničnom postupku.

Vrhovni kasacioni sud je presudom Rev2 1478/2018 od 31.08.2018. godine, u stavu prvom izreke, prihvatio odlučivanje o posebnoj reviziji tužioca izjavljenoj protiv navedene drugostepene presude, u stavu drugom preinačio drugostepenu presudu i prvostepenu presudu i odlučio da se usvoji tužbeni zahtev tužioca i obavezao tuženog da tužiocu na ime razlike zarade za period od 01.11.2011. godine do 31.12.2012. godine isplati pojedinačne mesečne iznose sa zakonskom zateznom kamatom bliže navedene u izreci presude. U stavu trećem obavezan je tuženi da za navedeni period isplati doprinose nadležnim fondovima penzijskog i zdravstvenog osiguranja, dok je u stavu četvrtom odbijena revizija tužioca u preostalom delu. U stavu petom izreke obavezan je tuženi da tužiocu naknadi troškove parničnog postupka u iznosu od 230.336,00 dinara.

Odlukom Ustavnog suda Už 14819/2018 od 09.11.2022. godine, u stavu prvom izreke, usvojena je ustavna žalba Privrednog društva NIS AD Novi Sad i utvrđeno da je presudom Vrhovnog kasacionog suda Rev2 1478/2018 od 31.08.2018. godine povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije. U stavu drugom poništena je presuda Vrhovnog kasacionog suda Rev2 1478/2018 od 31.08.2018. godine i određeno da isti sud donese novu odluku o reviziji tužioca izjavljenoj protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž1 1794/17 od 01.02.2018. godine.

Postupajući po navedenoj odluci, Vrhovni kasacioni sud je cenio dozvoljenost izjavljene revizije u skladu sa odredbom člana 404. Zakona o parničnom postupku i utvrdio da su s obzirom na različitu sudsku praksu u odlučivanju o potraživnjima iz istog činjeničnog osnova za period od 01.11.2011. godine do 31.12.2012. godine, ispunjeni uslovi da se revizija tužioca u tom delu smatra izuzetno dozvoljenom.

Odlučujući o reviziji na osnovu člana 408. ZPP-a („Sl. glasnik RS“, br. 72/2011 i 18/2020), Vrhovni kasacioni sud je utvrdio da je revizija tužioca osnovana.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilac je bio u radnom odnosu kod tuženog do 15.04.2015. godine kada mu je radni odnos prestao kao tehnološkom višku. Vlada Republike Srbije, tuženi, reprezentativni sindikati kod tuženog i reprezentativni sindikati na nivou Republike Srbije su 17.06.2008. godine zaključili Socijalni program kao deo privatizacione dokumentacije za NIS A.D. Članom 9. ovog programa, tuženi se obavezao da odmah nakon preuzimanja NIS-a A.D. izvrši jednokratno i trajno povećanje zarada zaposlenih u visini od 15% u odnosu na mesec koji je prethodio preuzimanju, uz obavezu da tako utvrđene zarade ubuduće usklađuje sa indeksom troškova života uz realan rast u skladu sa rezultatima poslovanja i rastom bruto društvenog proizvoda u periodu važenja Socijalnog programa (17.06.2008. godine do 31.12.2012. godine). Tuženi se članom 10. Stav 2 obavezao da će zaposlenima svake godine po završnm računu isplaćivati zaradu iz dobiti – profita u visini od najmanje 10% od iste, srazmerno učešću njihove zarade u godišnjem fondu zarade. Preuzimanje NIS-a izvršeno je 11.02.2009.godine. Nakon preuzimanja, tuženi nije trajno povećao zaradu zaposlenima u visini od 15% u odnosu na mesec koji je prethodio preuzimanju u skladu sa članom 9. Socijalnog programa, već samo za april 2009. godine. U narednom periodu do 31.12.2012. godine uvećanje od 15% nije isplaćivano. Na osnovu nalaza veštaka utvrđena je visina razlike između zarade koja je tužiocu isplaćena i uvećane zarade za 15% koja bi tužiocu pripala u traženom periodu.

Odlukama o raspodeli dobiti za 2012, 2013. i 2014. godinu tuženi nije utvrdio isplate zarade iz dobiti zaposlenima po članu 14. Zakona o radu. Tuženi zaposlenima, pa ni tužiocu, u periodu potraživanja nije vršio isplatu zarade iz dobiti, već je vršio isplatu kvartalnih i godišnjih premija i bonusa iz člana 56. stav 1. Kolektivnog ugovora u smislu člana 105. Zakona o radu. Tuženi je tužiocu u spornom periodu uvećavao osnovni koeficijent procentualno i isplaćivao kvartalne premije – bonuse u određenim iznosima na koje je plaćao poreze i doprinose.

Kod ovako utvrđenog činjeničnog stanja, prvostepeni sud je zaključio da su potraživanja tužilaca zastarela po članu 373. ZOO, dok je po oceni drugostepenog suda tužbeni zahtev tužilaca neosnovan, jer Socijalni program nema značaj opšteg akta koji se neposredno primenjuje, jer se njime ne uređuju prava, obaveze i odgovornosti zaposlenih, već predstavlja akt poslovne politike, kojim se utvrđuje sistem mera i aktivnosti na obezbeđivanju prava zaposlenih za čijim je radom prestala potreba i drugih aktivnosti.

Iz navedenih razloga nižestepeni sudovi su odbili tužbeni zahtev tužioca za isplatu razlike zarade za period od 01.11.2011. godine do 16.04.2015. godine.

Postupajući u izvršenju odluke Ustavnog suda, Vrhovni kasacioni sud je ponovo razmotrio sve revizijske razloge i utvrdio da se revizijom osnovano ukazuje da su nižestepene presude zasnovane na pogrešnoj primeni materijalnog prava kada se radi o periodu važenja Socijalnog programa.

Socijalni program za NIS AD Novi Sad je zaključen na osnovu Sporazuma između Vlade RS i Vlade Ruske Federacije o saradnji u oblasti naftne i gasne privrede, Protokola o osnovnim uslovima kupovine od strane OAO Gasprom Njeft akcija Kompanije naftne industrije Srbija AD Novi Sad, koji čine 51% osnivačkog kapitala, kao i Kolektivnog ugovora za NIS AD Novi Sad. Potpisnici akta su u ime Vlade Republike Srbije - Ministarstvo energetike RS; u ime Društva za istraživanje, proizvodnju, preradu, distribuciju i promet nafte i naftnih derivata, istraživanja i proizvodnje prirodnog gasa „Naftna industrija Srbije“ AD Novi Sad – predsednik Upravnog odbora i generalni direktor; reprezentativni sindikati kod poslodavca i to: Jedinstvena sindikalna organizacija NIS AD Novi Sad; Jedinstvena sindikalna organizacija NIS – Naftagas Novi Sad; reprezentativni sindikati na nivou RS i grane; Samostalni sindikat radnika energetike i petrohemije Srbije i Sindikat hemije, nemetala, energetike i rudarstva – UGS nezavisnost.

Socijalnim programom i navedenim aktima su uređena prava, obaveze i odgovornosti zaposlenih i poslodavca. Ove akte su potpisali svi ovlašćeni predstavnici učesnika u njihovom donošenju. Na taj način konstituisana je i obaveza poslodavca propisana odredbom člana 9. Socijalnog programa, koja ima neposredno pravno dejstvo prema svim zaposlenima. Stoga i predmetni Socijalni program, u konkretnom slučaju, saglasno obavezama i pravima koja se njime konstituišu ima pravnu prirodu ugovora u korist trećih lica. Iz tog razloga i tužilac, kao zaposleno lice kod tuženog – poslodavca, ima neposredno pravo da zahteva ispunjenje poslodavčeve obaveze koja je konstituisana u korist svih zaposlenih po osnovu predmetnog socijalnog programa, jer je takvo pravo tužioca utemeljeno u odredbi člana 149. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima.

Pravna validnost ovakvog stava Vrhovnog kasacionog suda se potvrđuje i radnjama tuženog preduzetim u cilju ispunjenja njegove obaveze ustavljene članom 9. Socijalnog programa. Tom odredbom je propisano povećanje zarade zaposlenih jednokratno i trajno. U skladu sa takvom obavezom tuženi je delimično i postupio. On je za prvi mesec poslovanja po potpisivanju socijalnog programa navedenu obavezu u celosti ispunio. Zato nema sumnje da je tuženi svestan preuzete obaveze po socijalnom programu preduzeo i neposrednu radnju izvršenja prava ustanovljenog u korist svih zaposlenih, tako što je izvršio isplatu ugovorenog iznosa zarade svim zaposlenima za period od jednog meseca u odnosu na početak primene socijalnog programa.

Imajući u vidu da je tužilac tužbu podneo 12.11.2014. godine i da nije nastupila zastarelost obaveze u roku od tri godine (član 196. Zakona o radu), Vrhovni kasacioni sud je preinačio nižestepene odluke i tužiocu dosudio tražene naknade razlike u zaradi za period od 01.11.2011. godine do 31.12.2012. godine.

Tuženi je dužan da u korist tužioca na dosuđene iznose razlike u zaradi za period od 01.11.2011. godine do 31.12.2012. godine, isplati i doprinose za obavezno socijalno i zdravstveno osiguranje pa su utoliko preinačene nižestepene presude u odbijaćem delu i tužbeni zahtev tužioca je delimično usvojen. Tužilac je postavio tužbeni zahtev u ovom delu tako što je tražio uplatu tačno označenih novčanih iznosa, ali za ceo traženi period. Međutim, kako je njegov tužbeni zahtev delimično osnovan i to samo za period od 01.11.2011. godine do 31.12.2012. godine, traženi iznosi ne mogu biti dosuđeni jer prevazilaze period za koji je dosuđena razlika u zaradi.

U odnosu na deo zahteva koji se odnosi na period nakon važenja Zaključka socijalnog programa, posebna revizija nije dozvoljena, imajući u vidu da u tom delu nije neophodno ujednačavanje sudske prakse, niti su ispunjeni drugi uslovi za odlučivanje o reviziji kao izuzetno dozvoljenoj, propisani odredbom člana 404. ZPP- a, budući da istekom Socijalnog programa ustanovljena prava u korist zaposlenih prestaju da važe. Kada se radi o potraživanju tužioca na ime neisplaćenih razlika zarade po osnovu ostvarene dobiti za 2011, 2012, 2013. i 2014. godinu, nižestepene odluke su u skladu sa odlukama Vrhovnog kasacionog suda donetim povodom istovrsnog činjeničnopravnog pitanja, kod činjenice da u utuženom periodu tuženi kao poslodavac nije donosio Odluke o raspodeli dobiti u kojima bi se konstatovao profit društva namenjen za ovakve raspodele. Zato ni u navedenom delu nisu ispunjeni uslovi za odlučivanje o reviziji kao izuzetno dozvoljenoj.

U tom delu Vrhovni kasacioni sud je ispitao dozvoljenost izjavljene revizije primenom odredbe člana 410. stav 2. tačka 5. Zakona o parničnom postupku, i našao da revizija tuženog nije dozvoljena.

Prema članu 441. ZPP, revizija je uvek dozvoljena u sporovima o zasnivanju, postojanju i prestanku radnog odnosa. Ukoliko se tužbeni zahtev odnosi na potraživanje u novcu u radnom sporu, dozvoljenost revizije se ocenjuje na osnovu člana 403. stav 3. istog zakona, prema kome revizija nije dozvoljena u imovinskopravnim sporovima ako vrednost predmeta spora pobijenog dela ne prelazi dinarsku protivvrednost od 40.000 evra po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan podnošenja tužbe.

Tužba u ovoj parnici podneta je 12.11.2014. godine, a preinačena je 03.08.2016. godine. Vrednost predmeta spora pobijenog dela iznosi 3.414.597,38 dinara, što predstavlja protivvrednost od 27.690,60 evra po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan preinačenja tužbe.

Kako vrednost predmeta spora pobijenog dela pravnosnažne presude ne prelazi dinarsku protivvrednost iznosa od 40.000 evra po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan podnošenja tužbe, Vrhovni kasacioni sud zaključuje da revizija tuženog nije dozvoljena u smislu člana 403. stav 3. ZPP.

Vrhovni kasacioni sud je na osnovu člana 413. ZPP, odlučio kao u stavu četvrtom izreke.

Kako je Vrhovni kasacioni sud preinačio nižestepene presude, to je na osnovu člana 165. stav 2. ZPP odlučio i o svim troškovima postupka. Tužiocu su priznati troškovi na ime sastava sedam podnesaka po 6.000,00 dinara (42.000,00 dinara), pristup na osam održanih ročišta po 7.500,00 dinara (60.000,00 dinara), za troškove veštačenja 25.316,00 dinara, za sastav žalbe 12.000,00 dinara i za sastav revizije 12.000,00 dinara, za taksu na tužbu 7.900,00 dinara, za taksu na presudu 10.160,00 dinara, za taksu na žalbu 10.160,00 dinara, za taksu na reviziju 20.320,00 dinara i za taksu na revizijsku odluku 30.480,00 dinara, sve ukupno 230.336,00 dinara. Troškovi su odmereni u skladu sa uspehom tužioca u sporu (40%) i iznose 92.134,40 dinara, a u skladu sa članom 153, 154. i 155. ZPP, te u skladu sa oprdeljenim zahtevom tužioca za iznos troškova za koje traži naknadu prema članu 163. stav 2. ZPP.

Predsednik veća - sudija

Branko Stanić, s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić