U IME NARODA

Vrhovni sud, u veću sastavljenom od sudija: Gordane Komnenić, predsednika veća, dr Ilije Zindovića i Marije Terzić, članova veća, u parnici tužioca AA iz ..., čiji je punomoćnik Dragica Brkić, advokat iz ..., protiv tuženog ''NIS'' a.d. Novi Sad, radi naknade štete, odlučujući o reviziji tužioca, izjavljenoj protiv presude Apelacionog suda u Novom Sadu Gž1 1402/18 od 08.03.2019. godine, u sednici održanoj 10.04.2024. godine, doneo je

P R E S U D U

PREINAČUJE SE presuda Apelacionog suda u Novom Sadu Gž1 1402/18 od 08.03.2019. godine, tako što se ODBIJA, kao neosnovana, žalba tuženog i POTVRĐUJE presuda Osnovnog suda u Šapcu P1 17/18 od 20.04.2018. godine, u obavezujućem delu.

OBAVEZUJE SE tuženi da tužiocu naknadi troškove revizijskog postupka od 74.350,00 dinara, u roku od 8 dana od dana prijema prepisa presude.

O b r a z l o ž e nj e

Presudom Osnovnog suda u Šapcu P1 17/18 od 20.04.2018. godine, stavom prvim izreke, tuženi je obavezan da tužiocu isplati na ime razlike zarade za 2011.godinu za period od aprila do decembra, iznose, sa zakonskom zateznom kamatom, navedene u tom stavu izreke. Stavom drugim izreke, tuženi je obavezan da za tužioca uplati razliku doprinosa za penzijsko i invalidsko osiguranje i preda M4 obrazac Republičkom fondu za penzijsko i invalidsko osiguranje Beograd - Filijala Šabac, na iznose razlika zarade iz stava prvog izreke presude. Stavom trećim izreke, odbijen je zahtev tužioca za isplatu zakonske zatezne kamate na pojedinačne iznose koji su mu dosuđeni u stavu prvom izreke presude, koja dospeva na način naveden u tom stavu izreke. Stavom četvrtim izreke, tuženi je obavezan da tužiocu isplati na ime troškova postupka iznos od 221.490,00 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom počev od dana izvršnosti presude pa do isplate, dok je zahtev tužioca preko dosuđenog iznosa pa do traženog iznosa od 281.070,00 dinara, tj. za iznos od 59.580,00 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom na taj iznos, počev od dana izvršnosti presude pa do isplate, odbijen.

Apelacioni sud u Novom Sadu je, presudom Gž1 1402/18 od 08.03.2019. godine, stavom prvim izreke, preinačio, u obvezujućem delu, presudu Osnovnog suda u Šapcu P1 17/18 od 20.04.2018. godine i odbio tužbeni zahtev tužioca da sud tuženog obaveže da mu isplati iznose, sa zakonskom zateznom kamatom, navedene u tom stavu izreke i da na te iznose za tužioca uplati doprinose za obavezno socijalno osiguranje, kao i da tužiocu naknadi troškove parničnog postupka u iznosu od 221.490,00 dinara, sa zateznom kamatom od izvršnosti presude do isplate. Stavom drugim izreke, tužilac je obavezan da tuženom naknadi troškove postupka u iznosu od 27.510,00 dinara.

Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu, tužilac je blagovremeno izjavio reviziju, zbog pogrešne primene materijalnog prava.

Vrhovni sud je presudom Rev2 1983/2019 od 16.07.2020. godine, stavom prvim izreke, usvojio reviziju tužioca. Stavom drugim izreke, preinačena je presuda Apelacionog suda u Novom Sadu Gž1 1402/18 od 08.03.2019. godine, u stavu prvom i drugom izreke i presuđeno: ''Odbija se žalba tuženog kao neosnovana i potvrđuje presuda Osnovnog suda u Šapcu P1 17/18 od 20.04.2018. godine.'' Stavom trećim izreke, tuženi je obavezan da tužiocu naknadi troškove revizijskog postupka u iznosu od 74.350,00 dinara, u roku od 8 dana od dana prijema prepisa presude.

Odlukom Ustavnog suda Už 11545/2020 od 26.12.2023. godine, stavom prvim izreke, usvojena je ustavna žalba PD ''NIS'' a.d. Novi Sad i utvrđeno da je presudom Vrhovnog kasacionog suda Rev2 1983/19 od 16.07.2020. godine, povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije. Stavom drugim izreke, poništena je presuda Vrhovnog kasacionog suda Rev2 1983/19 od 16.07.2020. godine u stavu prvom izreke i određeno da Vrhovni sud donese novu odluku o reviziji tužioca izjavljenoj protiv presude Apelacionog suda u Novom Sadu Gž1 1402/18 od 08.03.2019. godine.

U postupku ponovnog odlučivanja po reviziji tužioca, Vrhovni sud je ispitao pobijanu presudu primenom odredbe člana 408., u vezi člana 403. stav 2. tačka 2. Zakona o parničnom postupku (''Službeni glasnik RS'', br. 72/11....18/20) i člana 92. Zakona o uređenju sudova (''Službeni glasnik RS'', br. 10/23), i utvrdio da je revizija osnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju Vrhovni sud pazi po službenoj dužnosti.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilac je radni odnos kod tuženog zasnovao ugovorom o radu br. .. od 01.12.2016. godine, na poslovima ''...'', na neodređeno vreme. Potom su parnične stranke zaključile više aneksa ugovora o radu kojim su regulisali način isplate i obračuna zarade u periodu od 01.12.2006. godine do 23.05.2013. godine. Tužiocu je prestao radni odnos kod tuženog po zaključenom sporazumu o prestanku radnog odnosa od 05.07.2013. godine. Sporazumom se tuženi obavezao da će tužiocu, između ostalog, isplatiti zaradu za poslednji mesec i izmiriti sve druge obaveze iz radnog odnosa nastale do njegovog prestanka. Socijalnim programom od 17.06.2008. godine, zaključenim u postupku privatizacije tuženog, u odredbi člana 9., tuženi se obavezao da će odmah, nakon preuzimanja rukovođenja društvom, izvršiti jednokratno i trajno povećanje zarade zaposlenih u visini od 15% u odnosu na mesec koji je prethodio preuzimanju, uz obavezu da tako utvrđene zarade ubuduće usklađuje u skladu sa indeksom troškova života, realnim rastom u skladu sa rezultatima poslovanja i rastom bruto društvenog proizvoda u periodu važenja Socijalnog programa (17.06.2008. godine do 31.12.2012. godine). Preuzimanje „NIS“-a AD Novi Sad izvršeno je 11.02.2009. godine. Na osnovu odluke od 30.04.2009. godine, izvršena je isplata jednokratnog dodatka na aprilsku zaradu u visini od 15% vrednosti osnovne zarade utvrđene članom 42. Kolektivnog ugovora tuženog. U daljem periodu tuženi je zaposlenima, pa i tužiocu, uklađivao zaradu sa indeksom troškova života i realnim rastom u skladu sa rezultatima poslovanja i rastom bruto društvenog proizvoda. Tužilac tužbom traži razliku između zarade koja mu je isplaćena i zarade uvećane za 15% za traženi period, prema članu 9. Socijalnog programa od 17.06.2008. godine, imajući u vidu da, tuženi nakon isplate jednokratnog dodatka na platu od 15% za mesec april 2009. godine, zaposlenima više nije isplaćivao to uvećanje. Veštačenjem je utvrđena visina razlike zarade koju tužilac potražuje u ovoj parnici.

Polazeći od ovako utvrđenog činjeničnog stanja, prvostepeni sud je tužbeni zahtev tužioca usvojio, nalazeći da je Socijalni program opšti akt koji uređuje prava i obaveze iz radnog odnosa i primenjuje se neposredno, a da tuženi nije ispunio svoju obavezu preuzetu njegovim zaključenjem, jer nije uvećao zaradu zaposlenima trajno za sve vreme važenja navedenog programa.

Drugostepeni sud je preinačio prvostepenu presudu i odbio tužbeni zahtev tužioca, pošto je zaključio da Socijalni program zaključen 17.06.2008. godine nema pravno dejstvo opšteg akta koji se neposredno primenjuje, jer se njime ne uređuju prava, obaveze i odgovornosti zaposlenih, već predstavlja akt poslovne politike kojim se utvrđuje sistem mere i aktivnosti na obezbeđenju prava zaposlenih za čijim je radom prestala potreba u postupku vlasničkih promena.

Postupajući u izvršenju odluke Ustavnog suda, Vrhovni sud je ponovo razmotrio sve revizijske razloge i utvrdio da se revizijom tužioca osnovano ukazuje da je drugostepena presuda zasnovana na pogrešnoj primeni materijalnog prava.

Socijalni program za NIS AD Novi Sad je zaključen na osnovu Sporazuma između Vlade RS i Vlade Ruske Federacije o saradnji u oblasti naftne i gasne privrede, Protokola o osnovnim uslovima kupovine od strane OAO Gasprom Njeft akcija Kompanije naftne industrije Srbija AD Novi Sad, koji čine 51% osnivačkog kapitala, kao i Kolektivnog ugovora za NIS AD Novi Sad. Potpisnici akta su u ime Vlade Republike Srbije, Ministarstvo energetike RS, a u ime Društva za istraživanje, proizvodnju, preradu, distribuciju i promet nafte i naftnih derivata, istraživanja i proizvodnje prirodnog gasa „Naftna industrija Srbije“ AD Novi Sad – predsednik Upravnog odbora i generalni direktor, kao i reprezentativni sindikati kod poslodavca i to: Jedinstvena sindikalna organizacija NIS AD Novi Sad; Jedinstvena sindikalna organizacija NIS – Naftagas Novi Sad; reprezentativni sindikati na nivou RS i grane; Samostalni sindikat radnika energetike i petrohemije Srbije i Sindikat hemije, nemetala, energetike i rudarstva – UGS nezavisnost. Socijalnim programom i navedenim aktima su uređena prava, obaveze i odgornosti zaposlenih i poslodavca. Ove akte su potpisali svi ovlašćeni predstavnici učesnika u njihovom donošenju. Na taj način konstituisana je i obaveza poslodavca propisana odredbom člana 9. Socijalnog programa, koja ima neposredno pravno dejstvo prema svim zaposlenima. Saglasno obavezama i pravima koja se njime konstituišu Socijalni program ima pravnu prirodu ugovora u korist trećih lica. Iz tog razloga i tužilac, kao zaposleno lice kod tuženog – poslodavca, ima neposredno pravo da zahteva ispunjenje poslodavčeve obaveze koja je konstituisana u korist svih zaposlenih, po osnovu Socijalnog programa od 17.06.2008. godine, jer je takvo pravo tužioca utemeljeno u odredbi člana 149. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima (ugovor u korist trećeg lice – neposredno pravo trećeg).

Postupajući u skladu sa odlukom Ustavnog suda, Vrhovni sud je prihvatio stanovište da Socijalni program nema karakter opšteg akta. Međutim, uprkos toj činjenici, Vrhovni sud je ocenio da Socijalni program ima pravnu prirodu ugovora u korist trećeg lica, pa je tužilac ovlašćen da neposredno zahteva i ostvari sva prava koja su mu njime priznata. Da je tako, jasno je i iz radnji tuženog koje su preduzete u cilju ispunjenja njegove obaveze ustanovljene članom 9. Socijalnog programa, kojom odredbom je propisano povećanje zarade zaposlenih jednokratno i trajno. U skladu sa takvom obavezom tuženi je delimično i postupio, tako što je za prvi mesec poslovanja, po potpisivanju Socijalnog programa, isplatio svim zaposlenima predviđeno uvećanje zarade, što znači da je tuženi, kao ugovorna strana, prihvatio svoju obavezu iz Socijalnog programa. Zato nema sumnje da je tuženi, svestan preuzete obaveze po Socijalnom programu, preduzeo i neposrednu radnju izvršenja prava ustanovljenog u korist svih zaposlenih, tako što je izvršio isplatu ugovorenog iznosa zarade svim zaposlenima za period od jednog meseca u odnosu na početak primene Socijalnog programa. Iz tog razloga, osnovan je zahtev tužioca za isplatu neizmirene razlike u zaradi za preostali period važenja Socijalnog programa. Tužilac ima pravo i na isplatu zakonske zatezne kamate na dosuđene mesečne iznose od njihove dospelosti do isplate, u smislu odredbe člana 277. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima.

Pravilna je i odluka o troškovima parničnog postupka, jer je doneta pravilnom primenom odredbe člana 153.i 154. Zakona o parničnom postupku, imajući u vidu njegov ishod.

Iz navedenih razloga, Vrhovni sud je odlučio kao u stavu prvom izreke, na osnovu člana 416. stav 1. ZPP.

Tužilac je uspeo u postupku po reviziji, pa mu pripada pravo na naknadu troškova tog postupka, na osnovu odredbe člana 154. Zakona o parničnom postupku. Priznati troškovi obuhvataju i zahtev tužioca na ime angažovanja punomoćnika, advokata, za sastav revizije od 12.000,00 dinara, prema Advokatskoj Tarifi važećom u vreme preduzimanja te parnične radnje, i na ime sudskih taksi na reviziju od 24.940,00 dinara i taksu na reviziju od 37.410,00 dinara, primenom važeće Taksene tarife.

Iz iznetih razloga, na osnovu člana 165. stav 2. ZPP, odlučeno je kao u stavu drugom izreke.

Predsednik veća – sudija

Gordana Komnenić,s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić