U IME NARODA

Vrhovni kasacioni sud, u veću sastavljenom od sudija: Branislava Bosiljkovića, predsednika veća, Branke Dražić i Dragane Boljević, članova veća, u parnici iz radnog odnosa tužilje AA iz ..., čiji je punomoćnik Uroš Matić advokat iz ..., protiv tuženog „NIS“ AD sa sedištem u Novom Sadu, radi naknade štete i isplate, odlučujući o reviziji tužilje koja je izjavljena protiv presude Apelacionog suda u Novom Sadu Gž1 939/16 od 15.04.2016. godine, u sednici veća održanoj 08.09.2022. godine, doneo je

P R E S U D U

PREINAČUJE SE presuda Apelacionog suda u Novom Sadu Gž1 939/16 od 15.04.2016. godine tako što se odbija kao neosnovana žalba tuženog i potvrđuje presuda Osnovnog suda u Novom Sadu P1 1645/2014 od 27.01.2016. godine u stavu drugom izreke.

OBAVEZUJE SE tuženi da tužilji na ime naknade troškova postupka po reviziji isplati iznos od 12.000,00 dinara u roku od 15 dana pod pretnjom izvršenja.

O b r a z l o ž e nj e

Presudom Osnovnog suda u Novom Sadu P1 1645/2014 od 27.01.2016. godine, stavom prvim izreke, delimično je usvojen tužbeni zahtev a stavom drugim obavezan tuženi da tužilji na ime razlike zarade za period od 01.02.2011. godine do 31.12.2012. godine isplati iznose označene u ovom stavu izreke sa zakonskom zateznom kamatom od dospelosti svakog pojedinog mesečnog iznosa pa do isplate. Stavom trećim izreke, odbijen je tužbeni zahtev kojim je tužilja tražila da se obaveže tuženi da joj na ime neisplaćene zarade po osnovu ostvarene dobiti za 2011. i 2012. godinu isplati za 2011. godinu iznos od 148.183,02 dinara, sa zateznom kamatom od 01.03.2012. godine pa do isplate i za 2012. godinu iznos od 214.440,35 dinara sa zateznom kamatom od 01.03.2012. godine pa do isplate, kao i da joj na ime razlike otpremnine isplati iznos od 527.890,19 dinara sa zakonskom zateznom kamatom od 30.12.2015. godine. Stavom četvrtim izreke odlučeno da svaka stranka snosi svoje troškove postupka, a stavom petim izreke tužilja je oslobođena obaveze plaćanja sudskih taksi.

Presudom Apelacionog suda u Novom Sadu Gž1 939/16 od 15.04.2016. godine, stavom prvim izreke, preinačena je presuda Osnovnog suda u Novom Sadu P1 1645/14 od 27.01.2016. godine u usvajajućem delu i odbijen tužbeni zahtev kojim je tužilja tražila da se obaveže tuženi da isplati razliku zarade za period februar 2011. godine – decembar 2012. godine za svaki mesec posebno sa zakonskom zateznom kamatom počev od dospelosti pa do isplate. Stavom drugim izreke, žalba tužilje je odbijena i ista presuda u delu kojim je tužbeni zahtev odbijen potvrđena.

Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu, dela kojim je preinačena prvostepena presuda, tužilja je blagovremeno izjavila reviziju zbog pogrešne primene materijalnog prava.

Vrhovni kasacioni sud je presudom Rev2 1633/2016 od 29.03.2018. godine, preinačio presudu Apelacionog suda u Novom Sadu Gž1 939/16 od 15.04.2016. godine tako što je odbio kao neosnovanu žalbu tužilje i potvrdio presudu Osnovnog suda u Novom Sadu P1 1645/2014 od 27.01.2016. godine u delu kojim je delimično usvojen tužbeni zahtev i obavezan tuženi da tužilji isplati na ime razlike zarade za period od 01.02.2011. godine do 31.12.2012. godine određene novčane iznose sa dosuđenom zateznom kamatom. Stavom drugim izreke, obavezan je tuženi da tužilji na ime naknade troškova parničnog postupka po reviziji isplati iznos od 12.000,00 dinara u roku od 15 dana od dana prijema prepisa presude.

Odlukom Ustavnog suda Už 7100/2018 od 03.09.2021. godine, stavom prvim izreke, usvojena je ustavna žalba Privrednog društva „NIS“ AD Novi Sad i utvrđeno da je presudom Vrhovnog kasacionog suda Rev2 1633/2016 od 29. marta 2018. godine povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije. Stavom drugim izreke, poništena je presuda Vrhovnog kasacionog suda Rev2 1633/2016 od 29. marta 2018. godine i određeno da isti sud donese novu odluku o reviziji tužilje izjavljenoj protiv presude Apelacionog suda u Novom Sadu Gž1 939/16 od 15. aprila 2016. godine.

Ispitujući pobijanu presudu, na osnovu odredbe člana 408. ZPP, Vrhovni kasacioni sud je našao da je revizija tužilje osnovana.

U sprovedenom postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju revizijski sud sud pazi po službenoj dužnosti.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju tužilja je bila u radnom odnosu kod tuženog u periodu od 01.10.2005. godine do 31.12.2012. godine, kada je na osnovu sporazuma o prestanku radnog odnosa tužilji prestao radni odnos. Na osnovu akta o saradnji u oblasti naftne i gasne privrede, između ostalog, Protokolom o kupovini akcija kompanije „NIS“ AD Novi Sad zaključen je socijalni program 17.06.2008. godine između Vlade Republike Srbije i tuženog, reprezentativnih sindikata tuženog, granskog i republičkog, koji je u odredbi člana 9. propisao da se tuženi kao poslodavac obavezuje da izvrši jednokratno i trajno povećanje zarade zaposlenih u visini od 15% u odnosu na mesec koji je prethodio preuzimanju „NIS“a.d. uz obavezu da tako utvrđene zarade u buduće usklađuje u skladu sa indeksom troškova života, realnim rastom u skladu sa rezultatima poslovanja i rastom bruto društvenih proizvoda u periodu važenja Programa. Postupak privatizacije i preuzimanja tuženog okončan je 11.02.2009. godine. Tuženi je izvršio jednokratno uvećanje osnovne zarade tužilje za 15% na bazi osnovne zarade za mesec februar 2009. godine u visini od 5.264,24 dinara i isti isplatio sa aprilskom zaradom 2009. godine. Tuženi je uvećavao osnovnu zaradu tužilje kroz donošenje odluke o povećanju zarade kroz usklađivanje cene rada. Ova povećanja nisu bila identična sa rastom indeksa troškova života. Uvećanje odgovarajuće zarade, pored uvećanja kroz osnovnu zaradu, usklađivanjem cene rada, vršeno je i kroz isplate kvartalnih premija koje je tuženi uveo nakon februara 2009. godine. Ukoliko bi se uvećanje od 15% izvršilo na osnovnu zaradu tužilje u spornom periodu od 01.02.2011. godine do 31.12.2012. godine, razlika isplaćene i na ovaj način uvećane zarade iznosila bi ukupno 85.737,95 dinara. Ukoliko bi se uvećanje od 15% izvršilo na ukupnu odgovarajuću zaradu tužilje u spornom periodu od 01.02.2011. godine do 31.12.2012. godine, razlika uplaćene i na ovaj način uvećane zarade iznosila bi ukupno 484.656,40 dinara. Ukupno obračunska zakonska zatezna kamata na navedene iznose razlike zarade, i to od dospeća svakog mesečnog iznosa do dana veštačenja 10.12.2015. godine, iznosi 314.172,84 dinara. Među parničnim strankama tokom postupka nije bilo sporno da tuženi nije isplatio tužilji zaradu iz dobiti za 2011. i 2012. godinu. Obračunata neto zarada iz dobiti za tužilju za 2011. godinu iznosi 148.183,02 dinara, a za 2012. godinu 214.440,35 dinara. Tuženi je dana 19.12.2012. godine isplatio tužilji novčanu naknadu u visini od 1.106.684,00 dinara (bruto), umanjenu za porez i doprinose za obavezno socijalno osiguranje odnosno 933.714,93 dinara (neto), što je bio obavezan na osnovu Sporazuma o prestanku radnog odnosa.

Na osnovu tako utvrđenog činjeničnog stanja prvostepeni sud je usvojio tužbeni zahtev, a drugostepeni sud ovu odluku prvostepenog suda preinačio i tužbeni zahtev odbio sa obrazloženjem da socijalni program zaključen 17.06.2008. godine nema pravno dejstvo opšteg akta koji se neposredno primenjuje i s tim u vezi nema dejstvo na potraživanje zaposlenih u vezi sa radnim odnosom, jer nije izvor prava za regulisanje radno-pravnih odnosa zaposlenih i poslodavaca, već je samo deo privatizacione dokumentacije u postupku vlasničkih promena.

Izjavljenom revizijom tužilje neosnovano se osporava pravilna primena materijalnog prava.

Postupajući u izvršenju odluke Ustavnog suda, Vrhovni kasacioni sud je ponovo razmotrio sve revizijske razloge i utvrdio da se revizijom osnovano ukazuje da je drugostepena presuda zasnovana na pogrešnoj primeni materijalnog prava.

Saglasno nespornoj činjenici, Socijalni program za NIS AD Novi Sad je zaključen na osnovu Sporazuma između Vlade RS i Vlade Ruske Federacije o saradnji u oblasti naftne i gasne privrede, Protokola o osnovnim uslovima kupovine od strane OAO Gasprom Njeft akcija Kompanije naftne industrije Srbija AD Novi Sad, koji čine 51% osnivačkog kapitala, kao i Kolektivnog ugovora za NIS AD Novi Sad. Potpisnici akta su u ime Vlade Republike Srbije - Ministarstvo energetike RS; u ime Društva za istraživanje, proizvodnju, preradu, distribuciju i promet nafte i naftnih derivata, istraživanja i proizvodnje prirodnog gasa „Naftna industrija Srbije“ AD Novi Sad – predsednik Upravnog odbora i generalni direktor; reprezentativni sindikati kod poslodavca i to: Jedinstvena sindikalna organizacija NIS AD Novi Sad; Jedinstvena sindikalna organizacija NIS – Naftagas Novi Sad; reprezentativni sindikati na nivou RS i grane; Samostalni sindikat radnika energetike i petrohemije Srbije i Sindikat hemije, nemetala, energetike i rudarstva – UGS nezavisnost.

Socijalnim programom i navedenim aktima su uređena prava, obaveze i odgornosti zaposlenih i poslodavca. Ove akte su potpisali svi ovlašćeni predstavnici učesnika u njihovom donošenju. Na taj način konstituisana je i obaveza poslodavca propisana odredbom člana 9. Socijalnog programa, koja ima neposredno pravno dejstvo prema svim zaposlenima. S toga i predmetni Socijalni program, u konkretnom slučaju, saglasno obavezama i pravima koja se njime konstituišu ima pravnu prirodu ugovora u korist trećih lica. Iz tog razloga i tužilja, kao zaposleno lice kod tuženog – poslodavca, ima neposredno pravo da zahteva ispunjenje poslodavčeve obaveze koja je konstituisana u korist svih zaposlenih po osnovu predmetnog socijalnog programa. Jer, takvo pravo tužilje je utemeljeno u odredbi člana 149. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima.

Pravna validnost ovakvog stava Vrhovnog kasacionog suda se potvrđuje i radnjama tuženog preduzetim u cilju ispunjenja njegove obaveze ustavljene članom 9. Socijalnog programa. Tom odredbom je propisano povećanje zarade zaposlenih jednokratno i trajno. U skladu sa takvom obavezom tuženi je delimično i postupio. On je za prvi mesec poslovanja po potpisivanju socijalnog programa navedenu obavezu u celosti ispunio. Iz tog razloga, osnovan je i zahtev tužilje za isplatu neizmirene razlike u plati za preostali period važenja Socijalnog programa do 31.12.2012. godine. Zato je u tom delu tužbeni zahtev osnovan. Zato je preinačena drugostepena i potvrđena prvostepena presuda i tužilji dosuđen utuženi iznos razlike u zaradi do 31.12.2012. godine.

Ovo je odlučeno iz razloga što je Vrhovni kasacioni sud postupajući u skladu sa odlukom Ustavnog suda prihvatio stanovište da socijalni program nema karakter opšteg akta. Međutim, uprkos toj činjenici, Vrhovni kasacioni sud je ocenio da socijalni program ima pravnu prirodu ugovora u korist trećeg lica. Iz tog razloga tužilja je ovlašćena da po osnovu zaključenog socijalnog programa neposredno zahteva i ostvari sva prava koja su joj njime priznata. U tom kontekstu cenjena je i činjenica da je tuženi kao ugovorna strana nesporno prihvatio obavezu iz socijalnog programa. To se potvrđuje njegovim ponašenjem iskazanim u delimičnom ispunjenju obaveze koja mu je po tom osnovu konstituisana. Zato nema sumnje da je tuženi svestan preuzete obaveze po socijalnom programu preduzeo i neposrednu radnju izvršenja prava ustanovljenog u korist svih zaposlenih tako što je izvršio isplatu ugovorenog iznosa zarade svim zaposlenima za period od jednog meseca u odnosu na početak primene socijalnog programa.

Sledom rečenog, a na temelju odredbe člana 277. stav 1. ZOO tužilac ima pravo i na isplatu zakonske zatezne kamate na dosuđene mesečne iznose počev od njihove dospelosti do konačne isplate.

Odluka o troškovima je doneta na osnovu člana 153, 154. i 165. ZPP, pa su tužilji priznati troškovi na ime sastava revizije u iznosu od 12.000,00 dinara, prema AT. Ovaj sud nije tužilji dosudio i troškove na ime takse za reviziju i odluku po reviziji jer je tužilja odlukom prvostepenog suda oslobođena plaćanja troškova sudskih taksi.

To su razlozi zbog kojih je na temelju odredbe člana 414. i 416. ZPP odlučeno kao u izreci.

Predsednik veća – sudija

Branislav Bosiljković, s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić