OBAVEZUJE SE tuženi da tužiocu na ime troškova parničnog postupka isplati iznos od 132.442,00 dinara, sa kamatom od izvršnosti do isplate, u roku od 15 dana.

O b r a z l o ž e nj e

Presudom Osnovnog suda u Novom Sadu P1 1249/2014 od 25.08.2016. godine, stavom prvim izreke, odbijen je tužbeni zahtev tužioca kojim je tražio da se obaveže tuženi da mu isplati na ime manje isplaćene zarade od jula 2011. godine do septembra 2012. godine, pojedinačne mesečne opredeljene iznose, sa zakonskom zateznom kamatom od dospelosti do isplate, bliže određene ovim stavom izreke. Stavom drugim izreke, obavezan je tužilac da tuženom isplati troškove parničnog postupka u iznosu od 1.790,00 dinara.

Presudom Apelacionog suda u Novom Sadu Gž1 3554/16 od 12.12.2016. godine, odbijena je kao neosnovana žalba tužioca i potvrđena prvostepena presuda.

Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu tužilac je blagovremeno izjavio posebnu reviziju zbog ujednačenja sudske prakse, sa obrazloženjem da je u identičnoj činjeničnoj i pravnoj situaciji pravosnažnom odlukom Apelacionog suda u Nišu Gž1 3454/14 od 22.10.2015. godine usvojen tužbeni zahtev.

Presudom Vrhovnog kasacionog suda Rev2 918/2017 od 14.12.2017. godine, prihvaćeno je odlučivanje o posebnoj reviziji tužioca i preinačene nižestepene presude i usvojen tužbeni zahtev tužioca.

Protiv odluke Vrhovnog kasacionog suda, izjavljena je ustavna žalba, pa je odlukom Ustavnog suda Už 7124/21 (Už-3671/18) donetoj na sednici veća održanoj 15.07.2021. godine, usvojena ustavna žalba Privrednog društva „NIS“ AD Novi Sad i utvrđeno da je presudom Vrhovnog kasacionog suda Rev2 918/17 od 14.12.2017. godine povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, poništena presuda Vrhovnog kasacionog suda Rev2 918/17 od 14.12.2017. godine i određeno da isti sud donese novu odluku o reviziji tužioca izjavljenoj protiv presude Apelacionog suda u Novom Sadu Gž1 3554/16 od 12.12.2016. godine.

U postupku ponovnog odlučivanja o reviziji tužioca, Vrhovni kasacioni sud je našao da su ispunjeni zakonski uslovi za odlučivanje o reviziji tužioca kao izuzetno dozvoljenoj, u smislu člana 404. stav 1. važećeg Zakona o parničnom postupku, zbog potrebe ujednačavanja sudske prakse. Zato je odlučeno kao u stavu prvom izreke.

Vrhovni kasacioni sud je ispitao pobijanu presudu u smislu člana 408. ZPP i našao da je revizija tužioca osnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilac je bio u radnom odnosu kod tuženog na neodređeno vreme do 30.09.2012. godine, kada mu je na osnovu Sporazuma od 25.09.2012. godine prestao radni odnos. Vlada Republike Srbije, tuženi, reprezentativni sindikati kod tuženog i reprezentativni sindikati na nivou Republike Srbije su 17.06.2008. godine zaključili Socijalni program za ''NIS'' AD Novi Sad. Članom 9. Socijalnog programa tuženi se obavezao da odmah nakon preuzimanja ''NIS''-a AD Novi Sad izvrši jednokratno i trajno povećanje zarada zaposlenih u visini od 15% u odnosu na mesec koji je prethodio preuzimanju, uz obavezu da tako utvrđene zarade ubuduće usklađuje sa indeksom troškova života, uz realan rast u skladu sa rezultatima poslovanja i rastom bruto društvenog proizvoda u periodu važenja Socijalnog programa (17.06.2008. do 31.12.2012. godine). Preuzimanje ''NIS''-a AD Novi Sad izvršeno je 11.02.2009. godine. Na osnovu Odluke od 30.04.2009. godine izvršena je isplata jednokratnog dodatka na aprilsku zaradu u visini od 15% vrednosti osnovne zarade utvrđene članom 42. Kolektivnog ugovora tuženog. U daljem periodu tuženi je zaposlenima usklađivao zaradu sa indeksom troškova života i realnim rastom u skladu sa rezultatima poslovanja i rastom bruto društvenog proizvoda. U ovoj parnici tužilac potražuje razliku između zarade koja mu je isplaćena i zarade uvećane za 15% za traženi period, prema članu 9. Socijalnog programa od 17.06.2008. godine. Veštačenjem je utvrđena visina razlike zarade koju tužilac potražuje.

Kod ovako utvrđenog činjeničnog stanja, nižestepeni sudovi su zaključili da je tužbeni zahtev neosnovan, jer socijalni program nema značaj opšteg akta koji se neposredno primenjuje pošto ne uređuju prava, obaveze i odgovornosti zaposlenih, već predstavlja akt poslovne politike, kojim se utvrđuje sistem mera i aktivnosti na obezbeđenju prava zaposlenih za čijim je radom prestala potreba.

Postupajući u izvršenju odluke Ustavnog suda, Vrhovni kasacioni sud je ponovo razmotrio sve revizijske razloge i utvrdio da se revizijom osnovano ukazuje da su nižestepene presude zasnovane na pogrešnoj primeni materijalnog prava.

Saglasno nespornoj činjenici, Socijalni program za NIS AD Novi Sad je zaključen na osnovu Sporazuma između Vlade RS i Vlade Ruske Federacije o saradnji u oblasti naftne i gasne privrede, Protokola o osnovnim uslovima kupovine od strane OAO Gasprom Njeft akcija Kompanije naftne industrije Srbija AD Novi Sad, koji čine 51% osnivačkog kapitala, kao i Kolektivnog ugovora za NIS AD Novi Sad. Potpisnici akta su u ime Vlade Republike Srbije - Ministarstvo energetike RS; u ime Društva za istraživanje, proizvodnju, preradu, distribuciju i promet nafte i naftnih derivata, istraživanja i proizvodnje prirodnog gasa „Naftna industrija Srbije“ AD Novi Sad – predsednik Upravnog odbora i generalni direktor; reprezentativni sindikati kod poslodavca i to: Jedinstvena sindikalna organizacija NIS AD Novi Sad; Jedinstvena sindikalna organizacija NIS – Naftagas Novi Sad; reprezentativni sindikati na nivou RS i grane; Samostalni sindikat radnika energetike i petrohemije Srbije i Sindikat hemije, nemetala, energetike i rudarstva – UGS nezavisnost.

Socijalnim programom i navedenim aktima su uređena prava, obaveze i odgornosti zaposlenih i poslodavca. Ove akte su potpisali svi ovlašćeni predstavnici učesnika u njihovom donošenju. Na taj način konstituisana je i obaveza poslodavca propisana odredbom člana 9. Socijalnog programa, koja ima neposredno pravno dejstvo prema svim zaposlenima. S toga i predmetni Socijalni program, u konkretnom slučaju, saglasno obavezama i pravima koja se njime konstituišu ima pravnu prirodu ugovora u korist trećih lica. Iz tog razloga i tužilac, kao zaposleno lice kod tuženog – poslodavca, ima neposredno pravo da zahteva ispunjenje poslodavčeve obaveze koja je konstituisana u korist svih zaposlenih po osnovu predmetnog socijalnog programa, jer je takvo pravo tužioca utemeljeno u odredbi člana 149. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima.

Pravna validnost ovakvog stava Vrhovnog kasacionog suda se potvrđuje i radnjama tuženog preduzetim u cilju ispunjenja njegove obaveze ustavljene članom 9. Socijalnog programa. Tom odredbom je propisano povećanje zarade zaposlenih jednokratno i trajno. U skladu sa takvom obavezom tuženi je delimično i postupio. On je za prvi mesec poslovanja po potpisivanju socijalnog programa navedenu obavezu u celosti ispunio. Iz tog razloga, osnovan je i zahtev tužioca za isplatu neizmirene razlike u plati za preostali period važenja Socijalnog programa do 31.12.2012. godine. Zato je tužbeni zahtev tužioca osnovan, a nižestepene presude preinačene i tužiocu dosuđen utuženi iznos razlike u zaradi zaključno sa septembrom 2012. godine.

Vrhovni kasacioni sud je, postupajući u skladu sa odlukom Ustavnog suda, prihvatio stanovište da socijalni program nema karakter opšteg akta. Međutim, uprkos toj činjenici, Vrhovni kasacioni sud je ocenio da socijalni program ima pravnu prirodu ugovora u korist trećeg lica. Iz tog razloga tužilac je ovlašćen da po osnovu zaključenog socijalnog programa neposredno zahteva i ostvari sva prava koja su mu njime priznata. U tom kontekstu cenjena je i činjenica da je tuženi kao ugovorna strana nesporno prihvatio obavezu iz socijalnog programa. To se potvrđuje njegovim ponašenjem iskazanim u delimičnom ispunjenju obaveze koja mu je po tom osnovu konstituisana. Zato nema sumnje da je tuženi svestan preuzete obaveze po socijalnom programu preduzeo i neposrednu radnju izvršenja prava ustanovljenog u korist svih zaposlenih tako što je izvršio isplatu ugovorenog iznosa zarade svim zaposlenima za period od jednog meseca u odnosu na početak primene socijalnog programa. S obzriom na navedeno, tužilac ima pravo na isplatu zakonske zatezne kamate na dosuđene mesečne iznose od njihove dospelosti do konačne isplate, u smislu člana 277. stav 1. ZOO.

Tužiocu koji je uspeo u sporu pripadaju opredeljeni troškovi parničnog postupka na osnovu člana 153. i 154. ZPP i to: na ime sastava tužbe od strane advokata 6.000,00 dinara, dva obrazložena podneska 12.000,00 dinara, za zastupanje na pet održanih ročišta 37.500,00 dinara, zastupanje na dva odložena ročišta 9.000,00 dinara, troškovi veštačenja od 16.000,00 dinara, za sastav žalbe 6.000,00 dinara i revizije 12.000,00 dinara, takse na tužbu i prvostepenu presudu 5.657,00 dinara, žalbu i drugostepenu presudu 5.657,00 dinara, reviziju i revizijsku odluku 22.628,00 dinara, prema važećoj Advokatskoj i Taksenoj tarifi, u trenutku preduzimanja radnji.

Iz navedenih razloga, Vrhovni kasacioni sud je odlučio kao u izreci, na osnovu člana 416. stav 1. ZPP.

Predsednik veća - sudija

Jasminka Stanojević,s.r.

Za tačnost otpravka

upravitelj pisarnice

Marina Antonić