Rešenjem Vrhovnog kasacionog suda Rev2 2393/18 od 17.10.2018. godine, prvim stavom izreke, prihvaćeno je odlučivanje o reviziji tužene izjavljenoj protiv presude Apelacionog suda u Kragujevcu Gž1 1453/17 od 11.07.2017. godine, kao izuzetno dozvoljenoj. Drugim stavom izreke, ukinute su presuda Apelacionog suda u Kragujevcu Gž1 1453/17 od 11.07.2017. godine i presuda Osnovnog suda u Kraljevu P1 983/16 od 27.01.2017. godine i tužba je odbačena.

Odlukom Ustavnog suda Už 1122/19 od 21.12.2022. godine, prvom tačkom izreke, usvojena je ustavna žalba tužioca i utvrđeno da je rešenjem Vrhovnog kasacionog suda Rev2 2393/18 od 17.10.2018. godine podnosiocu ustavne žalbe povređeno pravo na pravično suđenje zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava Republike Srbije. Tačkom 2. izreke poništeno je rešenje Vrhovnog kasacionog suda Rev2 2393/18 od 17.10.2018. godine i određeno da isti sud donese novu odluku o reviziji tužene izjavljenoj protiv presude Apelacionog suda u Kragujevcu Gž1 1453/17 od 11.07.2017. godine. Tačkom 3. izreke odbačen je zahtev podnosioca ustavne žalbe za naknadu troškova postupka pred Ustavnim sudom.

U konkretnom slučaju, predmet spora je zahtev tužioca da se obaveže tužena da na osnovice dodatka na platu po osnovu neredovnosti u radu, čija je visina utvrđena pravnosnažnom i izvršnom presudom Osnovnog suda u Kraljevu P1 870/12 od 12.10.2015. godine, uplati zakonom predviđene doprinose Republičkom fondu za penzijsko i invalidsko osiguranje. Vrhovni kasacioni sud nalazi da u konkretnom slučaju nisu ispunjeni uslovi za odlučivanje o reviziji tužene kao izuzetno dozvoljenoj, jer pravno shvatanje izraženo u nižestepenim odluka o pravu tužioca da potražuje od tužene uplatu doprinosa ne odstupa od pravnog stava usvojenog na sednici Građanskog odeljenja Vrhovnog kasacionog suda održanoj dana 12.03.2019. godine, zbog čega u konkretnom slučaju ne postoji potreba za razmatranjem pravnih pitanja od opšteg interesa ili u interesu ravnopravnosti građana, kao ni potreba ujednačavanja sudske prakse ili novog tumačenja prava. Pored toga, tužena nije uz revizijsku odluku dostavila presude iz kojih bi proizlazio zaključak o različitom odlučivanju o istoj pravnoj stvari.

Kako na osnovu iznetog proizlazi da u konkretnom slučaju nisu ispunjeni uslovi iz člana 404. stav 1. ZPP („Službeni glasnik RS“, br.72/11... 18/20), Vrhovni kasacioni sud je odlučio kao u prvom stavu izreke.

Ispitujući dozvoljenost revizije u smislu člana 410. stav 2. tačka 5. Zakona o parničnom postupku, Vrhovni kasacioni sud je našao da revizija nije dozvoljena.

Naime, odredbom člana 403. stav 3. ZPP propisano je da revizija nije dozvoljena u imovinskopravnim sporovima ako vrednost predmeta spora pobijanog dela ne prelazi dinarsku protivvrednost 40.000 evra po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan podnošenja tužbe.

Tužba radi uplate doprinosa podneta je 05.07.2016. godine, a predmet spora je zahtev da se obaveže tužena da u korist tužioca uplati doprinose na osnovice dodatka na platu po osnovu neredovnosti u radu (pravnosnažnom i izvršnom presudom dosuđen je iznos od 216.308,01 dinara), što prema srednjem kursu NBS na dan podnošenja tužbe predstavlja iznos ispod 40.000 evra.

S obzirom na to da se radi o imovinskopravnom sporu u kome se tužbeni zahtev odnosi na novčano potraživanje, u kome pobijana vrednost predmeta spora ne prelazi dinarsku protivvrednost 40.000 evra, to je Vrhovni kasacioni sud našao da je revizija nedozvoljena, primenom člana 403. stav 3. ZPP.

Na osnovu iznetog, primenom člana 413. u vezi člana 410. stav 2. tačka 5. ZPP, Vrhovni kasacioni sud je odlučio kao u stavu drugom izreke.

Predsednik veća – sudija
Jelica Bojanić Kerkez,s.r.

Za tačnost otpravka
Upravitelj pisarnice
Marina Antonić